Пише: Модест Колеров
Проблем српске покрајине Косово традиционално се разматра са два међусобно опречна становништа: са станивишта српских патриота, који поричу сепаратизам, и са становништа Запада, председника Вучића и његових обожавалаца у Москви и московских кабинетних теоретичара спољне политике. Они се залажу за споразум са Косовом по сваку цену, чак по цену признања његове независности од стране Београда, по цену антисрпског апартхејда. Српско становништво покрајине се смањује, његова острвца се налазе у изолацији. 90% албнаског становништва покрајине залаже се за независност у односу на Србију.
При томе не само да несумњиво намерава, већ је с косовске стране већ директно и јавно било речено, да независно Косово треба да се уједини са Албанијом у „Велику Албанију“. Исто тако су директно биле изречене албанске претензије и на друге српске територије, где компактно живи албанско становништво (не обавезно у већини). Исто тако давно се зна за појаву снажног албанског етничког фактора у Северној Македонији који је уз то на власти. Албански фактор је значајан у Црној Гори и грчкој области Епир. Његов демографски, политички и криминални значај ће расти. О томе говоре и нова раскринкавања мафије у Италији, која директно воде ка албанским властима.
Косово ужива директну подршку САД, и само поједине мултинационалне земље ЕУ одбијају да га признају. Само чувена Резолуција Савета безбедности УН Бр. 1244 до данас формално брани суверенитет Србије над Косовом. Али ми превише добро знамо да је међународно право дипломатска формалност, а не фактор сам за себе. Снажном ту формалност чине само велике силе, када оне желе да је реторички користе. Србија није велика сила. Вучићева Србија је кренула путем капитулације, за њу Резолуција УН није само формалност, већ и сметња.
У тој ситуацији мој став се једнако не подудара ни са идејом очувања суверенитета Србије над Косовом, ни са праксом капитулације Србије. Још пре 20 година ја ненаметљиво говорио о могућности „кантонизације“ Косова, тачније административног одвајања српских региона Косова (већина нових граница у Старом Свету наслеђе је управо административних граница), али у Србији сама помисао о томе одмах је била одбачена. Сада сам ја много песимистичнији.
Сада бих желео да скренем пажњу на војне доктрине малих земаља-чланица НАТО-а, које се граниче са Русијом и воде антируску политику. Суштина њихових потпуних војних доктрина се састоји у причињавању Русији као „агресору“ „неприхватљиве штете“ у нападу, тачније релативно веће него што је она, како претпостављају ти НАТО протекторати, препуни комплекса више вредности, спремна да поднесе.
Поред очигледне неадекватности ових доктрина, у њима постоји и објективно важно зрно истине: када исход борбе не зависи од напора земље, она има могућност да утиче на цену те борбе и да је учини превише високом.
Ма колико било лажно и манипулативно „међународно право“ у односу у најмању руку према косовском питању, оно Резолуцијом 1244 стоји као кост у грлу. И само од Србије зависи да ли ће је сачувати уз подршку Русије као вечни политички фактор, који ће учинити фактичку независност Косова неприхватљиво скупом за „Велику Албанију“ и њене покровитеље. У пракси то значи одустајање од било каквих споразума о статусу, компетенцијама и правима сепаратистичког Косова, одустајање од сваке лажи о тобожњој „нормализацији“, одустањање од већ учињених уступака, одустањање од сваких преговора, осим техничких и осим оних који су усмерени на заштиту Срба на Косову.
Управо то би био трезвен, праведан и историјски перспективан одговор Србије на агресију Запада.
(Са руског превела: Татјана Стојановић)
ИА Регнум је 25. јануара организовало округли сто на тему: Да ли је могуће спасити српско Косово?
Снимак целог округлог стола можете погледати овде:
29. јануар 2021.
