Dragana Trifkovic, Diretor-Geral do Centro de estudos estratégicos
Геополитичка борба ће се наставити на свим фронтовима. Пре свега због потребе Сједињених Држава за спасавањем нарушеног међународног угледа, политичког система која је у дубокој кризи и, на првом месту, сопствене посрнуле економије коју карактерише историјска задуженост од преко 35 билиона долара. Трампова поновљена парола „Make America great again“ многе наводи на мисао да ће се САД фокусирати на себе. Али чињеница је да докле год је вођење ратова за остваривање америчких интереса приоритет америчке спољне политке, нико не може да се осећа безебедним. Посебно не оне државе које поседују природна богатства. За САД то више није питање престижа, већ опстанка.
У претходном тексту „Геополитичка борба за ресурсе“ детаљније сам објаснила основне смернице и резултате такве политике.
Један од циљева Трампа је да Америка постане главни снабдевач светског тржишта енергената. САД су и раније користиле енергетску политику за остваривање својих стратешких циљева. Документ ЦИА са којег је скинута ознака поверљивости показао је да су САД користиле цене нафте као полугу над економијом Совјетског Савеза током Реганове администрације. Сједињене Државе су вршиле утицај на Саудијску Арабију да одржава ниске цене нафте, како би тиме утицале на совјетску индустрију и слабиле је.
Инвазија САД на Ирак под привидном бригом због оружја за масовно уништење, такође је била мотивисана енергетском политиком и потребом да дођу у посед енергетских ресурса ове државе. Иза рата у Сирији стоје исти мотиви. Такође и у Либији. Саме САД немају довољно енергената да заузму водеће место у свету, али зато је њихова спољна политика усмерена на то да контролишу ресурсе других држава, као и да диктирају услове на светском тржишту. Због тога је Америка употребила сва дозвољена и недозвољена средства како би спречила Европу да купује руски гас. Али то има много веће последице по Европу, него по Русију која се преусмерила на азијско тржиште.
Који су капацитети САД?
Ако говоримо о природном земном гасу који је најчистији енергент, и о могућностима његове експлоатације и пласирања на светском тржишту САД су на четвртом месту у свету по резервама које поседују. Према подацима ОПЕК (Организација земаља извозница нафте), списак земаља по доказаним резервама природног гаса у милијардама m3 и уделу у светском тржишту је следећи:
- Русија 50. 279 24.38%
- Иран 33.988 16.48%
- Катар 23.831 11.56%
- САД 14.254 6.91%
- Туркменистан 12.177 5.91%
Што се тиче нафте, САД су према ОПЕК још ниже рангиране (у милијардама барела и проценту светског удела):
- Венецуела 298.267 18.87%
- Саудијска Арабија 266.428 16.87%
- Иран 157.600 11.43%
- Ирак 148.019 10.02%
- Кувајт 100.500 6.55%
- УАЕ 97.800 6.31%
- Русија 94.000 6.22%
- Канада 80,683 5.34%
- Либија 54.363 4.69%
- Нигерија 42.890 3.87%
- Казахстан 40.000 3.24%
- САД 22,870 1,60%
- Кина 21.874 1.29%
Подаци о потрошњи указују на то да Американци чине мање од 5% светске популације, а троше 26% светске енергије да би произвели 26% светске индустријске производње. Основно питање је како су САД постале водећа земља на тржишту енергетике, ако подаци говоре да за то немају капацитета? Ову позицију су омогућиле захваљујући иновацији као што је хидраулично фрактурисање и хоризонтално бушење, на енглеском fracking. Применом ове технологије Сједињене Државе су 2014. године успеле да постану највећи светски произвођач фосилних горива и начине стратешки искорак у односу на земље Блиског истока и Русију. Први пут после више деценије 2018. године амерички извоз угља, природног гаса, сирове нафте и нафтних деривата премашио је увоз, постигавши тиме известан степен енергетске независности.
У другој половини 2019. године САД су биле највећи светски произвођач нафте и гаса, а овај енергетски вишак је окончан 2020. године. У међувремену САД су се фокусирале на то да онемогуће енергетско повезивање Русије и Европе, како би условиле Европу да купује енергенте из САД.
