У Санкт Петербургу од 9-10 новембра траје Међународни BRICS+ форум, на коме учествује преко 7 000 делегата из разних држава света. Основне теме које се разматрају на овом догађају су: IT сектор, урбанизам, хуманитарна сарадња, туризам, екологија, финансије, економија, инвестиције, нове технологије, произвoдња, геополитички процеси итд.
Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије, првог дана Форума је узела учешће на округлом столу Глобална трансформација на делу: Вредности и практични приоритети мултиполарног света.
Округли сто је организовала и модерилала Јулија Берг, директор пројекта Globus, а основне теме о којима се дискутовало тицале су се: убрзане трансформације и нових центара моћи који постају све уочљивији у међународној арени. „Истовремено, процес промена прате војни сукоби, кризе на политичком, економском и друштвеном плану. Али главно питање остаје отворено, на којим принципима треба градити будући светски поредак? Који су духовни темељи и заједничке вредности на које ће глобална заједница моћи да се фокусира у условима новог модела? Како нови модел може да обезбеди фер сарадњу и конструктиван развој глобалне заједнице?- упитала је Јулија Берг учеснике округлог стола.
У раду округлог стола су између осталих учествовали: Андреј Громов, директор хуманитарне организације „Возрождение„, Елизабета Абрамова, главни уредник часописа „Персона Страны„, Василиј Пушков, руководилац сектора за међународну сарадњу ФГУП МИА «Россия сегодня», Александар Патрушев, председник организације „Лига Профессионaлов„, Јулија Березикова, професионални спортиста и друштвени активиста и други.
Драгана Трифковић је одржала излагање на тему: Мултиполарност као противтежа сукобу цивилизација – Трансформација Европе кроз мултиполарност
Њено излагање преносимо у целости:
Живимо у времену епохалних промена, које ће довести до стварања сасвим новог света, са другачијом светском архитектуром која до сада није постојала. Западноцентрични светски систем у коме смо живели вековима, трансформише се у мултиполарни светски систем, а овај процес се одвија уз политичке, економске и друштвене кризе, као и уз војне конфликте.
Трансформација се одвија паралелно на различитим нивоима као што су нове технологије, економски систем, политички модел, међународни односи, социјална струкура, безбедност, информације и др. Основна сила супротстављања процесу мултиполаризације је Запад на челу са Сједињеним Државама. За последњих три деценије, Запад је почео да слаби економски, политички и војно, посебно након светске економске кризе 2008. године. Из тог разлога, Запад је подстакао стварање нових сукоба, како би тиме надокнадио своје губитке. Овде конкретно говоримо о сукобу у Украјини. Међутим за Запад то није преседан, јер се последњих тридесет година западна политика ослања на креирање конфликата, као и на управљање њима ради остваривања сопствених економских, политичких и војних циљева. То је почело са ратом у Југославији. Доктрина сукоба цивилизација, која је описана у истоименој Хантингтоновој књизи, пројектована је пре свега за сукоб православног и исламског света у циљу елиминисања Русије као војне претње. Међутим, свет је схватио да САД изазивају конфликте како би економски напредовале.
Са друге стране имамо државе које се окупљају око БРИКС-а и које успостављају нове међусобне односе, засноване на балансу сила, једнакости, стабилности. Овим силама конфликти нису у интересу и оне ће улагати своје снаге у то да решавају конфликте, као и да успоставе систем недељиве безбедности. Ради се о великим силама које желе да успотаве односе засноване на равноправној сарадњи, што до сада нисмо имали.
Државе БРИКС-а имају огромне природне и људске ресурсе, велике потенцијале, захваљујући којима могу да имплементирају нови економски и културни модел. Захваљујући ресурсима, државе БРИКС-а могу да функционишу потпуно аутономно од западноцентрицног система и граде нове светске институције, као што је развојна банка БРИКС, да развијају велике инфраструктурне пројекте и да граде нове трговинске односе.
Два главна центра развоја БРИКС-а, која су супротстављена западноцентричном систему су – Русија, геополитички и војно и Кина економски.
