Пише: Драги Ивић
Завршетак Другог светског рата био је идеалан тренутак да се започне с Хладним ратом, који је озваничен нешто касније. Без обзира на заједничког непријатеља, ленд-лиз и важне трипартитне конференције (Техеран, Јалта, Потсдам), неповерење између савезника све време је трајало.
Наравно, у тишини и иза кулиса, онако како то обавештајци највише воле. Уосталом, одавно смо их назвали људима без права на славу. Једна страна је надгледала (шпијунирала) другу, и обратно, несмањеним интезитетом, али опрезније и другим методама.
Гармиш-Партенкирхен
Као што љубитељи класичне музике први јануар сваке нове године памте по концертима у чувеној бечкој концертној сали Музикферајн (Wiener Musikverein, Бечко музичко удружење) тако и поштоваоци храбрих ски-летача уживају у узбудљивим призорима из Гармиш-Партенкирхена (нем. Garmisch-Partenkirchen, баварски Garmasch-Partakurch), посматрајући летове на Великој олимпијској скакаоници.
Међутим, у обавештајној заједници целог света ово место је далеко познатије као Школа за шпијуне и свакако изазива другачије асоцијације. Школа је добила и логотип у стилу руског императорског хералдичког еклектицизма с написом : ”За бољу будућност”.
Фото: Гармиш-Партенкирхен
Како је настала та школа?
Сви професори у ученици ове институције прво на чему су инсистирали, када је скинут знак тајности с овог пројекта, било је да их не зову школа за шпијуне…а они су управо то били – полазници врхунске школе за обавештајце коју су формирали Американци 1947. године с циљем да, поучени ратним искуствима, припремају обавештајце (шпијуне).
Током рата много је агената страдало у немилосрдној борби тако што би погрешили акценат, користили неку жаргонску реч погрешно, опустили се за тренутак не познајући менталитет или обичаје локалне заједнице, итд. Невидљиве ситнице су одлучивале о животу.
Фото: Касарна Шеридан, седиште института
Најчешће казне биле су метак или конопац, а тек после рата врло ретки су имали срећу да буду размењени. Совјетски Савез је (како смо то већ напоменули у тексту о авиону ”U-2”) био врло незахвално тле за шпијуне, па су Американци решили да припреме и одшколују такве обавештајце, које ни ГРУ не би могла лако да открије.
Ова школа названа је ”Руски институт Армије (КоВ) САД” (US Army Russian Institute – USARI).Смештена у Гармишу, на самој граници с Аустријом, у довољно малом месту да се врло лако уочи неки радознали незнанац, довољно далеко да се у њега човек упути с одређеном намером.
Творци ове школе били су свесни и без илузија да се њени полазници не могу инфилтрирати у дубоку позадину и живети као обични Руси, кртице или спавачи. То је, у датим околностима, било немогуће.
Стога су се задовољили тиме да своје обавештајце припреме за рад у амбасадама, конзулатима и другим представништвима земаља Источног блока, затим у мисији Групе совјетских снага у Немачкој (Gruppe der Sowjetischen Streitkräfte in Deutschland, Группа советских войск в Германии), представништвима великих корпорација, новинским агенцијама, итд.
Ту праксу многи су усвојили па је широм света завладало уобичајено убеђење да су сви страни представници уствари шпијуни; то није било далеко од истине, али није било ни обавезно. Свакако су сви они били обавештајно-безбедносно добро припремљени.
Тако су, захваљујући знању језика и обичаја, били пријемчивији средини у коју су упућени, па им је и задатак стварања контаката био у извесној мери олакшан. А затим, ко се упеца – упеца…
Почеци
Обавештајна управа штаба КоВ САД 22. маја 1947. формирала је ”Одред Р” који је прикључен обавештајној школи Европске команде САД у градићу Оберанергау (Oberammergau) у Баварској. Било је то две године раније од формалног разиласка савезника и стварања две Немачке, па су амерички обавештајци водили рачуна о томе да овакве установе и јединице сместе у неупадљива, мала места, удаљена од совјетске зоне.