Течни гас уместо обичног
Изградња магистралних гасовода из Русије ка Европи пројектована је на велику обострану корист чиме је планирано да Русија пласира гас на европском тржишту, а да се Европи обезбеди енергентима по врло повољним условима. Европа и Русија су природно географски повезане, а највећа налазишта гаса у Русију налазе се у Северо-западном Сибиру (Јамал), који није далеко од Западне Европе. Потребно је нагласити да је транспортовање гаса из налазишта кроз цевоводе најефикаснији и најповољнији начин за кориснике. Тамо где не постоје изграђени гасоводи, овај енергент се може транспортовати у тачном стању (течни природни гас), углавном морским путем. Међутим постоји огромна разлика између природног гаса који се добија кроз гасовод и течног природног гаса (LNG). Превођење гаса у течно стање је веома захтеван и компликован процес који подразумева и изградњу пратећих објеката за транспорт, складиштење и регасификацију. Природни гас се претвара у течни природни гас (LNG) вишеструком компресијом и хлађењем на температури од -162°C при чему се гас смањује у запремини приближно 600 пута и губи свој енергетски биланс. Дакле за Европу је лишавање могућности снабдевања гасом из гасовода, вишеструко лошије у погледу цене, квалитета и комплексности снабдевања течним гасом. Али очигледно је да Европа не доноси одлуке самостално. Након што је Украјина 1. јануара текуће године обуставила транспорт руског гаса преко њене територије, Европа се нашла у дефициту. Била је принуђена да купи рекордне количине течног гаса од Русије, како би успела да обезбеди енергенте за зимски период. Без обзира на све околности, Европа је чврста у ставу да до 2027. године потпуно престане са набавком руског гаса, што подразумева план REPowerEU. Тако да се одлука о куповини руског течног гаса може сматрати привременом, у недостатку друге солуције. Иза свега стоји намера Вашингтона да контролише све правце снабдевања Европе гасом и наметне се као незаобилазни снабдевач или барем посредник.
Фрекинг
Да се вратимо тада на питање америчких енергетских ресурса и примене фрекинга. Ова технологија хоризонталне бушотине са вишестепеним хидрауличким фрактурисањем постала је кључна за производњу нафте и гаса у САД. Хидраулично фрактурисање (ХФ) је једна од метода за интензивирање рада нафтних и гасних бушотина која укључује стварање високо проводљиве пукотине на месту налазишта како би се обезбедио проток произведеног флуида (гаса, воде, кондензата, нафте или њихове мешавине) до дна окна. Након хидрауличког ломљења, брзина протока бушотине се обично нагло повећава. Метода омогућава „оживљавање“ бушотина у стању мировања, где производња нафте или гаса традиционалним методама више није могућа или је неисплатива. Од 2000. године, гас екстрахован неконвенционалним методама из седиментних стена постао је примарни извор природног гаса у Сједињеним Државама. У периоду од 2007. до 2018. године производња гаса у САД је порасла више од десет пута при чему је проценат производње гаса фрекингом достигао 63% од укупне производње. У извештају Управе за енергетске информације САД из 2014. године наводи се да је увоз сирове нафте и нафтних деривата опао на мање од 260.000 барела дневно, што је најнижи ниво у скоро две деценије. „Смањено ослањање на инострану нафту резултат је како опадајуће потражње, тако и домаће енергетске револуције која је, комбинацијом хидрауличког ломљења и хоризонталног бушења, откључала огромне резерве у формацијама стена из шкриљаца. Производња нафте скочила је са мање од милион барела дневно у 2010. на преко четири милиона барела дневно до децембра 2015. године, премашујући појединачну производњу сваке чланице ОПЕК-а осим Саудијске Арабије“.
Брига о екологији
Хидраулично фрактурисање носи низ негативних последица које утичу на изгледе за употребом ове технологије за производњу енергената у свету. Међу таквим недостацима су релативно висока цена производње, брзо исцрпљивање налазишта, низак ниво доказаних резерви у укупној структури резерви као и значајни еколошки ризици током вађења. Енергетске компаније у САД су радиле на промовисању идеје да је природни гас фосилно гориво будућности за шта су добиле пуну подршку креатора политике у Вашингтону. Међутим документа која је објавио WikiLeaks говоре да перспектива за САД у погледу производње енергената није баш тако једноставна. Многи стручњаци за енергетику у САД изразили су забринутост у вези са непредвидљивошћу добијања нафте и гаса применом фрекинга као и због последица које ова технологија може да има на животну средину. Федерални аналитичар САД, описујући публикацију Управе за енергетске информације о гасу, пожалио се да администрација дели оптимизам индустрије. „Чини се да наука показује фрекинг у једном правцу, а индустријски ПР у другом“, написао је аналитичар о добијању гаса хидрауличким фрактурисањем. Из преписке које је објавио WikiLeaks упадљиве су сумње у извештаје које објављује Управа за информације о енергији који подижу питања о њеној независности од енергетских компанија. „Управа за енергетске информације се, на пример, ослања на истраживања спољних консултаната који су повезани са индустријом. Пројекције о будућим залихама природног гаса засноване су не само на науци, већ и на неким нагађањима и моделирању“, стоји у документу.
