Обраћање Џорџа Самуелија, сарадника Центра за геостратешке студије из Мађарске, Савету безбедности УН, 31. октобар 2024.
Хвала вам, госпођо председнице, и хвала вам што сте ми дали прилику да се обратим овом угледном телу.
Ако се икада рат могао лако избећи, рат у Украјини је тај рат. Ако је икада рат беспотребно изазван, рат у Украјини је тај рат.
Рат у Украјини је настао као резултат једноумног инсистирања западних сила да се свака држава на европском континенту укључи у НАТО и да се границе НАТО-а прошире све до граница Руске Федерације.
До рата у Украјини је дошло зато што су западне силе више од три деценије наставиле да одбацују безбројне молбе узастопних совјетских и руских лидера, укључујући Михаила Горбачова, Бориса Јељцина и Владимира Путина, да не може постојати сигурност ни за кога на континенту осим ако се Запад и Русија договоре о заједничком оквиру за мир који гарантује слободу и безбедност свих.
Како то знамо? Зато што нам је то рекао бивши генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. У септембру 2023. Столтенберг је изашао пред Комитет за спољне послове Европског парламента и врло језгровито објаснио да је рат у Украјини могао бити избегнут да НАТО није инсистирао на премештању своје војне инфраструктуре до граница Русије. Председник Путин, је то објаснио, „Заправо послао је нацрт уговора који су они хтели да потпише НАТО, којим се обећава да више неће бити проширења НАТО-а… Он је желео да потпишемо то обећање, да никада не ширимо НАТО…. Ми смо то одбили. Па је кренуо у рат да спречи НАТО, да се шири близу његових граница. Добио је управо супротно.”
Оно на шта је Столтенберг овде мислио су два нацрта предлога нове безбедносне архитектуре за Европу које је Русија објавила 17. децембра 2021. Предлози – један упућен НАТО-у, један упућен Сједињеним Државама – подсећају на оквир Хелсиншког споразума Завршни акт из 1975. у коме су се међусобно антагонистичке стране хладног рата сложиле да признају забринутост једне друге за безбедност и обавезале се да неће повећавати сопствену безбедност на рачун њихових наводних противника.
Срж руских предлога била је обавеза НАТО-а да нема даљег ширења, а посебно не чланству Украјине у НАТО-у. У томе није било ничег тако необичног. У својој Декларацији о државном суверенитету из 1990. године, Украјина је објавила „своју намеру да постане трајно неутрална држава која не учествује у војним блоковима“.
Идеја коју пропагирају портпароли НАТО-а и западни креатори политике да свака држава има суверено право да се придружи било којој војној алијанси коју жели, да на својој територији распоређује које год наоружање жели и да игнорише забринутост за безбедност својих суседа, супротставља се безбројним међународним уговорима и конвенцијама, а да не говоримо о међународној пракси држава од памтивека.
Међународни споразуми и пракса
Хелсиншки завршни акт из 1975. говорио је о „недељивости безбедности“. Париска повеља за нову Европу из 1990. године проглашава „Безбедност је недељива и безбедност сваке државе учеснице је неодвојиво повезана са оном свих других“. Истанбулски документ ОЕБС-а из 1999. више пута се враћао на тему онога што је назвао „концептом заједничке, свеобухватне и недељиве безбедности и заједничког безбедносног простора без линија поделе“.
И не заборавимо, наравно, да у октобру 1962. Сједињене Државе нису прихватиле аргумент да острво Куба има суверено право да стационира на својој територији све системе наоружања које су сматрали потребним за своју безбедност.
Међутим, сигурност коју западне силе захтевају за себе одбијају да пруже другима, посебно Руској Федерацији.
Хладни рат је дошао до краја 1991. Совјетски Савез је распустио Варшавски пакт, затим се распустио, а затим напустио комунистичку идеологију која је некада изазвала толико страха и сумње на Западу.
Русија није желела ништа друго него да буде остављена у миру да обнови своју уништену економију. Подсетимо се речи руског председника Бориса Јељцина пред заједничко заседање Конгреса САД 17. јуна 1992. године:
„Данас се слобода Америке подржава у Русији. Идол комунизма, који је свуда ширио друштвене сукобе, анимозитет и беспримерну бруталност… је срушен. Срушио се да више никада не устане. Овде сам да вас уверим, нећемо дозволити да се поново подигне у нашој земљи.”
Оно што се догодило у то време било је без преседана у људској историји. Совјетски и руски лидери одрекли су се територије, одустали од војних савезника и жртвовали безбедност. Подсетимо: Нису морали ово да ураде. Совјетски Савез није изгубио ниједан рат. Напротив: Совјетски Савез је још увек био огромна војна и политичка сила, која је изазивала страх и поштовање широм света.