Дакле мултиполарност или концепт развоја цивилизације на бази међусобног уважавања и једнакости који имплементирају државе БРИКС-а је супротстављен западном концепту сукоба цивилизације.
Са рађањем новог светског поретка, рађа се и ново друштво и основно питање које смо поставили на овом округлом столу је на којим принципима треба да почива ново друштво.
Ако говоримо о економском концепту БРИКС развија другачије постулате од оних који је нудио неолиберални економски концепт Запада. Пре свега нови економски систем ће бити заснован на реалној економији. То значи да ће оне државе које поседују ресурсе моћи да се развијају и имају добар стандард. Он неће бити заснован на исцрпљивању туђих ресурса што је карактерисало неолиберални модел. Стари банкарски систем који је у великој мери повезан са светском олигархијом ће бити замењен новим контролисаним од стране држава, где огромна средства неће одлазити у приватне фондове већ у развојне сврхе и социјалне програме.
Оне државе које буду успеле да опораве средњу класу, кроз процесе дестабилизације који су у току, успеће боље да се позиционирају у новом мултиполарном светском систему. Опоравак средње класе је убрзан у Азији, а Русија такође иде у том правцу. Што се тиче Европе, тамо су у току процеси слабљења средње класе. У сваком случају, ми смо сада практично у почетној фази преформатирања, за коју ће према проценама већине светских аналитичара бити потребно око двадесет година. Многи би желели да се овај процес заврши брже, али историјски гледано двадесет година и јесте брзо. За то време неке државе ће успети да се реформишу и укључе у нову светску архитектуру, док ће друге заостати са укључивањем у нови технолошки циклус.
Ако говоримо о Русији, она има велике потенцијале као држава која заузима највећу територију са огромним природним ресурсима. Она ће несумњиво заузети веома важно место у новом мултиполарном свету, које јој припада уз једини предуслов, а то је да сачува унутрашњу стабилност. Свакако томе треба додати и стратешко планирање, технолошки и научни развој, рад са младима и борбу против корупције.
Што се тиче Запада, он сада улази у фази коју је Русија, а и Србија, преживела деведесетих година двадесетог века. САД чека велика политичка и друштвена криза, која треба да изнедри нове елите. То значи да ни Бајден ни Трамп, ни било ко из старе елите не може да се носи са изазовима. Вероватно ће кроз неколико циклуса избора доћи до стварања политичке алтернативе, која може да понуди нове идеје и изведе САД из кризе. Овај процес може да потраје наредних десет година.
Промена културног модела подразумева да нови модел треба да се заснива на међусобном уважавању, поштовању културне различитости, уважавању суверенитета, традиције, историје, породичних вредности, уважавању религијске различитости, као и на хуманости и једнакости.
Оно што је важно да вратимо у друштвени живот, то је истина и морал. Поражавајуће је да је последњих деценија ове вредности нису биле пожељне, и за то највећу одговорност носи Запад.
По мојим проценама за Запад ће бити теже да се прилагоди новом културном моделу, од економског. Генерације људи на Западу, како у САД тако и у Европи, су одрасле са убеђењем да су изнад других. Они верују у своју изузетност и јединственост и мислим да ће им требати много рада на себи, како би то променили. Њихова интеграција зависи од тога колико буду способни да се адаптирају и прихвате реалност, да се нови свет заснива на равноправности и да у њему нема места за оне који су изнад других. Ароганција Запада у новом светском моделу представља конфликтни потенцијал, и из тог разлога мора да буде неутралисан.
Када говоримо о Европи, управо је тај фактор ароганције и убеђености у сопствену надмоћ проузроковао раскид односа са Русијом. Увођењем санкција Русији, Европа је била убеђена да ће изоловати Русију и економски је сломити, те да ће доћи до социлајних немира у Русији који ће довести до политичких промена. Не схватајући историјски прелом и светске процесе који су у току, Европа је сама себе довела у проблем. Русија се окренула ка југу и истоку, правећи стратешка савезништва за будућност. То је покренуло политичке процесе у Русији, који воде до смене либеларних елита оријентисаних искључиво на Запад.
