О томе како изгледа свет 75 година након Јалтске мировне конференције и шта можемо да очекујемо у будућности, разговарали смо са професором историје др Александром Животићем, са Филозофског факултета у Београду.
Разговор је водила Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије.
Поштовани г. Животићу, управо се навршило 75 година од завршетка Јалтске конференције на којој су Стаљин, Рузвелт и Черчил донели одлуке које су поставиле темеље послератног устројства. Како тај договор изгледа из данашње перспективе? Да ли је он направљен у складу са реалним односом снага великих сила у то време?
Конференција на Јалти је имала превасходни задатак да одреди послератну судбину Европе. Сазвана је у тренутку кад је исход рата био сасвим известан. На другој страни, она је требало да представља врхунац међусавезничких споразума који су обликовани од момента настанка савезничке коалиције. Новија истраживања говоре да је совјетска дипломатија имала неколико разрађених варијанти подела зона утицаја на европском тлу, док су западне силе, првенствено Велика Британија, настојале да путем споразума ограниче ширење совјетског утицаја ка западу. Сам договор је полазио од реалних околности на самом терену, као и од односа војних ефектива. Поред општег европског поретка, на Јалти су санкционисане и одлуке о послератном унутрашњем уређењу појединих земаља. Јасно разграничење зона утицаја је полазило и од постојећих међусавезничких размимоилажења и наговештавало је будућа хладноратовска трвења међу дотадашњим савезницима.
Иако су лидери највећих сила после Другог светског рата основали међународне организације које је требало да буду гарант мира, врло брзо је отпочео „Хладни рат“ као и многи регионални сукоби. Шта је највише утицало на такав развој ситуације?
Противречности међусавезничких интереса су биле видљиве од самог настанка савезничке коалиције. Совјетски Савез је од стране западних сила прихваћен као нужни савезник, али је постојећи идеолошки анимозитет према „првој земљи социјализма“ диктирао карактер самог односа према тој земљи. Страх од извоза револуције на крилима совјетске војне победе је био распрострањен у западном свету. Међусавезничке несугласице у погледу будућности поражене Немачке, као и низ других спорних тачака попут Тршћанског питања, кризе на Блиском истоку и Берлинске кризе, отворили су епоху „Хладног рата“ у којој се на западној страни страх од совјетског идеолошког утицаја стопио са старим страхом од руског присуства у Европи. На другој страни, крај Другог светског рата је означио и крај колонијалних империја. На развалинама колонијалних царстава настали су многи антиколонијални покрети чија је борба резултирала стварањем низа нових независних држава чији ће простор постати поприште сукоба између СССР-а и САД-а. Постојеће локалне противречности уз борбу две суперсиле које су предводиле два међусобно супротстављена војна и политичка блока за наметање свог утицаја на том простору, представљали су главне узроке низа хладноратовских сукоба.
Подела света која је установљена на Јалтскоj конференцији је након пада Берлинског зида занемарена. После распада СССР-а, зона утицаја Запада је обухватила и неке бивше совјетске републике. Савезници Москве су постали савезници Вашингтона, а западна војна Алијанса је почела да се шири. Русији такве околности не одговарају. Шта на основу историјског искуства можемо да очекујемо у будућности? Како ће се таква ситуација разрешити?
У тренутку завршетка хладноратовске епохе коју је на симболичан начин означио пад Берлинског зида, тадашње совјетско руководство предвођено Михаилом Горбачовим је пристало на повлачење својих трупа с простора Немачке и на распуштање Варшавског пакта без икаквих гаранција да се НАТО неће ширити на исток. Недостатак фиксираних обавеза уз рапидно слабљење, а потом и крах Совјетског Савеза, отворили су пут ширењу НАТО на исток. Убрзане реформе и демократизација довели су на власт у земљама, некадашњим чланицама Варшавског уговора, прозападне и често антируске политичке снаге које су будућност својих земаља виделе у западном окриљу. На тај начин се НАТО нашао на руским границама што је изискивало руску реакцију. С јачањем Русије, ојачали су и њени свеукупни одбрамбени капацитети. Постављањем „црвених линија“ Русија је дефинисала зону заштите сопствених националних интереса од којих, како нас прошлост учи, неће одступити. Уколико западне аспирације буду агресивно усмерене или уколико не дође до споразума између Русије и западних земаља, сукоб ће бити сасвим известан. Неки нов споразум о разграничењу утицаја би свакако деловао смирујуће у односу на постојеће тензије.
Сведоци смо тога да се историја Другог светског рата различито тумачи. Поједине земље стављају нацизам и комунизам у исту раван. Русија сматра да западне земље желе да фалсификују историју. Како Ви тумачите ова гледишта?