Совјетски и руски лидери су урадили оно што су урадили јер су веровали да је то исправна ствар.
Западни лидери су прогласили „победу у хладном рату“
Ипак, западни лидери су крај Хладног рата протумачили као победу Запада и понижавајући пораз Совјетског Савеза. Према речима бившег председника Џорџа Х.В. Буш, „Совјетски Савез није једноставно изгубио Хладни рат; западне демократије су то освојиле“.
И, као наводни победници, западне силе су одмах почеле да сакупљају свој добитак. Наставили су да обуздавају, опкољавају и окружују Русију, тако да Русија никада више не буде велика сила.
Најшокантнија од свега, посебно за Русе, била је брзина којом је Запад све ово урадио. Подсетимо се речи америчког државног секретара Џејмса Бејкера Михаилу Горбачову у Москви 9. фебруара 1990. Берлински зид је пао само три месеца раније, али су Сједињене Државе већ инсистирале на уједињењу Немачке унутар НАТО-а. Да би натерао Горбачова да пристане на ово, Бејкер је обећао да се НАТО неће померити „један инч ка истоку“.
Након тога, западни политичари су морали да тврде да је Бејкер мислио само на територију Источне Немачке, а не на земље Источне Европе. Али ово је потпуно неискрена тврдња. У време Бејкеровог састанка са Горбачовим, Варшавски пакт је још увек постојао, будући да су све земље Варшавског пакта биле источно од Немачке, речи „ни један инч на истоку” би морале да се односе на њих.
Од тог тренутка у фебруару 1990. године, западни лидери су морали да дају руским лидерима узастопна уверавања да неће бити ширења НАТО-а, само да би повукли та уверавања оног тренутка када су обезбедили све уступке које су тражили од Москве.
Бивши премијер Велике Британије Џон Мејџор, на пример, изјавио је у марту 1991. да „не предвиђа околности под којима би источноевропске земље могле да буду у НАТО-у, тренутно или у будућности“.
Затим је ту био бивши генерални секретар НАТО-а Манфред Ворнер који је, након што је уверио руску делегацију у посети да ни он ни било ко други у НАТО-у није заинтересован за проширење НАТО-а, до марта 1993. вршио притисак на тадашњег државног секретара САД Ворена Кристофера да „почне да разматра могуће временске оквире, кандидате и критеријуме за проширење чланства“.
Ширење НАТО-а иде брзо
Када су западне силе кренуле у ширење НАТО-а, ствари су се кретале изузетном брзином. Све што је требало било је да се каже Русима да се оно што се заправо дешава не дешава, да је све плод њихове маште.
На пример, председник Бил Клинтон, након што је уверио председника Јељцина да је програм Партнерство за мир алтернатива проширењу НАТО-а – а не прелиминарни корак ка њему – одмах је повукао своју реч. У јануару 1994. у Прагу, Клинтон је изјавио да је, да, Партнерство за мир заиста први корак ка чланству у НАТО-у: „Партнерство за мир“, рекао је, „није стална соба за задржавање.
„То мења цео дијалог НАТО-а, тако да сада више није питање да ли ће НАТО преузети нове чланице, већ када и како“. Штавише, већ у том раном тренутку Клинтон је већ наговестио да је крајњи циљ улазак Украјине у НАТО.
У меморандуму из јула 1995. написаном за председника Клинтона, тадашњи саветник за националну безбедност Ентони Лејк хвалио се да САД намеравају да се изборе са забринутошћу неких Европљана да се проширење НАТО-а одвија пребрзо. Лејк се хвалио да су „неки савезници реаговали на руске критике проширења сугеришући да Алијанса успори процес. Успешно смо инсистирали да се НАТО придржава распореда.
Ипак, у јавности, лидери САД и НАТО-а говорили су нешто другачије, нешто што је очигледно било неистинито, наиме, да се ширење НАТО-а своди на окончање подела и доношење стабилности у Европу. На пример, 1994. године државни секретар Ворен Кристофер је изјавио:
„Ширење НАТО-а унапредиће основни циљ Америке — мирну, неподељену и демократску Европу. Проширење НАТО-а ће побољшати стабилност, смањити тензије и спречити нове линије поделе у Европи.
Америчка државна секретарка Медлин Олбрајт је у фебруару 1997. године изјавила:
„НАТО нам је помогао да достигнемо најнеухватљивији сан овог века: неподељена Европа, у миру, у којој је свака нација слободна и свака слободна нација партнер… За оне који нису позвани да се придруже ове године, али који желе да се придруже, врата НАТО-а морају остати отворена”.