Дакле Европа вођена идејом уништења Русије, покренула је процес против себе. Дошло је до пада индустријске производње, повећања инфлације, слабљења средње класе, социјалних немира и дестабилизације. За то су најодговорније европске политичке елите из Брисела, које су потчињене Вашингтону. Оне слабе Европу и њене позиције што се посебно одражава на капацитет трансформације у мултиполарни свет. Из тог разлога, први предуслов да Европа крене ка процесу трансформације је да дође до промене политичких елита. Потребно је рећи да у Европи има много оних који схватају да политичке елите намећу губитничку позицију, али због диктатуре, посебно информационе, не смеју да реагују. По свој прилици биће потребно да Европа уђе у дубљу кризу, како би се људи освестили и почели да реагују. Ипак Европа, односно Европска унија није хомогена и у њој већ сада видимо многе противречности. Политичко руководство Мађарске, а сада и Словачке, показује спремност да се супротстави диктату Брисела. У осталим земљама политичко руководство се све више супротставља интересима сопствених грађана.
Кључни моменат за Европу биће губитак рата у Украјини. САД су већ свесне тога да је тај рат изгубљен и поред огромних финасијских средстава које су уложиле. Европа је такође уложила новац и војну технику и тиме додатно ослабила своју економију и одбрамбену способност.
Након пораза такве политике, Брисел ће имати два избора. Један је да се фокусира на поправљање односа са Русијом, што је тешко замисливо са садашњим политичким елитама. Други је да остане у фази замрзнутих односа и уђе у период „хладног рата“ са Русијом, који би могао да потраје још десет година. То би по Европу изазвало још теже последице које би кочиле трансформацију у мултиполарни систем. Уколико се одлучи на наставак политике конфронтације са Русијом, Европа може да дође на зачеље у новом светском систему. Истовремено то би могло да доведе до дезинтеграције Европске уније и стварања одбеглих држава.
Крај рата у Украјини уједно значи да ће Европа морати да се одлучи да ли ће да раскине евроатлантски савез са Америком и одлучи се да се бори за сопствене позиције, или ће на сопствену штету да остане амерички протекторат, за који Америка по свој прилици и није превише заинтересована. Сједињеним Државама ће свакако стратешки одговарати уколико се Европа одлучи на „хладни рат“ са Русијом, јер тиме добија предност за сопствену трансформацију у нови светски поредак.
У супротном случају, уколико се Европа одлучи да направи заокрет и фокусира се на развој односа са Русијом, моћи ће да уђе у процес трансформације. То би значило да мора да се врати уважавању међународног права, као и поштовању суверенитета држава, што би значило да мора да дође до децентрализације Европске уније. Велико питање је да ли је трансформација Европе у мултиполарни систем могућа уз задржавање модела Уније, да ли треба да дође до неког другог облика сарадње у Европи који ће пружити веће могућности трансформације или ће се Европа транформисати у регионалним целинама.
Свакако Европа ће морати да прихвати нови економски и културни модел, али и да промени безбедносни систем. Захтев Русије да НАТО инфраструктура буде измештена са руских граница и врати се на стање из 1997. године је само делимично решавање проблема. Уколико се Европа одлучи на раскид евроатлантског савезништва, то би значило и крај НАТО. У том случају би Европа или европске државе морале да раде на побољшању свог одбрамбеног система. За њу би најбоље било да то ради у сарадњи са Русијом и на тај начин се интегрише у систем недељиве безбедности, јер безбедност евроазијског простора чини целину.
Комплетна медијска сцена Европе ће такође захтевати трансформацију, након окончања информационе диктатуре. У сваком случају, Европа тек треба да уђе у процес трансформације, а колико брзо ће се то десити зависи најпре од политичких промена. Одлагање процеса трансформације, Европу која у мултиполарном свету великих сила нема велику важност, ставља у још слабији положај.
9. новембар 2023.
