Geopolitics and politics

Зашто Русија чува Асада?

Пише: Милош Здравковић и Срђан Стојановић

 

Блиски исток плаћао је високу цену сукоба светских велесила у временима Хладног рата. Није боље пролазио ни у ери детанта, а данас је жртва конфликата који се воде под симболом борбе против тероризма. Руски авиони и хеликоптери однедавно су на небу изнад Сирије, а ова блиско-источна земља већ четири године је поприште комплексног сукоба.

У протеклих неколико недеља, Кремљ је појачао своје присуство у Сирији слањем авиона, хеликоптера и софистициране технике и пре свега система ваздушне одбране. Говорећи на Генералној скупштини УН, Владимир Путин је позвао на „широку међународну коалицију“ против Исламске државе (ИС). Ујутро 30. септембра, руски парламент је одобрио председнику Путину да распореди снаге у иностранству. Руски званичници кажу да се хиљаде руских грађана (углавном са северног Кавказа) боре на страни Исламске државе, односно да као такви представљају озбиљну претњу националној безбедности.

Циљеви Запада (читај Америке и њених савезника) и Русије наводно се поклапају – то је елиминација Исламске државе. Међутим, већ скоро четири године Русија стоји са стране и посматра како се у Сирији одвија сасвим другачија игра. Главни циљ Америке је промена режима у Сирији, а Исламска држава је само једно од средстава које је инструментализовано за де фацто обарање Башара Ал Асада.

Турска такође наводно ратује против Исламске државе, а у суштини користи прилику да се обрачуна са „својим“ Курдима – док са Курдима у Ираку лепо живи и омогућава им извоз нафте преко своје територије. Истовремено и Турској је важније да оде Асад, него што јој смета Исламска држава. Израел већ по традицији не воли Асада и годинама држи под окупацијом Голанску висораван – део сиријске територије. Поседовање напредног америчког оружја Турској и Израелу омогућава да ако стварно затреба могу да „одувају“ Исламску државу са лица земље за неколико дана – када би опасност од ње била на границама тих земаља. Овако напредовање Исламске државе у Сирији некако гледају са дозом цинизма и сеирења.

Увидевши да је „ђаво однео шалу“, односно да Исламска држава напредује услед неангажовања западних снага, Русија је преузела иницијативу. Од Запада подржану „умерену опозицију“ Асаду чине екстремне исламистичке групе које су произашле из Ал Каиде. Финансирају их режими из Катара и Саудијске Арабије, центара екстремистичког ислама и вахабизма. Постоје индиције да су директно повезани са Исламском државом и да оружје и опрема којим их снабдева ЦИА (у циљу свргавања Ал Асада) одмах бива прослеђено борцима Исламске државе.

Међутим, руски почетни ваздушни удари у Сирији – њихова прва интервенција на Блиском истоку у последњих неколико деценија – скоро је подједнако третирала (бомбардовала) побуњенике (које је створио Запад), као и положаје исламске државе. За владу Руске федерације, важан циљ је „подупирање“ дугогодишњег савезника Башара ал Асада, који контролише око 20% територије. Више од половине Сирије је пустиња коју нико не контролише, али се то ретко помиње у западним медијима после четири године крвавог рата.

Зашто је Кремљ тако одлучан у подршци Асаду? Историјске и пријатељске везе између Русије и Сирије сежу скоро пет деценија у прошлост. Током хладног рата, независна Сирија била је најпоузданији савезник источног блока. Као младић, Хафез Ал Асад (отац Башара Ал Асада) учио је да лети на борбеним авионима у Совјетском Савезу. Убрзо након преузимања власти у пучу 1970. године, старији Асад је посетио Москву, тражећи оружје и подршку. Узајамно корисно партнерство је почело тада и никада се није завршило. Сиријска влада је дозволила Совјетском Савезу да изгради војну базу у луци Тартус, која је сада једина преостала поморска база Русије на Блиском истоку и Медитерану.

Културне везе између двеју држава такође су биле подигнуте на висок ниво, изван очигледних стратешких и комерцијалних интереса. Генерације Сиријаца су студирале у Совјетском Савезу, а створене су многобројне мешовите породице. Дошавши на власт после изненадне смрти оца, Башар Ал Асад је проширио постојеће уговоре, претварајући Русију у највећег снабдевача Сирије у сваком погледу – војног и технолошког. Сирија је такође и даље важна руска војно-обавештајна база и „епицентар“ руске активности и утицаја на Блиском истоку.