Русија предлаже чланство у НАТО
Али како може да постоји стабилност, како да не буде нових линија поделе у Европи, ако је ширење НАТО требало да буде усмерено ка искључењу Русије? Руски лидери су више пута изражавали интересовање за чланство у НАТО. У писму лидерима НАТО-а из децембра 1991., написаном убрзо након распада Совјетског Савеза, Борис Јељцин је предложио да се истражи оквир за могуће чланство Русије у НАТО-у. Јељцин је написао:
„Ово ће допринети стварању климе међусобног разумевања и поверења, јачању стабилности и сарадње на европском континенту. Ове односе сматрамо веома озбиљним и желимо да овај дијалог развијамо у сваком правцу, како на политичком тако и на војном плану. Данас постављамо питање чланства Русије у НАТО, али сматрајући то дугорочним политичким циљем.
Године 1993, у разговорима са америчким и европским лидерима, Јељцин је поново указао на могућност уласка Русије у НАТО. Јељцин је рекао генералном секретару НАТО-а Манфреду Вернеру да би Русија могла да размотри чланство у НАТО-у ако би алијанса постала политичка организација, а не војна.
Председник Путин је такође говорио о интересовању Русије за чланство у НАТО. У марту 2000. године, на питање водитеља Би-Би-Сија сер Дејвида Фроста да ли би Русија уопште могла да се придружи НАТО-у, Путин је одговорио: „Не видим зашто не. Не бих искључио такву могућност ако и када се ставови Русије узму у обзир као ставови равноправног партнера. Путин је са председником Клинтоном разговарао о могућем чланству у НАТО. Клинтон је наводно одговорио: „Немам приговора. Касније му је Клинтон рекао: „Знаш, разговарао сам са својим тимом, не, то сада није могуће.
Лидери НАТО-а нису показали ни најмањи интерес да истраже ове понуде истинског партнерства, истинског уклањања баријера и истинских оквира за међусобну безбедност.
Кенаново упозорење
Да ће се ширење НАТО-а усмерено ка искључењу Русије, ка обуздавању и опкољавању Русије завршити катастрофом, било је очигледно искусним посматрачима међународних послова. Познати дипломата и историчар Џорџ Ф. Кенан изразио је гађење због ове луде журбе ка проширењу НАТО-а.
„Мислим да је то почетак новог хладног рата“, упозорио је он 1998.
„Мислим да ће Руси постепено реаговати прилично негативно и да ће то утицати на њихову политику. Мислим да је то трагична грешка. Није било никаквог разлога за ово. Нико никоме није претио.”
Поставља се очигледно питање: шта је стајало иза ове журбе за проширењем НАТО-а? Каква је била потреба за тим? Нико никоме није претио. Напротив: односи између Русије и Запада били су без преседана по својој дружељубивости.
Јељцин је сарађивао са НАТО-ом по питању Југославије, чак и против интереса традиционалног савезника Русије, Срба. Ова сарадња је настављена са Путином. Путин је био први страни лидер који је позвао Буша након терористичких напада 11. септембра и прогласио да ће Русија постати амерички партнер у Глобалном рату против тероризма. Путин је дозволио Сједињеним Државама да пребаци трупе и оружје преко руске територије на путу за Авганистан.
Председник Клинтон је објаснио разлоге свог настојања да прошири НАТО. Пишући у издању The Atlantic, април 2022., Клинтон је објаснио да се све везано за његов страх од наводног „повратка Русије ултранационализму, замењујући демократију и сарадњу тежњама ка царству, попут Петра Великог и Катарине Велике… Ако би Русија одлучила да се врати ултранационалистичком империјализму – који се покреће природним ресурсима и карактерише га снажна ауторитарна влада са моћном војском – проширени НАТО и растућа Европска унија би ојачали безбедност континента.
Дакле, имамо то: овде ништа о окончању подела у Европи, о проширењу безбедности широм европског континента и свим оним другим грандиозним изјавама којима су нас лидери НАТО-а частили у последње три деценије. Као што су руски лидери сумњали, радило се о обуздавању и опкољавању Русије непријатељским војним савезом.
Руска упозорења занемарена
Током година, руски лидери су јасно исказивали своја осећања, али су њихови протести више пута одбацивани и игнорисани. У интервјуу за Телеграф 2008. године, бивши совјетски председник Горбачов је рекао:
„Американци су обећали да се НАТО неће померити ван граница Немачке после Хладног рата, али сада је пола централне и источне Европе у чланству, па шта се десило са њиховим обећањима?
Председник Јељцин је у више наврата изражавао своју збуњеност због чега се НАТО вртоглавом брзином шири на исток, ако би НАТО и Русија требало да буду партнери. У писму Клинтону из новембра 1994, Јељцин је упозорио да руски народ све више види ширење НАТО-а као „почетак нових подела у Европи“. У децембру 1994. Јељцин је питао: „Зашто сејати семе неповерења? На крају крајева, ми више нисмо непријатељи.” У мају 1995, у разговору један на један у Кремљу са Клинтоном, Јељцин је изјавио: „Не видим ништа осим понижења за Русију ако наставите. Шта мислите, како нам изгледа ако један блок настави да постоји док је Варшавски пакт укинут? То је нови облик опкољавања ако се једини преживјели блок Хладног рата прошири до граница Русије“.
