Коауторски рад Борисава Ђондовића и Драгане Трифковић за конференцију у Минску, објављен у часопису Аспект
Данас живимо читав један век од времена када је победа српске војске у Првом светском рату омогућила проглашење прве Југославије 1918. Ратни циљеви Србије постављени су у две декларације Нишкој (1914) и Крфској (1917) године. Победа Савезника у Првом светском рату довела је на овом простору да Србија и династија Карађорђевића, прогласе 1.12.1918 краљевину Срба-Хрвата и Словенаца.
Краљевину су формирале две тада српске државе Србија и Црна гора, која се припојила Србији, а исто су урадили Срем и после Војводина (тада је Војводина састављена од Баната, Бачке и Барање) после тога се овај простор уједињује са другим јужнословенским територијама које су чиниле Хабзбуршку монархију. Простор данашње независне Македоније је у то време у саставу Србије. После турбулентних дешавања и политичке нестабилности 1929. године држава мења име у Југославија и краљ Александар Карађорђевић заводи диктатуру. Диктатура је остала на снази све до његовог убиства у Марсеју 9.10.1934. године. У Другом светском рату Југославија је подлегла ударима Трећег рајха и велику цену платио је пре свега српски народ, који се на овом простору кроз прво званичну војску, а онда и два покрета отпора супротставио непријатељу. Завршетак рата довео је до формирања нове југословенске државе под руководством Комунистичке партије. Партија је постала главни стуб новог југословенског друштва. Обрачунавала се са противницима, сукобила са остатком социјалистичке Европе, уништавала интелектуалну елиту пре свега Срба. Уопштено удар на Србе као стуб претходне монархистичке државе био је најјачи.
Кренуло се у процес стварања нове нације од Црногораца, који су до тада истицали себе као предводнике Српства. На северу данашње Македоније масовно се српска презимена са ић преводе на македонска са ски. Број Албанаца на Косову и Метохији додатно се повећава. Та држава је имала специфичну судбину током хладног рата да формално не буде део ни једног блока и да учествује у стварању покрета Несврстаних. Истини за вољу морамо рећи да је у једном периоду била у војном савезу са Грчком и Турском тада већ чланицама НАТО-а (Бледски споразум). Југословенска држава је пролазила и многе унутрашње кризе, мењала уставе, водила борбу против преживелих монархистичких јединица у српским крајевима све до краја 40 их година. Незапосленост и неразвијена индустрија, недостатак хране су само најважнији проблеми државе. Југославија до пред 1941 аграрни извозник, постала је увозник хране због неуспеха социјалистичке земљишне реформе, која је другачије спровођена него у другим земљама. Незапосленост је решавана тако што је споразумно пре свега Немачка, а и друге земље у мањој мери, једноставно примала огромну војску незапослених из Југославије. Хипер инфлације биле су свакодневница, а индустријализаија је извршена на основама које уопште нису рационалне. Међутим сарадња и са западом и истоком, кредити и одлив незапослених у иностранство су створили привид да је социјалистичка Југославија земља са највишим стандардом у социјалистичком делу Европе. Социјалистичка Југославија није дуго надживела свог доживотног председника Јосипа Броза Тита.
Држава је кренула да се распада са падом Берлинског зида. Србија је вратила своју контролу над покрајинама Војводином и Косовом и Метохијом, Словенија је све више кретала самосталним путем, а у СР Хрватској пробудили су се духови Другог светског рата. Појава вишестраначја је створила тврдо националистичку странку често са усташким (хрватски нацисти из Другог светског рата) фолклором. Ову странку је водио бивши генерал Титове војске Фрањо Туђман, а као против тежа у граду Книну, најзападнијем упоришту српских монархиста у Другом светском рату, локални Срби формирају Српску Демократску Странку. У суштини у већини република десио се процес да су функционери социјалистичке државе пресвучени у нове боје и идеологије формирали нове власти. Сукоб се после вишестраначких избора у Хрватској пробудио, ХДЗ је преузео власт и кренуо да уводи нова обележја и правила, што су Срби кренули да осећају као повратак Хитлерове квислиншке независне Хрватске. Ово је условило да у Книну и околини Срби подигну побуну против Републике Хрватске. На челу побуне нашла се Српска Демократска Странка. У другим крајевима Хрватске насељеним Србима, Срби су гласали за странку наследника комунистичке партије и дали подршку идеји југословенства. Међутим победа ХДЗ-а је ускоро побуну проширила на све крајеве. Југославија је кренула путем крвавог распада. Све Републике сем Црне горе и Србије напустиле су југословенску федерацију. Легалност овог чина код многих република је врло дискутабилна. Срби су прогласили отцепљење и формирали Републику Српску Крајину у Хрватској и Републику Српску на просторима Босне и Херцеговине. Водио се рат између Срба, Хрвата и муслимана. Две српске државе које су се ујединиле 1918 Србија и Црна гора, формирале су нову Југославију. Ово показује да се изгледа само код Срба у одређеној мери та идеја примила.
