Dragana Trifkovic, Diretor-Geral do Centro de estudos estratégicos
Пре неколико дана турски министар спољних послова Хакан Фидан изјавио је да се Турска залаже за тражење дипломатских начина за решавање сукоба у Украјини. Подсетићемо се да су у Турској пролећа 2022. године били организовани преговори између Москве и Кијева, који су се завршили неуспехом захваљујући Лондону, пошто је тадашњи британски премијер Борис Џонсон позвао Кијев да ништа не потписује са Руском Федерацијом и да настави да ратује. Иако се државе Запада, као и Турска, на речима залажу за постизање мира у Украјини, јасно је да се њихово деловање суштински разликује од реторике. Постизање Минских договора о престанку непријатељстава у Украјини (2014-2015. год.), Западу је служило само за куповину времена како би се додатно ојачале оружане снаге Украјине. То је потврдила и бивша канцеларка Немачке Ангела Меркел, што јасно говори о томе да Запад када „орвелијански“ говори о миру, заправо води рат („рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ“ Џорџ Орвел „1984“). У вези са тим колективни Запад је изгубио било какав кредибилитет да говори и преговара о миру као страна која подстиче сукобе и не уважава међународно право. Али да ли се Турска по том питању разликује од Запада и да ли се Турској може веровати?
Када је реч о Украјини, довољан показатељ је то што се Кијев активно снабдева турским наоружањем, а неспојиво је да неко ко се наводно залаже за мир истовремено шаље огромне количине оружја страни у сукобу. Војно-политичка сарадња Турске и Украјине, почела је много пре почетка руске специјалне војне операције (СВО) демилитаризације и денацификације Украјине. Између Турске и Украјине је потписано низ договора о војно-техничкој сарадњи међу којима су изградња центра компаније Bayraktar Savunma за обуку и тестирање беспилотних летелица, изградња индустрије за производњу беспилотних летелица, изградња ратних бродова за украјинску морнарицу, споразум о заједничкој изградњи балистичких ракета Зенит-2 и војно-транспортних авиона Ан-178 по украјинској технологији, међувладин споразум о сарадњи у области високе технологије, ваздухопловства и свемирске индустрије итд. Од почетка СВО Турска је тридесет пута повећала извоз оружја у Украјину, на шта је ова земља потрошила стотоне милиона долара. Турска је Украјини послала оклопне транспортере Kirpi, вођене вишецевне ракетне системе (РСЗО) TRLG-230, ракете SUNGUR ваздух-ваздух, самоходно артиљеријско оруђе Firtina T-155, митраљезе Canik итд.
Фото: Турско наоружање на изложби трофејне НАТО технике у Москви (лична архива)
Осим војне помоћи, Турска подржава Украјину и на политичком плану, иступајући за очување територијаног интегритета Украјине. Познато је да Турска не уважава резултате демократског референдума на Криму, а такође не признаје ни нове територије које су се присјединиле Русији као што су Запорошка и Херсонска област, Доњецка и Луганска република. Овде је неопходно истаћи да је Турска међу првима подржала противправну сецесију Косова (без икаквог референдума) и да је до данас остала чврст ослонац косовским сепаратистима и терористима које такође активно наоружава и обучава. Поред тога Турска подржава и улазак лажне државе Косово у НАТО и друге међународне институције, игноришући у потпуности међународно право и Резолуцију 1244, као што то чини и колективни Запад. Из тога се може закључити да је однос званичне Турске (као и колективног Запада) према Русији и Србији исти и да се он огледа у неуважавању било каквог права обе земље, и чврстој подршци терористичким и нелегалним режимима Приштине и Кијева. Без обзира што је Ердоган, не пуком срећом већ захваљујући Русији, избегао да и сам буде смењен у пучу који је Запад против њега организовао, то га изгледа није навело да преиспита своје позиције. С тога залагање Турске (као и колективног Запада) за мир делује као „мировна мисија“ терористе са бомбом у руци, односно немогућа мисија.
Када говоримо о палестинском питању, ситуација је далеко сложенија. Турска која претендује на лидерство у муслиманском свету од формирања Израела 1948. има посебан однос према овој држави. Познато је да је Турска прва муслиманска земља која је званично признала Израел 1949. године и да је развила више него тесне везе са Тел Авивом, иако се однос Израела према палестинском питању потпуно коси са „заштитничком“ улогом Турске према Палестинцима. Турска је често износила веома оштре осуде упућене израелском руководству, али она није предузимала озбиљне кораке на раскиду стратешких веза са Израелом. У светлу ескалације непријатељстава између Палестине и Израела, ратних дејстава Израела усмерених према палестинском становништву и мобилизације светске јавности у подршци Палестини, дволична политика Турске остаје сасвим неодржива. Са тим у вези реторика Ердогана се све више појачава али она се и даље не поклапа са делима. Турска има веома чврсту војну и економску сарадњу са Израелом која се развијала годинама. Према подацима Турског статистичког института, трговински промет између Турске и Израела у 2023. години износио је 6,8 милијарди долара. Око 76% овог износа чини турски извоз у Израел.
Интересанто је да је Америчка медијска кућа Bloomberg почетком прошлог месеца, објавила информацију да Турска прекида све експортне и импортне операције са Израелом, позивајући се на неименоване изворе из Турске. Међутим званична потврда од Турске није стигла. Само неколико дана након тога Турско министарство трговине је појаснило да турске компаније настављају са испоруком већ поручене робе за Израел. Министар спољних послова Израела Кац је оценио то као победу Тел Авива. Очито је да се ради о још једном Ердогановом блефирању и да Турска наставља да тргује са Израелом јер нема излазну стратегију. Турска економија је у озбиљном проблему због високе инфлације од 70% и високог процента незапослености. Из тог разлога Ердоган ће радије жртвовати политичке принципе, који се и онако заснивају само на речима. Више него смешно делује то што и поред свега Ердоган покушава да другима дели лекције о моралу и изиграва праведника.
Фото: Турски председник (Anadolu Ajansi)
Пре неколико дана турски председник је упоредио израелског премијера Нетанјахуа са Адолфом Хитлером, обећавајући, по ко зна који пут, да ће Турска учинити „све што је могуће“ да варварска власт Израела одговара за своје поступке. Том приликом није пропустио шансу да још једном искаже своју злобу помињући Милошевића и Младића у истом контексту. То је учинио како би поистоветио нацистичку Немачку са Србијом и подржао западну измишљотину о „геноциду“ у Сребреници коју су режирали Клинтон, Изетбеговић и западне обавештајне службе. Суштински сва противречност турског руководства, као и израелског, потиче од њихове дубоке интегрисаности у систем глобалног управљања Запада. Али, то је већ тема за много дужи текст. Одговори на многа питања налази се у речима једног од најцењенијих исламских теолога Шеиха Имрана Хосеина: „Османско царство је на подручју Балкана, у име ислама засејало семе зла међу народима….“. Врло прецизно повезујући историју и садашњост, Имран Хосеин схвата да је НАТО деведесетих година наставио ту мисију.
У сваком случају, докле ће Ердоган наставити да изиграва миротворца и истовремено продаје оружје Украјини или да назива Израел терористичком државом и истовремено тргује са њима игноришући убијање деце у Гази, питање је за озбиљно размишљање. Околности се убрзано мењају, а дупло књиговодство постаје све очигледније.
4. јун 2024.