Штавише, руски лидери су били превише свесни да је НАТО већ дуго циљао на евентуално чланство Украјине. У марту 1997. у Хелсинкију, Клинтон је Јељцину обелоданио да ће бивше републике СССР-а заиста ући у НАТО, и да ће то, наравно, укључивати и Украјину.
Украјински потез
Од тог тренутка ствари су се брзо кретале. У мају 1997. отвара се званични НАТО центар за информације и документацију у Кијеву; јула 1997. потписује се Повеља НАТО-Украјина и успоставља се Комисија НАТО-Украјина; Новембра 2002. године појављује се Акциони план НАТО-Украјина.
У априлу 2005. председник Џорџ В. Буш и тадашњи председник Украјине Виктор Јушченко заједнички су изјавили:
„Сједињене Државе подржавају аспирације Украјине за НАТО и спремне су да помогну Украјини да постигне своје циљеве… Сједињене Државе подржавају понуду интензивираног дијалога о питањима чланства са Украјином“.
У априлу 2008. године, наравно, види се најава НАТО-а у Букурешту да ће Украјина бити чланица НАТО-а. А онда, само да бисмо ствари вратили до данашњег дана, имамо америчког секретара одбране Лојда Остина који у октобру 2021. објављује да су врата за чланство Украјине у НАТО отворена.
Што се тиче тога како су Руси вероватно гледали на чланство Украјине у НАТО-у, нема бољег извора од актуелног директора ЦИА-е Вилијема Бернса. У својим мемоарима из 2019. године, The Back Channel: A Memoir of American Diplomacy and the Case for Its Renewal, описао је како је он, као амерички амбасадор у Москви, 2008. године написао е-маил америчкој државној секретарки Кондолизи Рајс, у којем је објаснио:
„Улазак Украјине у НАТО је најсветлија од свих црвених линија за руску елиту… У више од две и по године разговора са кључним руским играчима, од оних који се хватају у мраку Кремља до Путинових најоштријих либералних критичара, тек треба да нађем било кога ко види Украјину у НАТО-у као нешто друго осим директног изазова руским интересима“.
Саботирани преговори
Да се актуелни рат у Украјини увек односио на ширење НАТО-а, а не на било какво заузимање територије, било је очигледно из круга мировних преговора који су се водили убрзо након почетка сукоба — прво у Минску, а затим у Истанбулу.
У априлу 2022. године, у Истанбулу, Русија и Украјина су постигле и парафирале споразум, чији је најважнији део био да ће се Украјина обавезати да ће постати „трајно неутрална држава“: никада неће ући у НАТО нити дозволити стране војне базе и контигенте на њеном тлу. Украјина би, међутим, могла да тражи чланство у Европској унији.
Међутим, најважније је да од Украјине није тражено да се одрекне својих суверених претензија на Крим, Доњецк и Луганск. Та питања је требало да буду решена у будућим разговорима између председника Русије и Украјине.
Међутим, кључним лидерима НАТО-а није се допао овај изузетно разуман споразум који би одмах окончао рат.
Вашингтон је био узнемирен што се Украјина спрема да пристане на овај договор. Према Њујорк тајмсу, амерички званичници су својим украјинским колегама рекли: „Ви разумете да је ово једнострано разоружање, зар не?“
Коначно, британски премијер Борис Џонсон долетео је у Кијев и позвао Зеленског да одустане од те идеје. Путин је био „ратни злочинац“, рекао је Џонсон. Треба га сломити, а не преговарати са њим. Чак и да је Украјина спремна да потпише споразум, рекао му је Џонсон, силе НАТО-а нису.
После краха преговора, турски министар спољних послова је изјавио да „постоје они у државама чланицама НАТО-а који желе да се рат настави… и да Русија постане слабија“.
Политика НАТО-а остаје непромењена. Упркос свему што се десило, упркос искуству из протеклих 30 година, упркос очигледној чињеници да је ширење до граница Русије изазвало нестабилност и рат, упркос свему томе, шта НАТО ради? И даље инсистира на томе да Украјина мора и да ће бити чланица НАТО-а. Другим речима, рат се мора наставити ради циља – чланства Украјине у НАТО-у – који гарантује рат. Лидери НАТО-а су као Бурбони: ништа нису научили и ништа нису заборавили.
Хвала вам пуно на вашем времену и пажњи.
Fonte: Address to the U.N. Security Council, Oct. 31, 2024
A tradução de inglês: Centro de estudos estratégicos
28. децембар 2024.
