Written By: Miloš Zdravković
Стара изрека каже да је лако бити генерал после битке, те да се најбоље види шта се негде дешава ако посматрате са стране… Такав је и случај са великим, глобалним гео-политичким конфронтацијама, као што је сукоб у Украјини. Говорити о томе ко је погрешио, веома је незахвално, јер се само кроз анализу последица може разумети и вредновати исправност или погрешност раније донетих одлука.
Сада, када је ситуација у Украјини постала јаснија, право је време проверити до чега је довео рат на истоку Украјине – познатији као рат за Донбас. Споразум постигнут у фебруару 2015. у Минску успео је заиста да заустави рат у Донбасу. Није га прекинуо, јер се тако озбиљан сукоб не може једноставно прекинути неким споразумом. Оно што је само по себи добро, јесте да су се догађаји у Украјини пребацили са ратишта у домен политике и економије. Стабилизација фронта коначно је омогућила да се у ред доведе управљачка структура Луганске и Доњецке Републике. Она је још далеко од идеалне, али у односу на то како је све изгледало прошлог лета, сада изгледа фантастично…
Са друге стране данас је евидентан потпуни економски неуспех кијевске владе. Управо тај неуспех у овом тренутку онемогућава амерички пројекат Мајдан 2 (другу фазу операције у Украјини) много брже и ефикасније од било какве борбе. А управо је Минск 2 (други мировно споразум из фебруара 2015. године) створио услове да се потпуно потопе све првобитне калкулације Сједињених Америчких Држава.
НЕУСПЕЛИ СЦЕНАРИО
Према речима Александра Запољкиса, САД су покушале да изведу једноставан и елегантан мат у три потеза. Први: Фебруарски преврат 2014. године. Шах. Други: Русија заостаје у темпу и приморана је да парира у форми изјава „Руси своје не остављају“. Кијев подиже војску на Донбас, пролива се руска крв. Шах. Трећи: Русија инстинктивно покреће војску на Украјину и победничким темпом стиже до Кијева. Хунта инсталирана у Кијеву је поражена. Сједињене Америчке Државе директно оптужују Москву за окупацију независне државе и још за то да су управо руски тенкови својим гусеницама срушили украјинско економско чудо. То “чудо невидјено“ наводно би сигурно наступило да није било очигледне и варварске агресије Русије. То све скупа значи: 1) Да смо директно присуствовали грађанском рату, који се никаквим тенковима не може решити; 2) Да Сједињене Државе лако убеђују Европску унију да у потпуности прекине све везе са агресором. Шах-мат.
То даље води једноставној политичкој формули. Украјине нема. Али, зато има херојске слике о борцима за њену независност, веома атрактивне за значајан део њеног становништва. То би дало обилну храну за надувавање теме „Руси убијају Украјинце“. Уместо планиране прелепе ритуалне смрти, за живот неспособни Кијев је сада принуђен да живи… И самим тим, све више и више јасно показује своју економску и политичку неспособност.
Русима је овакав сценарио био јасан од самог почетка. Европљани су наивно веровали у „демократски и европски избор Украјине“. Толико снажно, да су одмах увели анти-руске санкције на захтев САД и обећали више од 50 милијарди хитне економске помоћи Украјини. Било је чак идеја да се започне снабдевање Украијне западним оружјем.
ЕУ ВАТРОГАСАЦ
очигледно је требало да продје времена како би штеточинске и накарадне одлуке украјинских власти постале хладан туш по европским главама. Глупост даље безрезервне подршке Кијеву постепено је почела да допире чак и до тотално русофобског дела европске елите. Чак је и наивнима у Европској Унији постало јасно да треба сносити трошкове за тудје стратешке игре.
Споразум Минск 2 је директне учеснике у сукобу ставио у улогу посматрача. Француска и Немачка, у име Европске уније, на себе су преузеле одговорност за Кијев, а Москва за Лугањску и Доњецку народну репблику. Сва одговорнот Кијева тако је пренета на ЕУ, аналогно томе одговорнот Лугањске и Доњецке народне републике је одговорност Русије. И то се не може игнорисати, чак ни лицемерно.
Док су сукобљене стране размењивале разна политичка саопштења и ударе санкција, Кијев је коначно прокоцкао све поверење и протраћио све расположиве кредите, а истовремено довео је земљу на ивицу банкрота. И што се више Украјина труди, што гласније покушава да покаже свој понос, што више сумња у то колико су НАТО и ЕУ „достојни да би им Украјина приступила“, тим више одбија од себе једине савезнике. Јер, ако је Европској Унији још колико-толико потребна Украјина само због присуства магистралних гасовода, она свом спољном контролору, Сједињеним Америчким Државама, уопште више није потребна.
Укратко Вашингтон неће послати војску да заштити Украјину, неће испоручити тенкове и авионе и не жели да издвоји свој новац. Фактички, ситуација је таква да је Русија у Украјини стратешки већ победила САД.
ЕПИЛОГ
Потпуни економски неуспех владе у Кијеву очигледан. Управо тај неуспех у овом тренутку разара лоше планирани амерички пројекат Мајдан много брже и ефикасније од било какве борбе. Никакве осудјујуће резолуције Уједињених Нација (спонзориране од зна се већ кога) на годишњицу обарања малезијског авиона ту не могу да “испеглају” ситуацију. Тај вид манипулације је успешно пролазио у прошлости (Босна,Ирак, Косово, Либија…), али су се његови аутори сувише заиграли и помислили да буквално све може да им продје.
Елеганција и дубоко значење Минска 2 је видљиво у томе што се, потписавши његове услове, Кијев нашао у ситуацији да од њега самоубилачке политичке реформе захтева сама Европа, а не Москва.
Кијев је коначно прокоцкао поверење и протраћио све расположиве кредите. Истовремено је довео земљу на ивицу банкрота. И не само до банкрота, већ до кризе која се може решити само федерализацијом или распадом Украјине као јединствене државе.
19. јул 2015.