У ратним годинама Црна гора и њено руководство су предњачили у српском национализму. Тада млади Мило Ђукановић, а данас најдуговечнији политичар на власти у Европи, предњачио је у ватреним изјавама и подршци српским самопроглашеним државама. Од почетка се видело да војни противници Срба имају подршку запада, све ово је условило војним мешањем НАТО алијансе против Срба. Ово је довело до нестанка Републике Српске Крајине и Срба на њиховим најзападнијим етничким просторима, а Република Српска је под ударима остављена сама и без војне помоћи, на крају морала да настави своје постојање у лабавој конфедерацији Босни и Херцеговини, са друга два зараћена народа. Међутим процес дезинтеграције се није ту завршио. Убрзо на ред дошла је и војна интервенција НАТО-а и рат са Албанцима Србије и Црне горе односно Савезне Републике Југославије. После отвореног сукоба са НАТО алијансом и потписивања Кумановског споразума и резолуције 1244 УН српска војска и полиција напустили су Косово и Метохију. Формално тај простор је остао у саставу Србије, али међународне снаге су дошле да уведу мир између Срба и Албанаца и Срби су доживели погром у већини места. Режим у Црној гори више није наступао тврдо српски већ је прешао или се вратио у процес стварања нове црногорске нације од тог дела Срба. Ово и међународне околности су довеле до проглашења независне Црне горе 2006 године на врло могуће нелегалном референдуму. Срби у Црној гори, или они који су то остали, су током 21 века сведени на грађане другог реда. Некада српске ратне перјанице, данас се одричу свега што је српског и доказују да нису Срби. Тврде како се Црна гра није добровољно присјединила Србији 1918. године, већ су је Срби окупирали.
На простору Косова и Метохије 2008. године долази до нелегалног самопроглашења већински албанске Републике Косово. За разлику од Републике Српске и Републике Српске Крајине западне земље су одмах редом подржале ову самопроглашену државу. Србија тако 100 годишњицу проглашења Југославије чека у јако лошем стању. Србија је у југословенској епохи доживела губитак Македоније, посебно становништва на северу које је имало српски национални идендитет, почетак стварања црногорске нације, изгубљене су и опустеле најзападније Српске територије, Косово и Метохија су под протекторатом стране силе и притисци на Србију да призна губитак и овог дела територије су константни. Истовремено као једини успех распада Југославије за српски народ је стварање и опстанак Републике Српске у лабавој конфедерацији са Хрватима и муслиманима (данас Бошњацима). Као и на Србију константни притиска западних земаља је и на Републику Српску. Доживљен је демографски слом због скоро 50 година константног исељавања становиништва према западу и пада наталитета што је већ глобални проблем не само српски. Поставља се јасно питање шта је то Србија добила југословенском идејом и експериментом. Губитак територија и расрбљавање српског становништва су последице последњих стотину година. Многи успеси ратова 1912-1918 су изгубљени. Други светски рат је увео још додатну димензију сукобом два покрета отпора равногорског и комунистичког. Ова деоба је и данас присутна у друштву Србије.
