Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Пре неколико дана на север Косова су упале косовске специјалне јединице „Росу“ и заузеле језеро и хидроцентралу „Газиводе“. Такозвани председник Косова, Хашим Тачи, желео је да направи туристички излет на језеро и тиме покаже Александру Вучићу да може да дође на север Косова са специјалним јединицама, када год му то падне напамет. Наоружани припадници „Росу“ су том приликом заузели и приступне саобраћајнице, а четворицу Срба који су се налазили у просторијама „Центра за екологију“, су ухапсили и привремено задржали. Овај инцидент се десио баш у време док је у центру Приштине протестовала албанска опозиција из покрета „Самоопредељење“ Аљбина Куртија, која се противи Тачијевој и Вучићевој идеји о „разграничењу“. Хашиму Тачију је ова провокација послужила да скрене пажњу са тих демонстрација, а истовремено и да лупи шамар Вучићу и још једном понизи Србију. Након неколико сати, после сликања, вожње чамцем по језеру и разгледања природе, Хашим Тачи се повукао са специјаним јединицама са севера Косова. Постигнути ефекти су могли више него да га задовоље. Посебно што је Александар Вучић до сада небројано пута поновио како никада неће дати „Газиводе“.
За то време, Александар Вучић је узбунио јавност у Србији, послао протестну ноту генералном секретару НАТО-а и подигао борбену готовост војске и полиције. Међутим, таква ситуација се не дешава први пут и она је заправо реприза веђ виђеног сценарија. Досадашње учестале провокације су производиле исте реакције од стране Србије које су већ постале устаљене. Након дизања борбене готовости и слања протесних нота, српске власти би мирно прешле преко свега, настављајући преговоре са Приштином под окриљем Брисела, који су и довели до немоћне позиције Србије. Иако су српске власти на челу са Александром Вучићем више пута претиле како ће се повући из бриселских преговора и како ће повући своје представнике текозване „Српске листе“ из приштинских сепаратистичких институција, то се није десило. Сваки пут био председник Србије понављао како је Србија посвећена миру и компромису и како ће наставити преговоре са Приштином, иако Приштина није испунила ништа од онога што је до сада договорено. У свему томе, најпоражавајућа чињеница је та да пре потписивања Бриселског договора 2013. године „Росу“ јединице нису ни једном успеле да упадну на север Косова. Све покушаје да то учине су спречиле српске безбедносне снаге, које је Александар Вучић након потписивања Бриселског договора 2013. године, интегрисао у полицијске снаге независног Косова. Тиме је демонтирана свака могућност да се Срби одбране од албанских провокација и фактички је предата контрола над севером Косова – Приштини. У том смислу, највећу одговорност за омогућавање оваквих авантура Хашима Тачија и његових специјалаца има управо Александар Вучић.
Све су шансе да ће Александар Вучић поново прећи преко свих провокација, да ће оставити приштинским властима нову могућност да поново упадну када год то пожеле и да ће помирљиво понављати како је Београд посвећен миру који жели да крунише свеобухватним договором о нормализацији односа са Приштином. Јасно је да никакав мир не може и неће бити постигнут, све док Србија покушава да га „донесе“ ван оквира институција државе, Устава Србије и међународног права односно Резолуције 1244.
Чињеница је да председник државе нема овлашћење ни једне институције да води преговоре о решавању косовског проблема. Такође да нема уставна овлашћења да се тиме бави, као и то да су досадашњи договори потписани у Бриселу, противни Уставу Србије и Резолуцији 1244. С друге стране, власти блокирају сваку расправу о Косову у Скупштини Србије и осталим институцијама, како би омогућиле председнику да неовлашћено предузима самосталне кораке, који су до сада дали катастрофалне резултате. Свакако за Србе на Косову и Метохији је најгоре то што је таква политика довела до још већег угрожавања њихове безбедности. Они су сада у позицији не само да стрепе од напада албанских екстремиста већ много више од криминoгених структура из Србије које су ту на територији севера Косова како би контролисале њихово незадовољство, стварале атмосферу страха и спречавале било какву побуну против званичне политике Београда.
