Пише: проф. Слободан Самарџић
Ангела Меркел дошла је на власт у Немачкој (2004) после два тешка економско-финансијска искушења – великог терета уједињења (око десет хиљада милијарди марака), који је превладан 2000. године, и великог терета промене валуте (2002) када је моћну марку заменио неизвестан евро. Њен први мандат прошао је у градњи тзв. стабилизационе културе, типично немачког изума какав се могао спровести само у тој земљи. На основу великог социјалног споразума – владе, синдиката и послодаваца – Немачка је ојачала своју индустријску производњу, самим тим и извоз у друге чланице ЕУ и изван, као да се припремала за велику финансијску кризу. Када је она ударила (2008), Немачка је била поштеђена великих потреса, да би за пар година преузела кормило европске антикризне политике. Њиме је управљала током друга два мандата Ангеле Меркел. Немачка је постала хегемона сила у ЕУ, значи и у остатку Европе без Русије, чија се доминација базирала на њеној унутрашњој стабилности и економској снази. Четврти мандат (2016-2020) Меркеловој се није посрећио; негде на његовој половини најавила је свој одлазак.
Фото: Слободан Самарџић (извор: Интермагазин)
Разлози су, разуме се, унутрашње природе, премда нису невезани за прилике у Европској унији. Почетак четвртог мандата Ангеле Меркел показао је озбиљне раселине у другој великој коалицији хришћанских демократа и социјалдемократа, које су последица губљења темељног друштвеног консензуса из претходног периода. После избора 2016. било је потребно шест месеци да се састави влада. То је била политичка криза највећих размера у историји послератне Савезне Републике. Та кризе не би била тако озбиљна и готово нерешива на политичком плану да није била узрокована великим друштвеним превирањима. А њихов окидач било је имигрантско питање. Овде је Ангела Меркел направила прву озбиљну грешку када је наступила као канцелар Немачке и као први ауторитет Европске уније.
Укратко, Меркелова је била промотер политике „отворених врата“, а за пример је изложила своју земљу. Немачка је примила највише имиграната (око милион), али то је био само први корак у њеној политици обавезних квота пријема коју је намеравала да пласира у Унији. Овај други део крахирао је због неслагања већег броја држава ЕУ. То неслагање, наиме, било је практично, као што је и комплетна немачка политика имиграције била практична. То значи да се политика имиграције у ЕУ одвијала спонтано, без договора и пратећих споразума. Она је практикована стављањем у заграде важеће политике виза, азила и имиграције, као и политике интегрисаног управљања спољним границама Уније. Тако је дочек имиграната могао бити само плод неке ванредне политике. Она је доживела крах.
Унутрашње прилике у Немачкој почеле су да се мењају тек онда када су Немци схватили да се љубазно примљени гости неће даље дистрибуирати по земљама ЕУ и да ће њихова земља, која је планирала сопствену селекцију за давање азила, бити принуђена да их задржи у непланираном обиму. Политичка сцена Немачке почела је брзо да се мења. То су показивали избори за покрајинске скупштине почев од 2015. године, да би савезни избори 2016. године готово блокирали избор владе. Када је влада после шест месеци најзад била формирана, обрела се у политички неизвесном стању. Од тада су судбину Савезне владе почели да исписују наредни покрајински избори.
Политичку каријеру Ангеле Меркел запечатили су недавни избори у Баварској и Хесену. Стабилну проевропску средину блиску десном центру најозбиљније је пољуљала несистемска Алтернатива за Немачку. За разлику од Зелених, који су у обе поменуте покрајине одлично прошли, АзН је етаблираним странкама десног и левог центра незамисливи коалициони партнер. Не толико због њеног антиимиграционог става – јер је видљиво да би демохришћани, а посебно баварски социјалхришћани, радо прихватили елементе њеног програма – колико због лошег имиџа ове странке који је медијски створен у Немачкој. Једини је проблем у томе што једна странка са рђавом репутацијом у медијски контролисаној јавности привлачи велики и растући број присталица. Није, дакле, само немачка политичка сцена расцепљена, већ је то и немачко друштво. Ангела Меркел је добро осетила да би у новим приликама сама морала да се мења чиме би упропастила добру слику своје владавине у протеклом периоду. Својом најавом повлачења она заправо иде догађајима у сусрет, догађајима у којима она неће учествовати.
Не може се рећи да је Ангела Меркел креирала немачку политику према Србији. Та политика била је утемељена крајем осамдесетих година прошлог века и као таква припремљена за улогу водећег антисрпског актера у Европи. Како је почела са потпиривањем распада Југославије тако завршава са разбијањем територијалног интегритета Србије.
Ангела Меркел биће у Србији упамћена по својих десет ултимативних тачака које је лично у августу 2011. предала тадашњем председнику Тадићу. Да их је председник тада одбио као непристојну понуду, Србија се не би касније изложила политичком иживљавању немачког посланика Андреаса Шокенхофа, који је нешто редуковани документ од седам тачака претворио у буквар званичне српске политике на Косову и Метохији. У том документу, наиме, имамо основне смернице деловања домаћих власти у покрајини. Она јесте била окупирана, али је у областима у којима живе Срби њихова држава имала јаке позиције које су сведочиле о вољи државе да очува свој угрожени део. Немачки документ је требало да управо посредством српских власти ликвидира ову тековину. У њему се могу наћи ултиматуми о ликвидирању тзв. паралелних српских институција, о потписивању правно обавезујућег документа са Косовом, као и душебрижничке речи да Срби промене свест.
Та политика Немачке започета је, дакле, под Ангелином диригентском палицом на врхунцу њене политичке моћи, а реализована када је у Србији на сцену ступила гарнитура која се идентификовала са њеном политиком. Ако остане на челу владе до краја свог мандата (2020), и ако званична политика Србије остане верна свом великом учитељу, Меркелова ће дочекати успешан крај свог важног прегнућа.
2. Новембар 2018.