Актуелна обновљена вишепартијска политичка сцена Србије је хаотична и у неку руку се вратила у доминацију једне политичке организације. Тренутно не постоји ни једна политичка организација, бар не релевантна и парламентарна, која заступа југословенску политичку идеологију. Осећај југословенског неуспеха је евидентно присутан. Постоје и осећаји пре свега у старијим генерацијама жала за заједничком државом. Доста ових осећаја је везано за личне осећаје људи, жал за младошћу, неиспуњена очекивања, хаотичност данашњег друштва у Србији. Јасно је да би успела федерална вишенационална држава, највећи народ са историјом државотворности треба да поднесе највећу жртву. Међутим многе српске жртве данас делују и узалудно. Данашњи бастион идеје југословенства би била нека врста прозападне либералне елите у Србији која нема претераног утицаја на шире народне масе.
Простор бивше Југославије сем Србије и Босне и Херцеговине, захваљујући Републици Српској, данас се нашао у НАТО алијанси. У Србији и Републици Српској један од ретких консензуса ширих маса јесте не улазак у НАТО оне који су отворено нападали и убијали Србе у ратовима 90их година 20. века. Међутим утицај западних земаља на политичку сцену Србије, а првенствено Сједињених Америчких Држава је огроман. Имали смо случајеве да амерички амбасадори отворено изјављују које политичке опције су непожељне за њих у владама Србије. По правилу ради се о евроскептични политичким организацијама које су често и прожете проруским осећајима због језичке сличности, вере, заједничке борбе у светским ратовима. Нема сумње да многе политичке организације из Србије вуку корене из Југославије тако је Социјалистичка Партија Србије јасни наследник некадашње Комунистичке партије. Највећи утицај на актуелну политику у Србији вероватно има жеља многих актера да копирају систем рада и контроле КПЈ и самим тим постану најважнији политичко друштвени чиниоци живота у Србији. Паралела данашње Србије може да се вуче и са покретом Несврстаних. Као што тада Југославија није формално отворено улазила у сукобљене војне савезе, тако данас Србија формално задржава позицију војне неутралности. Све бивше социјалистичке земље су редом улазиле у НАТО алијансу, чак и прибалтичке републике бившег СССР-а. Рат који се водио на просторима бивше Југославије сада се води на простору бивше совјетске Републике Украјине. Југословенски сукоб Срба и Хрвата се у некој мањој мери прелио и на ово поднебље. Срби се добровољно боре у руској војсци у Донбасу, а Хрвати у нацистичким добровољачким батаљонима. Већинска српска јавност за разлику од власти евидентно отворено симпатише проруске снаге, а хрватска прозападне у Украјини.
Оно што се такође мора приметити је да тема Југославије све мање заокупља медије, расправе и животе људи. Како време пролази и како живот иде даље нове теме постају актуелније за већину људи и политичку сцену Србије. Оно што је исто тако евидентно да после пропасти југословенског пројекта у српској јавности не постоји јасно дефинисан нови национални циљ и консензус свих политичких и друштвених актера куда даље. У једном тренутку деловало је да је политика приступања Европској Унији и пут Србије ка тој организацији нови правац кретања. Међутим после много година изазова и притисака евидентно је да тај правац ем губи на подршци, ем више нико и не верује у скори улазак Србије у ову организацију. На крају крајева из саме Европске Уније стижу поруке да дуго година неће бити проширења и примања нових држава чланица у њене редове. Још једна последица југословенске епохе се оцртава на политичкој сцени Србије. Потреба за јаким лидерима. Као што је то био Краљ Александар Карађорђевић или Пашић, Мачек, Стојадиновић као политички лидери краљевине. Као Јосип Броз Тито доживотни владар који се угледао на свог монархистичког претходника или нови лидери пре свега на српским етничким територијама који су претендовали да на свом терену постану нека врста новог Тита. Србији и српским територијама је потребан одмор и обнова, пре свега дефинисање нових јасних националних циљева. Лечење од грешака, а често и заблуда прошлости.