Основни задатак Одреда Р била је језичка и регионална припрема шире групе официра за одговарајуће делова штабова и апарата у служби војног представника (аташеа). Из те групе, која би била стратешка резерва, регрутовали би се најспособнији.
Припреме су биле замишљене врло озбиљно, свеобухватно и дугорочно. Првобитно је планирана четворогодишња припрема – једна година на универзитету Колубија, а затим три године интензивне обуке у Одреду Р.
Прва група од десет официра нашла се на Универзитету већ у јануару 1946. године, да би у јулу идуће године била пребачена у Одред. Први предавачи прикупљени су из састава некадашњих совјетских држављана, као и држављана Источног лагера. Први командант био је потпуковник Хофман.
Крајем 1948. године, када су сабрани први утисци и искуства, обука је делимично измењена: курсанти су најпре похађали основни курс руског језика у војној школи за језике (Монтереј, Калифорнија), затим су годину дана били на Универзитету, да би последње две године провели у Одреду.
Очигледно је да је, ако одмеравамо по степену стручности, ова припрема вођена као факултетско, четворогодишње школовање, што је питомцима, поред знања и вештина, у биографији значило изванредну референцу и подстрек за напредовање, уз могућност стицања грађанског магистарског звања. Бити власник дипломе Обавештајног факултета (што је ова школа уствари и била), значило је за напредовање у каријери дотичног много.
Фото: Помоћна табла са сликама и именима комунистичких лидера
Када се показало да је овај модел успешан, Армија је почела да проширује програм укључујући у специјализацију и друге универзитете. Децембра 1948. године број полазника био већ 25. Одред је деташиран у Регенсбург, где је остао до маја 1955. године, после чега се вратио у Оберамергау.
Коначно, 1964. године усталио се у Гармиш-Партенкирхену и ту је остао до краја Хладног рата. Мењао је имена (али је суштина остала иста): ”Институт Армије САД за дубоко изучавање Русије и источноевропских држава”, да би финални назив стекао 1978. године – ”Руски институт Армије САД” (US Army Russian Institute – USARI).
Како је изгледала организација шема?
Да је ово била врло озбиљна школа, односно факултет, сведочи и начин одабира предавача, као и сам школски програм. Ниво предавача био је врло висок јер се знало да ће питомци права искушења доживети тек на терену, те их стога треба и врхунски припремити. Међу дипломцима су се налазили и пребези, припадници Москововске школе пограничне страже, врло ретки, драгоцени кадрови.
Њима није било тешко да пређу границу, а даље ангажовање следило је после сложених контраобавештајних провера како би се открили евентуални двоструки шпијуни. Они су са собом носили веома значајне податке.
После сваког од таквих пребега у Московској школи морао је да се мења програм, наставно особље, итд. Институтом је командовао потпуковник Роланд Лаџој. Он је 1985. године био руководилац експертске комисије која је прикључена америчкој мисији при Групи совјетских снага у Немачкој (ГСВГ).
Мисија је истраживала погибију последње жртве Хладног рата о чему смо већ писали (погибија мајора Николсона, иначе свршеног полазника USARI). Поред редовних професора, ангажовани су повремено и професори по позиву.
Наставни програм и услови дипломирања
Да би успешно завршио школу и сусрео се с правим испитом на терену, полазник је морао да на дипломском покаже колоквијално владање руским језиком укључујући и жаргон, затим да из свих предмета има оцене не ниже од 9 (по факултетској методологији); као завршни рад требало је да напише истраживачку студију од 30 до 60 страница на неку совјетску тему, с ослонцем на изворе руског говорног подручја.
Пред крај седамдесетих у школи су се изучавали следећи предмети:
Прва година:
Летњи програм:
Предавања руског језика у трајању од 11 недеља, односно 280 часова.
Посета радиостаницама ”Слобода” и ”Слободна Европа” које су емитовале из Минхена.
Јесењи семестар је обухватао предмете:
Географија СССР.
Семинар белетристике (посебно оне која се бави социолошким аспектима совјетског живота).
Структура ОС СССР.
Политичка историја Русије (од почетка XIX века до Октобарске револуције).
