A ciência e a sociedade

Преносимо са портала: www.euronews.rs

Ако је 2023. била година у којој је вештачка интелигенција постала део мејнстрима, о којој су људи свакодневно разглабали на друштвеним мрежама, радним местима, школама и факултетима, да ли ће у 2024. ова савремена технологија постати саствани део наших налога, канцеларија, и образовних институција?
Најпре се појавио ChatGPT који је за кратко време пригрлио милионе корисника који нису имали проблем да овом четботу постављају неретко немаштовита питања, док су они мало паметнији и сналажљивији схватили да свашта уме Сем Алтманово чедо и да нема краја потенцијалима које нам пружа овај језички модел.

By Dr. Vladislav Sotirovic

Preface

It is important to have a short look at the history of this battle for more women’s rights. That is why I will shortly explain the ideology and social movement of Feminism, the factor which has driven women in their battle for equal chances and respect. Finally, I will come to my main topic which is the specific problems with which women have to deal concerning politics in Western democracies of (post)industrialized societies.[i] For instance, the question is: What is the representation of women in Western politics today? It would be taken a look at their representation in the Parliaments, and in which number they are able to occupy some key political positions. It will be discussed some evolutions and also the difficulties they still have to deal with because of their gender belonging. The crucial examples are coming from the European Union (the EU) and its Member States. Consequently, it is also important to try to propose some solutions to the issue of female representation in the Parliaments, for instance. Here, I will present the EU’s policy towards this issue as an example to try to answer two questions: Is a policy of active interference positive or not? What is about quota policy?

By Dr. Vladislav Sotirovic

Ukraine is an East European territory which was originally forming a western part of the Russian Empire in the mid-17^th century. That is a present-day independent state and separate ethnolinguistic nation as a typical example of Benedict Anderson’s theory-model of the “imagined community” – a self-constructed idea of the artificial ethnic and linguistic-cultural identity. Before 2014 Ukraine was a home of some 46 million inhabitants of whom, according to the official data, there were around 77 percent of those who declared themselves as the Ukrainians. Nevertheless, many Russians do not consider the Ukrainians or Belarus as “foreign” but rather as the regional branches of the Russian nationality. It is a matter of fact that, differently to the Russian case, the national identity of Belarus or the Ukrainians was never firmly fixed as it was always in the constant process of changing and evolving [on the Ukrainian self-identity construction, see: Karina V. Korostelina, Constructing the Narratives of Identity and Power: Self-Imagination in a Young Ukrainian Nation, Lanham, Maryland: Lexington Books, 2014].

By Thierry Thodinor

This is a first-hand account.

It is that of Marie, a young and talented journalist who, at the age of twenty-eight, voluntarily scuttled her career as a French journalist.

This profession, which had been her dream since childhood, is a disaster in today’s France, ravaged by conformism and corruption.

Разъяснение:

«Открытое письмо – воззвание в поддержку Украинской Православной Церкви и за сохранение канонической соборности Церкви Христовой» (https://www.peticiq.com/podkrepa_na_upc).

За короткое время письмо получило широкую общественную поддержку и гражданское признание, собрав почти 2000 подписей духовенство – болгарских монахов, монахинь, игуменов из 6 монастырей, священнослужителей из 9 епархии Болгарской Православной Церкви, мирян, представителей общественных, научных и политических кругов, среди которых:

Пише: др Владислав Сотировић

Пролог

Јосип Броз Тито, „највећи син наших народа и народности“, је засигурно једна од најмистичнијих личности балканске и југословенске повеснице. Самопрозвани „маршал“ кога су пречански Срби довели на власт у Београду октобра 1944. г. уз круцијалну помоћ совјетске Црвене армије је 1914. г. ратовао у Западној Србији у аустроугарском мундиру као водник 10. извиђачке чете 25. домобранског пука 42. „Вражје“ дивизије[i] а након Другог светског рата диктаторски је владао својом Југославијом (Титославијом) и то два пута дуже (1945−1980. г.) у односу на владавину краља Александра Карађорђевића Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевинм Југославијом (1918.−1934. г.). Иако је пре свега (пречанским) Србима имао да захвали за своје устоличење у Београду и функционисању на власти све до смрти ипак Броз није нашао за сходно да ни један једини пут обиђе Јасеновац – највеће стратиште Срба у читавој њиховој повесници иако је више него често пролазио поред њега путем Београд-Загреб. Оженио се Српкињом из Лике, владао из Београда и у Београду сахрањен, а његову смрт су од свих југословенских народа и народности највише оплакали управо Срби – једина југословенска нација коју је доживотни југословенски председник једноставно мрзео.

Centro de estudos estratégicos организовао је  28. августа Међународну конференцију на тему кршења верских права са посебним освртом на Украјинску православну цркву у контексту актуелних дешавања. Конференција је одржана у Прес центру Удружења новинара Србије у центру Београда.

Преносимо излагање г-ђе Спомене Милачић:

Покушаји разарања УПЦ несумњиво делују на одрасле вернике којима се овим путем укидају њихова основна људска права – право на веру и верски идентитет пре свега. Одрасли људи међутим у великој мери имају изграђен тај верски идентитет и премда са патњом и премда бар до сада без заштите УН, они јасно увиђају шта се дешава а њихова вера и њихови монаси, премда такође у патњи, свесно трпе али се, снагом своје вере, боре и надају.

Одрасли имају ту велику предност свесног расуђивања, постојане вере и наде која, у склопу свих вероисповести, омогућава духовну снагу па тиме и снагу личности.

Пише: Драги Ивић

Сваки војник добро зна шта је то истурени положај. Он може бити на свим нивоима, од тактичког до стратешког. Ови положаји којима се бавимо у тексту јесу много више од тога; реч је о геостратешкој појави која постоји откад постоје и хегемонистичке или експанзионистичке тежње.

Оне се данас представљају у политички коректном говору као места са којих се бране национална безбедност и интереси једне државе, омогућава међународна сарадња у борби против тероризма, итд. Истина је, наравно, много једноставнија: велике силе, на основу освојеног и стеченог историјског права, своје интересе штите и ван граница своје државе. Понекад и хиљадама километара далеко.