Постоји још једна димензија политике и политичке сцене пре свега код Срба на просторима бивше Југославије, а то је руски фактор. Краљевине Србија и Црна гора су биле блиске сараднице Русије Романових. Комунизам и борба у ратовима су ту донели нову димензију. Вечна српска захвалност за обнову државности и спас српске војске у повлачењу 1916 су формирали јаке осећаје братства према Русима код Срба. Није реално до сада било руско отворено мешање у изборне процесе у Србије, али пропагандно руски фактор је јако битан за политичку сцену Србије. Наде и погледи ка Русији која је превазилажењем хаоса по распаду СССР-а кренула опет да ступа на светску позорницу су присутне у Србији, Републици Српској и српским странкама у Црној гори. Чак и политичке организације које по делима заступају прозападну политику јавно увек наступају са позиција братства и пријатељства Србије и Русије. Медијска прича братства и једниства југословенских народа у многим српским медијима је уступила место братству Срба и Руса. Два народа који су пропатили и поднели огромне жртве у 20 веку, а на крају истог доживели неуспех пута и идеологије којим су ишли кроз тај век.
Стота годишњица стварања државе јужних Словена ће проћи без велике помпе, славља и свечаности код Срба и код других народа који су живели заједно већи део 20 века, а политичари ће наставити да се воде прагматизмом и интересом који како стоје ствари више није југословенство.
Ипак, иако је Србија поднела највећи терет распада заједничке државе, у делу српског друштва и даље постоји југословенски сентимент. У српској јавности се воде повремено оштре полемике око два супротстављена становишта. Једно заступа тврдње да је југословенска идеја била погубна за Србе, док друго становиште и даље позитивно оцењује југословенско искуство. Оно што је карактеристично за поборнике југословенске идеје, то је да су већином оштри критичари српског патриотизма. Већина заговорника про-југословенских ставова је своју мисао развијала од полазних комунистичких идеја које су прерасле у приврженост демократији а затим либерализму. Они су данас у већини случајева представници либералних структура у српском друштву, које поред југословенских идеја промовишу и западне вредности.
Ипак мало је реалних аргумената у пропагирању југословенске идеје данас, јер уколико се озбиљно анализирају дешавања у претходних сто година, може се доћи до закључка да је Србија много тога уложила у Југославију а да је из ње изашла као губитник.
Србија је била победник у Првом светском рату, и ту победу је остварила уз велику жртву. Она је изгубила трећину становништва, што је процентуално највећи губитак за један народ у том рату. Своју победу је унела као залог у Југославију. У Другом светском рату су вођени међусобни сукоби у Југославији како по етничким тако и по идеолошким основама. Након Другого светског рата, Србија није тражила правду за своје жртве, а комунистичка Југославија је пропагирала братство и јединство са којим се косила потреба за задовољавањем правде. Када је почео распад Југославије, Срби су се до последњег момента борили за опстанак те државе, иако је то било погрешно. То је био моменат за дефинисање нове стратегије Србије, али уместо тога ми смо се бавили опстанком Југославије, иако то није било могуће. Покушај српске елите да дефинише проблеме са којима је српски народ суочен, неславно је оспорен још пре почетка распада Југославије. Током 1985. и 1986. године израђен је документ Српске академије наука и уметности, познат по називом Меморандум САНУ. Нацрт овог документа објављен је у новинама 1986. године и изазвао је доста негативних реакција. Основне тезе овог документа заправо су само констатовале чињенично проблеме са којима је српски народ суочен као и економске проблеме са којима је суочена Југославија. Неке од тврдњи изнетих у овом документу биле су:
- Србија је дала 2,5 милиона жртава за Југославију (У Првом и Другом светском рату) а сада је жртва те државе.
- Током последњих 50 година Срби су два пута били жртве физичког уништења, асимилације, покрштавања, културног геноцида, идеолошке индоктринације, а тврди се да то нема никаквог значаја.
- Ако Југославија пропадне, Србија мора да се окрене својим националним интересима.
- Албанци су починили геноцид над Србима на Косову.
- Српско питање неће бити решено пре стварања пуног националног и културног јединства српског народа без обзира где они живе.
- Постоји велика дискриминација Срба на Косову и у Хрватској.
- Постоји потреба за уставним променама у Југославији због малтретирања и слабљења Србије.
- Словенија и Хрватска су преузеле контролу над српском економијом. Југославија изводи индустрију из Србије.
У меморандуму се између осталог тврдило да је Јосип Броз Тито додатно ослабио Социјалистичку Републику Србију поделом територије и стварањем аутономних покрајина Војводина и Косово, што није урађено ни у једној другој југословенској републици. Захтевала се темељна реорганизација државе.