Структура и наоружање КоВ с компаративним изучавањем совјетске и америчке доктрине и тактике, као и тт особина оружја.
Совјетско друштво.
Увод у совјетску војну библиографију (основни појмови о совјетској ратној науци и доктрини).
Семинари Универзитета Јужне Калифорније о совјетској спољној политици уз стратешку анализу.
Пут на релацији Москва-Лењинград (трајање недељу дана, писмени извештај о утисцима).
Факултативна језичка припрема.
Зимски међусеместар у јануару
Језичко усавршавање с акцентом на читању руске литературе. Трајање – три недеље, 60 часова.
Пролећни семестар (фебруар-јуни, 17 недеља)
Други део семестра совјетске литературе.
Служба у ОС СССР (позив и предвојничка припрема, систем војног школства, дисциплина, правила службе, услови службе, итд).
Комунистичка идеологија и доктрина.
Тактика и позадинско обезбеђење КоВ.
Оружане снаге чланица Варшавског уговора.
Политичка историја СССР.
Совјетска држава и право.
Семинар Универзитета Јужне Калифорније о међународном комунистичком покрету.
Совјетска тактика малих јединица (организација, редослед наређења, топографски знаци, пољске вежбе са задацима из совјетских војних часописа).
Путовање у Источну Немачку и Пољску (две недеље – Берлин, Дрезден, Познањ, Краков, Варшава. Брифинг с припадницима америчких војних мисија. Истраживачки рад уз коришћење резултата путовања).
Факултативно изучавање језика.
Фото: Пробе ревизора, драмска секција центра
Друга година
Летња сесија (јули-септембар)
Курс о совјетској литератури.
Семинар Универзитета Јужне Калифорније о ратној стратегији и контроли наоружања.
Курс на изабрану тему. Одређују ментори наставног већа института.
Путовање на Балкан (Југославија, Румунија, Бугарска, две недеље. Анализа виђеног).
Путовање по црноморском приобаљу (недељно крстарење совјетским бродом на релацији Одеса, Јалта, Новоросијск, Сочи, Батуми. Писмени извештај о виђеном).
Језичка припрема.
Јесењи семестар (октобар – јануар, 12 недеља).
Развитак совјетске ратне доктрине.
Семинари Универзитета Јужне Калифорније о совјетској спољној политици. Стратешка анализа.
Курс на одабране теме.
Совјетски економски систем.
Факултативне теме по личном избору и интересовању.
Пролећни семетар (јануар-јуни, 16 недеља).
Совјетски економски систем.
Семинар Универзитета Јужне Калифорније на тему ”Моћ и дипломатија”.
Безбедносно третирање стечених знања.
Пут у СССР (две до три недеље, посета највећим градовима и реонима СССР. Писмени извештај о запаженом).
Факултативни курсеви и језички програм.
У случају да заврши сав програм, полазник може (по својој жељи) да добије степен магистра у области међународних односа (MA- interantional relations). Диплома је насловљена на Универзитет Јужне Каролине па се тако није могао видети прави извор стицања знања.
У програм за стицање магистарског звања улазили су сви споменути семинари на Универзитету и два путовања (ДДР и Пољска, односно Балкан и црноморско крстарење). Ко није желео да учествује у том програму био је обавезан да изабере неки семинар који је нуђен факултативно.
Факултативни семинари
Војна тематика:
Руска ратна историја (с акцентом на XIX век), Совјетка ратна историја, Источни фронт Другог светског рата, Совјетско војно право, Армијске теме у савременој белетристици, Анализа совјетских војних средстава масовног информисања.
Економика: Економска географија СССР, Совјетско сеоско газдинство.
Грађански семинари: Совјетски театар, Совјетска уметност, Класична руска литература (Пушкин, Толстој, Тургењев, Достојевски).
Политика и социологија: СССР и односи с Блиским истоком, Совјетско-кинески односи, Ера Хрушчова у совјетској политици, Просовјетске међународне организаијце, ДДР, Пољска, Румунија, Историја КПСС, СССР и Африка, Совјетска спољна политика, Совјетски грађански живот (истраживање услова живота у великим градовима – живот, рад, религија, проблеми совјетске омладине с освртом на утицај западних идеја, дисидената, идеолошких метода, васпитања, организације Комсомола), Улога жене у друтву, Совјетска средстава информисања.
