Dans les hautes sphères diplomatiques, il est vraiment prévu que le lundi à Bruxelles, Vucic et kurti accepte, en principe, et peut-être même l'initialiser, le plan visant à établir internationale de l'égalité entre Belgrade et Pristina.
Je ne veux pas croire que c'est vrai, et j'espère toujours que ça n'arrive pas.
Ако се догоди, то би значило да је Вучић у име Србије, на међународно-правно обавезујући начин, прихватио да је “Косово” држава. Без обзира на сав спин и пропаганду којом би то покушало да се забашури, ствар је врло једноставна. С обзиром да је Србија држава, ако пристане на једнакост са “Косовом”, недвосмислено би прихватила да је и “Косово” држава. Однос Србије према чланству “Косова” у међународним организацијама може и не мора експлицитно стајати у споразуму, не прави никакву разлику.
Прихватање овог споразума била би национална катастрофа и паклена велеиздаја, сасвим сигурно највећа коју је Србија доживела у овом веку, а вероватно и уопште.
Последице ове издаје биле би безмало трагичне. “Косово” би ускоро признало пет чланица ЕУ које то до сада нису учиниле, након чега би оно експресно било примљено у NATO и Савет Европе. UN и UNESCO би били следећи. За неколико година, Албанија и “Косово” би се и званично спојили у јединствену албанску државу, која би имала даље територијалне аспирације према Србији, али и према другим државама Западног Балкана, што би неизбежно водило ка новим тензијама и сукобима. Без обзира на то шта би на папиру стајало везано за СПЦ, све наше цркве и манастири у покрајини би у року од једне деценије били преузети и албанизовани.
Вучић би у Бриселу, Паризу и Берлину добио третман сличан Зеленском. Добио би и потпуно одрешене руке да уради шта год пожели у Србији, од тога да бруталном силом сломи отпор копању литијума до тога да се на рачун будућих генерација задужи за додатних неколико десетина милијарди евра, од којих би се лавовски део прелио у приватне џепове преко уговора између државе и фирми блиских режиму.
С обзиром да би Вучић доказао да је спреман на све, САД и ЕУ би отпочели са њим разговоре о будућности БиХ, са циљем да се ревидира Дејтон и укину најзначајнији елементи аутономије Републике Српске. Тај процес би трајао годинама, за које време би се смењивали европски и амерички известиоци, канцелари и комесари, само би Вучић био константа. Са аспекта српских националних интереса, тај процес би се завршио исто као и косовски – велеиздајом.
Србија се у међувремену у реалности ни за педаљ не би померила ка Европи, нити на било који начин променила на боље – напротив, наставила би да назадује. Сви наредни избори били би још мање слободни од оних које смо имали до сада, и то уз одобравање посматрача из Европског парламента. Брнабићку би на месту премијера у једном тренутку заменили Мали или Весић, док се на то место не врати Вучић по истеку председничког мандата 2027. “Стручњаци”’ би као на рингишпилу улазили и излазили из влада, уз подршку страних компанија и домаћих тајкуна и хохштаплера, који се окупљају у ресторанима у “Београду на води” и по пријемима у амбасадама.
Source: nova.rs
25. фебруар 2023.