Иако документ није усвојен, већ је одмах након објављивања у новинама осуђен за подстицање национализма, до данашњих дана постоје приговори на рачун Србије због тог документа. Многи чак сматрају да је Меморандум САНУ имао кључни утицај на распад Југославије. Иако је тадашње руководство Савеза комуниста Југославије такође осудило документ, укључујући Слободана Милошевића и Радована Караџића, критичари овог документа су трврдили да је он заправо био главна смерница у каснијем деловању ових политичара. Након потпуног дебакла Меморандума и жестоких осуда на рачун њених аутора, блокирана је свака могућност за развој нових идеја у правцу решавања нагомиланих проблема.
Јасно је уочљиво да је руководство Србије деведесетих година деловало без икаквих стратешких планова и да се прилагођавало наметнутим ситуацијама. Слободан Милошевић је проглашаван од фактора стабилности на Балкану до балканског касапина, у зависности од његовог односа са Западом и реаговања у датим околностима. Управо не постојање озбиљне стратегије државног руководства Србије у најтежим моментима распада Југославије, додатно је деградирало српске позиције. С друге стране, за прављење стратегије је предуслов да су на власти структуре које се залажу за очување државних и националних интереса а Милошевићева власт се заснивала пре свега на заштити личних интереса и бризи за очување власти.
Данас је међутим велика опасност то што политичке елите формиране под утицајем Запада, воде Србију у једну другу заблуду која се зове Европска Унија. Иако још увек нисмо извукли поуке из претходног искуства у Југославији, нити усвојили државну стратегију, ми се крећемо безалтернативним путем европских интеграција. Европска Унија није ништа друго него наднационална организација слична Југославији, која је суочена са бројним проблемима и која показује озбиљне знаке слабости. У таквој ситуацији је врло ризично да прима нове чланице, посебно оне државе које су и саме нестабилне. За Србију европске интеграције значе прелазак из једног неуспелог система у други који је у силазној фази, и у томе не постоји никаква могућност за стварање нових вредности. Додатна опасност представља чињеница да Србија након распада Југославије није успела да се стабилизује и консолидује, већ се годинама неуспешно бори са деструктивним тенденцијама. Практично распад Југославије према намерама западних сила још увек није завршен док се од Србије не одвоји јужна српска покрајина Косово и Метохија а могуће је да исте намере постоје и према северној покрајини Војводини. У таквим условима Европска Унија се нуди као спасоносно решење да би се тобож зауставили даљи дезинтеграциони процеси али заправо ЕУ није никакав гарант. Остаје као основни проблем недостатак стратегије и државне политике која би пре свега била усмерена на заштиту интереса српског народа ма где они живели. То је предуслов за било какав бољитак положаја српског народа, и док се он не испуни није реално очекивати да ће ситуација ићи у позитивном смеру, већ ће се негативни и деструктивни процеси наставити. Садашње структуре власти су практично исте оне из деведесетих година прошлог века која су поникле из Социјалистичке партије Србије и Српске радикалне странке. Иако је њихова реторика испуњена пре свега бригом за државу и нацију, политичка дела су усмерена против таквих идеја.
Са данашње српске позиције можемо само да се надамо да ће доћи до новог консензуса и формирања нове идеје и новог пута за српску нацију који ће донети успешнији 21 век од 20 и решити се остатака југословенских заблуда.
28. Октобар 2018.
Литература:
М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку 1492-1992, Београд 2007
Д. Живојиновић, Надмени савезник и занемарено српство: британско-српски односи (1875-1941), Београд 2011.
В. Крестић, Из историје Срба и српско-хрватски односи, чланци, расправе и есеји. Београд 1994
В.Крестић, Великохрватске претензије на Војводину, Босну и Херцеговину. Београд: САНУ.2017
B.Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988 I,II i III, Beograd. 1988.
Б. Петрановић, Југословенско искуство српске националне интеграције, Београд, 1993 службени лист СРЈ
Б.Петрановић, Историчар и савремена епоха, Београд, 1994.
М.Ломпар, Дух самопорицања, Београд, 2012.
Група аутора, Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије, Београд, 2017.