За Албанце, подизање борбене готовости српске војске и полиције, више није никаква новост. Они унапред знају како ће се још једна таква епизода завршити, немају никакав осећај узнемирености због тога, напротив то им служи за додатно подсмевање Србији.
Александар Вучић је на конференцији за штампу коју је одржао увече тога дана након инцидента, поновио више пута понављане речи да је ће Србија морати да настави разговоре, иако није јасно ко и због чега је приморава на такве самоубилачке кораке. Осим тога је поновио да Албанци не желе никакав договор и да до сада нису ништа спровели. Логично питање које се намеће је: како председник без овлашћења у условима који потпуно иду на штету државним и националним интересима земље, прелази преко свих провокација албанске стране, потпуно свестан тога да Албанци не желе договор, упорно инсистира на томе да Србија мора да настави преговоре? Због чега Србија не би морала да призна да су досадашњи кораци довели до још горег заоштравања ситуације, да на такав начин не може да реши косовски проблем у своју корист и да је неопходно да се врати у оквире Устава Србије и Резолуције 1244? Због чега српска власт прихвата ултиматум Запада да косовски проблем мора да се реши у што краћем року, ако зна да тим путем једино може да га реши тако што ће предати Косово и одрећи се сваког права на своју територију?
Да ствари буду горе, српске власти и не помињу могућност повратка преговора са Приштином у оквире Устава Србије и међународног права. О томе на недавном заседању УН није говорио ни министар иностраних послова Србије Ивица Дачић, ни премијер Ана Брнабић. Забринутост за ситуацију на Косову и Метохији је изразио руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, који је позвао Београд и Приштину да врате преговоре у оквире Резолуције 1244.
С обзиром на то да се најновији инцидент на Косову дешавао у време припрема председника Србије Александра Вучића за посету Москви и састанка са председником Руске Федерације Владимиром Путином, он је у свом обраћању српској јавности рекао да ће тражити подршку од председника Путина по питању Косова и Метохије. У најмању руку Александар Вучић би могао да прихвати сугестију господина Лаврова и затражи повратак преговора о Косову и Метохији у УН. Уколико је забринут за безбедност Срба на Косову и Метохији, могао би руској страни да предложи војну сарадњу уз договор о пружању помоћи у случају напада албанских терориста. У том случају би дизање борбене готовости Војске Србије, имало сасвим другачији смисао. Међутим, све су шансе да ће Александар Вучић наставити са својом неискреном политиком према Русији и да ће му и овај одлазак послужити за маркетинг и још једно манипулисање про-руским бирачким телом, без икаквих конкретних договора. Бојим се да ће у таквој ситуацији Србија бити највећи губитник. Једина нада остаје у томе што руска страна врло јасно и добро разуме комплетну ситуацију у Србији као и последице које могу да доведу до још веће дестабилизације, уколико српске власти донесу решења на штету Србије и потпишу свеобухватни мировни споразум са Приштином ван оквира Устава Србије и Резолуције 1244, чиме би признале Косово као независну државу. Русија је имајући све то у виду у јако незгодном положају, јер без озбиљних намера Србије не може самоиницијативно да је подржава, а долази у опосност да буде изманипулисана од стране оних којима жели да помогне. Српске власти за сада само показују потребу да и Русију убеде у то како је неопходно да предају Косово и ставе тачку на то питање.
У сваком случају, манипулације да Русија подржава предају или поделу Косова морају да се прекину. Недопустиво је да српски народ остане у заблуди по том питању, јер би то негативно утицало на односе Србије и Русије. Уколико Александар Вучић по сваку цену одлучи да иде сам против свих у доношењу историјских одлука, то не сме да уради кријући се иза наводне руске подршке.
2. Октобар 2018.