турИпак, на Западу сматрају да подршка Русије председнику Асаду има мање везе са самом Сиријом, већ је само демонстрација моћи. Кремљ је посматрао „Арапско пролеће“ као хорор, гледајући на устанке против ауторитарних лидера као на америчку заверу. У почетку председник Путин није гајио никакве посебне личне симпатије за Асада, али је сиријски лидер постао симбол отпора „обојеним револуцијама“ и покушаја „променама режима“.

Пошто је до сада подржавао Асада, омогућавање да падне са власти значило би да је Путин попустио под притиском Американаца. То је нешто што он не може и не жели да уради. Последњи „гамбит“ у Сирији је такође помогао Путину да скрене пажњу са грађанског рата у Украјини и врати Русију у друштво светских сила. Састанак Обаме и Путина на Генералној скупштини УН био је први у последње две године, а формално је означио крај „међународне изолације“. Наравно да је у време западне изолације, Путин био више него радо виђен гост у Кини, Индији, Бразилу, Индонезији. Порука Путина је јасна домаћој (руској) публици, не-западном и западном свету. Русија је била, јесте и биће велика светска сила, неопходна за решавање глобалних проблема – волео то Запад или не.

Избегличка криза која је погодила Европу, а која је директна последица рата у Сирији, дошла је Путину као дар са неба. У складу са својим стилом, Путин је изабрао да „покаже зубе“ на Блиском Истоку. Притиснута кризом, пре свега економском због анти-руских санкција уведених због Украјине, као и новонасталим догађајима са избеглицама, Европа је ублажила свој став према председнику Асаду, те је Америка остала усамљена. Ранији став да останак Асада представља препреку за било какву сарадњу између Русије, њене коалиције (Иран, Ирак и Сирија) и Америке, ипак је омекшао. Са најмодернијим системима против-ваздушне одбране (С-300 је већ на терену), Кремљ може да наметне зоне забране летова за НАТО снаге, раније „ексклузивно право“ Америке. До сада руски званичници истичу да копнене операције нису предмет дискусије.

Подршка међу руским становништвом за интервенцију у Сирији и даље је ниска. Ипак, шта време носи нико не зна. Једно је јасно да је Асад је „купио“ Путина када је преко свог амбасадора пренео поруку руском лидеру: „Ја нисам Јанукович, остајем у својој земљи до краја“. Руски инструктори већ увелико обучавају сиријске снаге како би потиснули исламисте из Палмире и ослободили остатке митског града, што би била велика победа руско-сиријске колације, а уједно означило преокрет у рату са такозваном Исламском државом. Ослобађање Палмире неће само ојачати позицију Асада, већ ће постати и велики симбол новог приступа Москве на Блиском Истоку.

7. октобар 2015. 

author-avatar

About Центар за геостратешке студије

Center for geostrategic studies is a non-governmental and non-profit association, founded in Belgrade at the founding assembly held on 28.02.2014. in accordance with the provisions of art.11. and 12. Law on associations ("Official Gazette of Rs", no.51/09). for an indefinite period of time, in order to achieve the goals in the field of scientific research of geostrategic relations and preparation of strategic documents, analysis and research. The association develops and supports projects and activities aimed at the state and national interests of Serbia, has the status of a legal entity and is registered in the register in accordance with the law. The mission of the Center for geostrategic studies is: "we are building the future, because Serbia deserves it: the values we represent are established through our history, culture and tradition. We believe that without the past there is no future. For this reason, in order to build the future, we must know our past and cherish our traditions. True values are always grounded, and the future cannot be built in a good direction without that foundation. In a time of disruptive geopolitical change, it is crucial to make wise choices and make the right decisions. Let go of all imposed and distorted ideas and artificial urges. We firmly believe that Serbia has enough quality and potential to determine its own future, regardless of threats and limitations. We are committed to the Serbian position and the right to decide our own future, bearing in mind the fact that historically there have been many challenges, threats and dangers that we have overcome. “ Vision: the Center for geostrategic studies aspires to become one of the world's leading organizations in the field of geopolitics. He also wants to become a local brand. We will try to interest the public in Serbia in international topics and gather all those interested in protecting state and national interests, strengthening sovereignty, preserving territorial integrity, preserving traditional values, strengthening institutions and the rule of law. We will act in the direction of finding like-minded people, both in the domestic and in the world public. We will focus on regional cooperation and networking of related NGOs, both at the regional and international level. We will launch projects at the international level to support the repositioning of Serbia and the preservation of territorial integrity. In cooperation with media houses, we will implement projects that are focused on these goals. We will organize education of interested public through conferences, round tables and seminars. We will try to find a model for the development of the organization that would enable the financing of the activities of the Center. Build a future together: If you are interested in cooperating with us, or to help the work of the Center for geostrategic studies, please contact us by e-mail: center@geostrategy.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *