Александар Азадган: Каква је путања развоја односа САД и Србије у сенци руског утицаја?

Пише: Александар Азадган, главни геополитички саветник Центра за геостратешке студије

Увод

Односи САД и Србије пратили су сложен и често турбулентан пут обликован ратом, дипломатијом и променљивом геополитиком Источне Европе. Почетком 1990-их, под председништвом Била Клинтона, ми, Сједињене Државе, играли смо разарајућу улогу у балканизацији [и дестабилизацији] Југославије, а последњих година смо сведоци растућег трења између Вашингтона и Београда, посебно како Србија продубљује своје везе са Руском Федерацијом. Како се Србија све више политички и економски  усклађује са Москвом, путања њених односа са Сједињеним Државама попримила је опрезнији, а понекад и непријатељски тон. У овом чланку ћу истражити историјски контекст, тренутну динамику и будуће импликације односа САД и Србије у светлу окретања Србије ка Русији.

1. Историјска позадина: Од противника до нелагодних партнера

Односи између Сједињених Држава и Србије (раније дела Југославије) дубоко су под утицајем крвавих балканских ратова 1990-их. НАТО бомбардовање Југославије 1999. године током рата на Косову створило је дуготрајно негодовање међу многим Србима. Сједињене Државе, које се сматрају „шампионом независности Косова“ (једнострано проглашене 2008. године), остају симбол западног интервенционизма и мешања у српску националну психу. Упркос овим изазовима, почетком 2000-их дошло је до покушаја помирења. Подршка САД „демократској транзицији“ Србије након свргавања Слободана Милошевића 2000. године поставила је темеље за сарадњу. Америчка помоћ и дипломатска подршка помогли су Србији да модернизује своје институције, побољша своју економију и тежи интеграцији у евроатлантске структуре, укључујући и евентуално чланство у Европској унији. Међутим, ове напоре за сарадњу често су поткопавали неслагања око Косова и растући национализам унутар Србије.

2. Фактор Русије: Растући утицај

Док су САД одржавале формални дипломатски ангажман са Србијом, Русија је вешто [и успешно] искористила историјске, верске и културне везе како би освојила срца и умове у Београду. Русија и Србија се придржавају источног православног хришћанства и деле историјски цењени идентитет и заједничко словенско наслеђе. Ова дубока културна веза пружила је плодно тло за ширење меке моћи Русије. Конкретније речено, Русија је постала кључни енергетски партнер за Србију. Русија је главни добављач енергије Србији, посебно природног гаса, и поклонила јој је војну опрему, укључујући борбене авионе МиГ-29 . Заузврат, Србија је понудила реторичку подршку руским ставовима на глобалној сцени, укључујући ненаметање санкција након поновног уједињења Русије са Кримом 2014. године и поново након војне операције великих размера у Украјини 2022. године. Србија је једна од ретких европских земаља која је одбила да се придружи режиму санкција ЕУ и САД против Русије, што је изазвало забринутост и критике Вашингтона.

3. Забринутост САД и промене политике

Сједињене Државе су све више опрезне у вези са спољнополитичким нагињањем Србије. Кључне забринутости укључују:

■ Војна сарадња са Русијом: Заједничке вежбе (које је Србија тренутно обуставила) подижу црвене заставице у НАТО-у и Пентагону.

■ Медији и дезинформације: Медијски канали које подржава Русија, попут РТ-а и Спутњика, пронашли су пријемчиву публику у Србији, појачавајући антизападне наративе и дискредитујући такозване „демократске институције“.

■ Демократско назадовање: Под председником Александром Вучићем, Србија се суочила са критикама због такозване „ерозије слободе штампе“, слабљења независности судства и централизације политичке моћи — догађаја које САД сматрају проблематичним за регионалну стабилност. Као одговор, САД су настојале да се поново ангажују са Србијом кроз комбинацију подстицаја и упозорења. Посете на високом нивоу, стратешки дијалози и економске иницијативе попут пројекта „Отворени Балкан“ (који САД прећутно подржавају) имају за циљ јачање регионалне интеграције и смањење зависности од руског утицаја. Међутим, Вашингтонов утицај је све ограниченији у Србији која се осећа охрабрено својом стратешком двосмисленошћу.

