Преносимо са Стања Ствари
Свет је почео да се мења 2016. године када је изгласан Брегзит на референдуму у Великој Британији и изабран Доналд Трамп за америчког председника. У оба случаја, побуна „обичних људи“ против структура политичке и медијске моћи нарушила је политичку равнотежу у двема водећим земљама западног света.
Побуна се није ту окончала. Настављена је 2017. и 2018. на низу избора широм континенталне Европе на којима су ојачали протестни покрети и кандидати вољни да искушају систем глобализације који је донедавно деловао неприкосновено.
Побуна против естаблишмента која се проширила западним светом чврсто је повезана са постепеном трансформацијом економских структура нација на обема странама Атлантика током више деценија, од превасходне усредсређености на производњу до система све више заснованог на финансијама.
Финансије су увек играле улогу, разуме се, и спекулативни мехурови су често водили сломовима и депресијама у различитим периодима историје. Карактеристика померања које се десило последњих пола века јесте што се нико није ефикасно позабавио структуралном променом упркос томе што је изазвала низ криза. Последица је била широко распрострањено повећање неједнакости, повезано са стагнацијом или чак опадањем куповне моћи и животног стандарда знатног дела становништва. То не значи да сада људи немају више ствари, којих, због нових дигиталних технологија на пример, заиста имају. Али већина мора сада да ради више, уз већу неизвесност, како би обезбедили пристојан живот.
Спекулативни финансијски напади
Ендрју Шпанаус
Механизми глобализоване финансијске економије такође су темељно изменили међународну политичку сферу. Спекулативна кретања постала су облик притисака којима државе могу да се баци на колена, пошто националне владе нису више способне да уважавају интересе сопствених грађана суочене са финансијским нападом. Неки могу да кажу да су дугорочно, уопште узев, тржишта у праву, то јест да кретања капитала имају тенденцију да награде или казне земље у односу на квалитет њихових економских политика. Ову идеолошку, таутолошку позицију, лако је раскринкати указивањем на било који од бројних спекулативних мехурова, од оног „Азијских тигрова“ 90–их година 20. века до дужничких мехурова у Аргентини и Русији 2000–их; јагма за непосредном добити за акционаре често значи игнорисање економских основа, и искоришћавање погрешних уверења упркос томе што је неоправданост [овог приступа] очигледна разумном посматрачу.
Проблем није постојање финансијских тржишта само по себи, већ пре улога која им је дата у одређивању економске политике, чиме је де факто измештено тежиште доношења одлука од тежње ка општем благостању ка задовољењу инвеститора у моделу чији циљеви генерално нису усаглашени са дугорочним потребама становништва.
Незадовољство до кога је довео овај процес сада је прокључало и, предвидљиво, мета протеста нису само директори који се као уз помоћ покретних врата крећу између финансија и владе (којих је прилично много). Развило се шире противљење, културни бунт који је помешао неколико фактора повезаних са истим процесом. У случају глобализације не може се порећи да многе промене нису биле последица неизбежног процеса преокрета који је на крају водио напретку. Насупрот томе, бројне западне индустрије су измештене како би се експлоатисала слаба радничка и еколошка законска заштита у земљама којима су очајнички требале инвестиције. Политичке одлуке су биле доношене како би поспешиле овај процес, уз суштинско занемаривање дугорочних последица које би могле да имају на радну снагу у развијеним државама.
Браниоци глобализације кажу да људи треба да буду спремни да се прилагоде овом процесу, али када прилагођавање значи гледање како се нечији животни стандард погоршава, уз губитак друштвене кохезије који уз то иде, није изненађујуће да током времена јачају фрустрација и незадовољство.
Имиграција
Друго велико питање које се појавило у овом контексту јесте, наравно, имиграција. Посебно су се бурне реакције јавиле код конзервативаца, али су се прошириле тако да имају обухватнији ефекат изван оних група које би се уобичајено сматрале ксенофобним или расистичким. У многим државама, десничарски популисти су користили имиграцију као једну од главних тема критикујући глобализацију. Уверење да нестанак граница значи да ће људи бити кадри да иду где год хоће, потхрањивало је страхове о брзим изменама идентитета посебно западноевропских држава, како у економији тако и у вези са друштвеним условима.
„Мехурови Волстрита – увек исти“, карикатура из 1901. године приказује банкара Џ. П. Моргана окруженог похлепним инвеститорима. (Извор: Wikimedia Commons)
Не може се оспорити средишње место питања имиграције, ипак политички је неваљано да се не призна како је оно повезано са свеукупном реакцијом на глобализацију, почевши од економске сфере. Несигурност коју људи осећају због тежих услова живота потхрањују страхове од имиграната, који се сагледавају као претња економској добробити. Ако су имигранти вољни да прихвате ниже наднице и мање удобне животне услове, није тешко видети како то потискује животни стандард других.