Ради се о приметној тенденцији која вуче корене из хладноратовског периода. Она не представља одраз научног, већ дневнополитичког сагледавања прошлости. На тај начин се жели створити пожељна слика прошлости која би у актуелној политичкој констелацији требало да послужи као оправдање за неке будуће политичке потезе и креирање односа према Русији. Са своје стране, Русија у последње време покушава да се активнијим приступом политици креирања историјске свести супротстави таквим тенденцијама које долазе са Запада, а посебно од стране влада земаља које су некада представљале део Варшавског пакта.
Недавно су у Русији, поводом 75. годишњице победе у Другом светском рату, објављени историјски документи који су чувани у тајности. Да ли сте имали прилику да погледате неке од ових докумената и ако јесте, о чему они говоре?
Руска влада је схватила да се постојећим намерама везаним за прекрајање историје Другог светског рата може ефикасно супротставити једино презентовањем историјских извора. Последњих година, дотадашња изузетно рестриктивна руска архивска политика је у значајном делу измењена, поготово у погледу докумената о Другом светском рату. У складу с тим су декласификовани бројни документи који се чувају у фондовима Централног архива Министарства одбране и Архива спољне политике Руске Федерације. Ти документи доприносе расветљавању појединих важних сегмената историје Другог светског рата, али суштински не мењају постојећу историографску слику коју је традиционална историјска наука формирала поштујући вековне узусе наше струке. Најновији објављени документи о Конференцији на Јалти осветљују поједине сегменте, мада не нуде новије информације.
Председник Русије је недавно у оквиру међународног форума у Јерусалиму предложио да се одржи састанак шефова држава сталних чланица СБ УН, на ком би била разматрана најважнија питања. Да ли би нека нова светска мировна конференција могла да допринесе проналажењу компромиса који би утицали на стабилизацију прилика у свету?
Свакако да би могла. Чланице савета безбедности као најзначајније и најмоћније земље света, имају посебну одговорност за будућност планете. Чињеница је да постојећи светски поредак сваким даном све дубље тоне у кризу која не може лако да се превазиђе. Поредак који је силом прилика устројен на крају Хладног рата, данас показује све своје противречности. С јачањем других сила, САД су изгубиле примат. Зато обновљена Русија, Кина, Индија и низ других регионалних сила траже своје место на мапи глобалног политичког позиционирања. Без јасног договора о будућности, свет ће лако склизнути ка новом сукобу.
Све више се говори о неопходности реформе УН и других међународних организација. Каква је њихова улога данас и да ли је по вашем мишљењу кроз реформе могуће успоставити њихово боље функционисање? Који фактори треба да се испуне како би се то постигло?
Универзални принципи по којима су устројене Уједињене Нације, данас се суочавају с низом проблема везаних за саму њихову примену на терену, посебно на поприштима регионалних и локалних сукоба. Редефинисање улоге Уједињених Нација, као и њихова реформа се намећу као императив. С тим у вези потребно је уважити особености савремених међународних односа, као и позиције појединих глобалних и регионалних сила чије су се позиције у последњих седам деценија значајно измениле. Уз то, као неопходан услов будуће реформе, потребан је широк консензус земаља чланица Савета безбедности.
Југославија је након Другог светског рата представљала стабилну тампон зону између Истока и Запада. Падом Берлинског зида таква позиција је постала неодржива. Многобројни сукоби на простору бивше Југославије и даље нису решени. Какву улогу овај простор може да има у некој новој расподели светских сила и чему конкретно Србија може да се нада?
Крајем Хладног рата, Југославија је изгубила своју улогу у међународним односима какву је темељно изграђивала од времена сукоба са Совјетским Савезом када се одвојила од својих источноевропских савезника. Нестанак њене међународне функције, као и рушење постојећег међународног поретка, препустили су њену судбину нагомиланим унутрашњим противречностима. Њеним распадом, дотадашњи јединствен геополитички простор је атомизован и у наредне две деценије готово у потпуности, с изузетком Србије, инкорпориран у НАТО као својеврстан војни и политички кишобран. Србија се нашла у специфичној ситуацији с прокламованом неутралношћу, притиснута на Косову и Метохији и окружена земљама чланицама НАТО. Српски народ је раздробљен у неколико држава с неизвесном политичком будућношћу. Последњих година се однос према Балкану и Србији делимично изменио, међутим упркос глобалном слабљењу утицаја западних сила, до тога на Балкану, као чврстом упоришту западног света, није дошло. Постојећи притисак на Србију у циљу њеног инкорпорирања у НАТО ће се наставити све до евентуалне промене односа снага на Балкану.
26. Фебруар 2020.