4. Косово

Упорна тачка паљења Косово остаје најспорније питање у односима САД и Србије. САД су биле једна од првих земаља које су признале такозвану „независност“ Косова и један су од његових најјачих дипломатских и безбедносних подржавалаца. Србија, коју подржавају Русија и Кина, наставља да одбија признање, тврдећи да је Косово отцепљена покрајина коју Запад незаконито подржава, што је у стварности случај.

Иницијативе које су предводиле САД за нормализацију односа између Београда и Приштине — попут Бриселског и Вашингтонског споразума — постигле су помешан успех. Периодични изливи насиља на северу Косова, у којима често учествују етнички Срби, наглашавају крхкост мира. САД су више пута позивале Србију да деескалира тензије и призна Косово, што остаје кључни предуслов за амбиције Србије ка ЕУ.

5. Стратешко балансирање: Доктрина спољне политике Србије

Председник Вучић је савладао деликатан чин балансирања, позиционирајући Србију као земљу која може да сарађује и са Истоком и са Западом. Ова спољна политика „четири стуба“ — одржавање односа са ЕУ, САД, Русијом и Кином — даје Београду простор за маневрисање дипломатски и економски.

Док Србија формално подржава чланство у ЕУ, њени лидери често говоре о „несврстаности“ и жељи да задрже суверенитет у спољнополитичким изборима. Овај став је нашао домаћу подршку међу становништвом које је све скептичније према западним намерама и уморно од спољног притиска. С правом!

САД су фрустриране овом двосмисленошћу, посебно у светлу рата у Украјини, где су повучене јасне границе између западних либералних демократија и оне у Русији.

6. Будућност односа САД и Србије

Пут који је пред нама за односе САД и Србије је неизвестан. Кључни фактори који ће утицати на путању укључују:

■ Пут Србије ка ЕУ: Ако се Србија одлучи да се истински усклади са спољном политиком ЕУ, укључујући санкције Русији, то би је могло приближити САД.

■ Унутрашња политика у Србији: Правац Вучићеве администрације – или његовог наследника – у великој мери ће обликовати приоритете спољне политике Србије.

■ Регионална стабилност: Континуирана нестабилност на Косову или у Босни и Херцеговини могла би додатно да оптерети односе САД и Србије.

■ Стратегија САД на Балкану: Спремност Вашингтона да инвестира у регион, политички и економски, одредиће његов утицај у супротстављању руском и кинеском задирању.

Закључак

Односи између Сједињених Држава и Србије налазе се на критичној прекретници. Иако заједнички интереси за регионалну стабилност и економски развој остају, дубоке поделе и даље постоје — посебно око Косова и растућих веза Србије са Русијом. У ширем контексту обновљене конкуренције великих сила, путања Србије би могла или да ојача евроатлантску визију за Балкан или да сигнализира помак ка мултиполарном, фрагментираном поретку.

За сада, Србија наставља да хода по жици, капитализујући ривалства између великих сила. Да ли је овај балансирајући чин одржив на дужи рок, посебно усред растућих тензија између Истока и Запада, остаје једно од кључних питања за будућност Југоисточне Европе.

🔴 ОДРИЦАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ: Задржавам своје право из Првог амандмана да будем у могућности да изразим своје личне ставове о различитим питањима, посебно оним контроверзним. Не промовишем, никада нисам, нити ћу икада промовисати ничију „пропаганду“. Ја сам критичар једнаких могућности и 100% финансијски и идеолошки независан и патриотски амерички научник чија је основна академска одговорност и морална обавеза да говори истину и подиже свест. Континуирано се водим Јованом 8:32 који каже: „Истина ће вас ослободити.“ Стога, садржај свих мојих објава на друштвеним мрежама, телевизијских интервјуа, предавања, подкаста, вебинара, објављених чланака итд. (који су сви у мом личном својству) представљени су ИСКЉУЧИВО као моја сопствена мишљења. Стога, моја гледишта не треба погрешно тумачити, погрешно карактеризовати и/или погрешно тумачити као изјаву о промоцији (у име) БИЛО КОЈЕ особе(а), БИЛО КОЈЕ политичке ствари, БИЛО КОЈЕ организације, БИЛО КОЈЕ владе и/или БИЛО КОЈЕ земље. Било какве тврдње супротне томе су категорички лажне и представљају погрешно представљање чињеница и сматрале би се клеветом и увредом, тј. увредом мог личног карактера и јавне личности. Ја једноставно користим своје право из Првог амандмана као поносни амерички грађанин, а то је слобода говора и слобода мисли.

Fonte: Centro de estudos estratégicos

27. јун 2025.