Руски језик: Дубоко изучавање руског језика и литературе, Совјетска војна и ратна литература, Синхронизован превод, Напредни курс војног превођења.
Поред тога, обавезно је било посећивање свих руских појављивања у свету – изложби, премијера филмова и позоришних представа, спортских сусрета, концерата. Што је најинтересантније, није се заборавило ни на најпријемчивији начин учења језика: полазници су имали своје секције (кружоке) руског певања, балета, драме, свирања балалајке, клубове љубитеља руске књиге и упознавање са совјетском кухињом (!). О свему се мислило.
Када би полазник отишао у Русију, не би искусног контраобавештајца могао да превари, али би у почетним данима пре личио на неког Казахстанца или припадника неке од балтичких република, јер сви су они коректно говорили руски с благим акцентом, често сумњиво правилним, па не би изазвао велико подозрење.
Језик се брзо кондиционира, али познавање локалних навика је нешто што тражи много више пажње и концентрације. Познавање популарних личности, спортиста, локалних политичара, итд. Све је могло да буде мина изненађења.
Фото: Учионица
Американци су имали шта да науче од јапанских ”кртица” које су по десетак, двадесетак година проводили као мирни грађани (часовничари, занатлије, оптичари) у њиховој средини, чекајући свој тренутак.
Многи историчари сматрају да су у време Јељцина и Горбачова, односно раздруживања (неки кажу урушавања, распада) СССР, управо оваква знања и овакви кадрови успешно ”дували прашину у очи” совјетским лидерима; то се касније, кроз разне међудржавне уговоре које САД и савезници нису имали намеру да поштују, показало тачно.
У један од тих блефова спада и формално, готово свечано, расформирање Руског института 1993. године, чиме су Американци хтели да покажу Русима да нису више неповерљиви и склони тој врсти прикупљања података. Међутим, много мање свечано и тихо исти тај институт замењен је ”Европским центром за студије безбедности Џорџ К. Маршал” (The George C. Marshall European Center for Security Studies).
Тај центар је замишљен као двонационални институт Министарства одбране САД и Савезног министарства одбране Немачке, с циљем да се бави студијама безбедности и одбране. Када је основан, првобитна мисија била му је да створи, или утиче на стварање, безбедносног окружења унапређивањем демократских институција и односа, посебно у области одбране.
То би се чинило кроз промовисање активне, мирне безбедносне сарадње, засноване на међусобном уважавању и трајном партнерству на линији Северна Америка -Европа – Евроазија.
Међутим, од првог октобра 2014. године (после сједињења Крима с Руском Федерацијом, Мајдана и свега што је потом уследило), основни задатак је измењен на основу наређења Канцеларије секретара за одбрану како би се појачао глобални утицај САД и савезника.
Тренутна мисија Маршаловог центра је да омогући решења за регионлане и танснационалне безбедносне изазове кроз изградњу капацитета ради приступа стварању глобално повезане мреже. У те напоре низом јединствених програма укључено је више од 14.000 званичника из 157 земаља.
Фото: Маршалов центар
Ако се питате каква је њихова улога у кризи изазваној СВО, питајте нешто теже. Последњи редови овог текста не остављају сумњу да је и тај Институт укључен у напоре дестабилизације Руске Федерације и у битку на глобалном плану која се води између тзв.
Западног света и Трећег света на челу за земљама – чланицама Брикса. Још једном се показало да је Клаузевиц био у праву јер се иза релативно безазлене активности (мисија, истраживање, омогућавање решења, итд) налазе као исходиште сурове ратне активности демонстрирањем меке или тврде моћи.
Уосталом, у таквом распореду снага, обавештајци, поготово они врхунски обучени, увек су имали своје место и то веома значајно. Не треба сумњати да су Американци имали и имају сличне школе и за друге регионе света.
Fonte:Kako postati američki Džems Bond? Američka škola za špijune: Ruski institut Armije SAD
27. новембар 2024.