Катастрофални ратови
Трећа кључна тема је спољна политика. Док је појам слободног тржишта коришћен ради заступања неолибералних економских политика, одбрана људских права је прокламована као оправдање за низ катастрофалних ратова. Председник Барак Обама је добрано на рачун ратоборности (hawkishness) Хилари Клинтон успео да победи на демократским прелиминарним изборима 2008. године, да би био увучен у још један рат за промену режима неколико година касније, у Либији. Доналд Трамп је отишао корак даље, осуђујући „шест хиљада милијарди долара проћерданих на Блиском истоку“ које су могле бити искоришћене да се „изгради наша земља“. Овај напад на такозване заједничке вредности међународног либералног поретка наишао је на снажан одзив код америчких грађана који су били уморни од бескрајних сукоба, тако што је направио везу између пропале спољне политике и економског пада. Ефекти су се показали такође у Европи, посебно у вези са потенцијалном променом у западном становишту према Русију.
Мали напредак
У Сједињеним Државама, док су стручњаци усредсређени на тон политичке/јавне дебате на коју је утицао Трампов стил, мало тога је учињено да би се позабавило дугорочном процесима који су нас довели до ове тачке. Да, десио се економски раст и чак мали раст у производним пословима, међутим средња и нижа класа у САД се и даље боре да скрпе крај с крајем, док поготову млађи радници трпе због неизвесности у вези са њиховом будућности. Занемаривање ове стварности, тврђење да мало ко и даље осећа аверзију према мејнстрим наративу у вези са економским и политичким условима у земљи, само снажи разједињеност између различитих сегмената друштва. Срећом по Демократску странку, на изборима на средини председничког мандата 2018. кандидати су се одлучили да се усредсреде на питања џепа , почев од здравствене заштите, пре него што су трубили против „бедника“, у складу са термином који је употребила Хилари Клинтон 2016. године.
Протести у Минеаполису, 2. април 2011, против америчке војне интервенције у Либији (Фото: Fibonnaci Blue via Flickr)
Сличност са политичком ситуацијом у Европи је очигледна. Годинама политички и медијски естаблишмент означава било какво становиште против Европске уније као суштински расистичко и реакционарно, што само подстиче уверење да су институције отуђене од потреба знатног дела становништва. Од Холандије до Француске, преко Немачке и Италије, популистичке странке су се ослониле на противљење глобализацији и штедњи како би обезбедиле већу подршку, често – али не увек – заједно са критиком повећане имиграције. Упркос различитим политичким системима, питања су толико слична онима у Сједињеним Државама да је тешко оспорити повезано, или свести реакцију јавности не нека питања само на расизам или страх од других.
Ако се узму у обзир паралеле између ситуација у Европи и Сједињеним Државама, једини практичан излаз је такође прилично очит: или ће политичке институције почети да се озбиљно носе са фундаменталним економским променама које су се одиграле током последњих деценија, или нико не треба да очекује да ће се бунт гласача стишати, уз све негативне пратеће ефекте који су се до сада посведочили. И не треба да се сумња да ствари могу само да буду горе, посебно у Европи, где последњи случајеви диктатура и уништења демократских установа нису тако давни.
Текст је извод из књиге Original Sins. Globalization, Populism, and the Six Contradictions Facing the European Union.
Andrew Spannaus – Tr@AndrewSpannausMy new book is out! Original Sins. #Globalization, #Populism, and the Six Contradictions Facing the #EuropeanUnion Read it and let me knowhttp://mimesisinternational.com/original-sins-globalization-populism-and-the-six-contradictions-facing-the-european-union/?fbclid=IwAR3i19zwdxHhN-gg9O_LodkY_h_g2pFrNJL1FMti_dJfmof1DulqijjHv_g …@MimesisEdizioni @Comunardo @GermanoDottori @stampaesterami #EuropeanElections2019
Андрју Шпанаус (Andrew Spannaus) је новинар и политички аналитичар који ради у Милану. Изабран је за председавајућег Миланског удружења страних новинара. Његова последња књига Original Sins. Globalization, Populism, and the Six Contradictions Facing the European Union (Исконски греси. Глобализација, популизам и шест противречности са којима је суочена Европска унија) објављена је у мају 2019. године.
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
(Consortium News, 22. 5. 2019)