Из тога се може закључити да компаније које се баве енергетиком у спрези са политичким структурама САД игноришу препоруке науке, као и све већу забринутост становништва за животну средину. Хидраулично фрактурисање подразумева разбијање подземних стена под високим притиском и упумпавање великих количина воде и других хемикалија које утичу на земљиште, подземне воде и ваздух. Хидрауличко ломљење неизбежно доводи и до значајних поремећаја у геолошким структурама. Еколошки активисти упозоравају да фрекинг има негативне последице на загађење подземних и надземних вода, контаминацију земљишта и испуштање штетних гасова у атмосферу, тражећи да се примена ове технологије забрани.
How Bad is Fracking For The Environment? Stats, Trends and Facts
Америчка енергетска политика
Амерички Стејт департмент је створио Глобалну иницијативу за гас са циљем да убеди владе широм света да учине уступке великим нафтним и гасним компанијама у операцијама хидрауличког фрактурисања. Документ из процурелих америчких дипломатских депеша показује да су у оквиру пројекта амерички званичници организовали низ конференција за стране владине званичнике на којима су учествовали говорници великих нафтних и гасних компанија и стручњаци за односе с јавношћу. Циљ ових конференција био је да се преко владиних званичника утиче на грађане страних држава који су имали непријатељски став према хидрауличном ломљењу на њиховим земљиштима. ПР пројекат америчке владе је био успешан, јер су се многе земље на неколико континената придружиле идеји давања концесија за хидраулично ломљење. Пољска се, на пример, сложила да дозволи хидраулично ломљење великим нафтним и гасним америчким корпорацијама на скоро трећини своје територије. Међутим сви ови пројекти нису дали резултате. Производња гаса из шкриљаца забрањена је у многим европским земљама, првенствено због уочених ризика по животну средину. У претходних десет година многобројне европске државе су законом забраниле или строго ограничиле употребу технологије фрекинга (Француска, Немчка, Бугарска, Холандија, Велика Британија). Такође и поједине државе САД (Вермонт, Њу Јорк, Мериленд, Вашингтон, Орегон, Калифорнија) су забраниле вађење гаса коришћењем хидрауличког ломљења на својој територији. Услед неуспеха да Европи обезбеди експлаотацију гаса из шкриљаца, САД су се преусмериле на повећање експлоатације у Америци и продају течног природног гаса Европи са циљем истискивања руског гаса са европског тржишта. Очекује се да ће након преузимања новог мандата Доналд Трамп наставити политику форсирања енергетске доминације САД. У свом претходном мандату он је инсистирао на томе да „су амерички лидери деценијама ширили мит о несташици енергије“. Према његовим речима, земљи је потребна не „алтернативна“ енергија или нове мере уштеде енергије, већ развој енергетике.
Борба за туђе ресурсе
По свој прилици Трамп ће инсистирати на повећању обима производње фосилних горива (нафта, гас, угаљ) применом фрекинга у самим Сједињеним Државама, и повећању извоза на светско тржиште. За САД је енергетска доминација на светском тржишту питање опстанка као светске силе, с обзиром на то да у садашњој фази развоја америчке привреде нема очекивања од других индустријских грана. Међутим убрзана експлоатација енергетских ресурса у САД који нису превелики, уз ризик од негативних последица по екологију, стратешки гледано не доноси дугорочне перспективе. Територијалне претензије Трампа на Канаду, Мексико и дански Гренланд свакако имају везе са природним ресурсима које ове државе поседују. Са тим у вези САД остају привржене и употреби војне силе у другим регионима богатим ресурсима (Блиски исток), за контролисање прекоморских енергетских ресурса, затим поморских путева који се користе за транспорт енергената као и утицају на регулисање светског тржишта енергената. Отворено питање остаје да ли ослабљена америчка војна сила има капацитета да оствари такве планове и да ли САД имају капацитета да мобилишу друге војне силе за остваривање сопствених геополитичких циљева? Истовремено уводећи невероватну количину санкција другим државама (Русија, Иран, Венецуела), како би им онемогућиле да тругују енергентима или чак отимајући приватну имовину њихових компанија.
Изгледа да време не ради за Америку.
Fonte: Centro de estudos estratégicos
12. јануар 2025.
Instruções:
Use It and Lose It: The Outsize Effect of U.S. Consumption on the Environment | Scientific American
https://www.nrdc.org/stories/fracking-101#work
https://search.wikileaks.org/gifiles/?viewemailid=85474
https://www.cfr.org/timeline/oil-dependence-and-us-foreign-policy
https://ekologika.rs/vesti/svet/zasto-dzo-bajden-nece-stati-na-put-frekingu/
https://www.investopedia.com/ask/answers/011915/what-are-effects-fracking-environment.asp
https://home.treasury.gov/news/press-releases/jy2777
http://www.nspm.rs/hronika/glas-rusije-evropa-odustaje-od-eksploatacije-gasa-iz-skriljaca.html
