Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије, учествовала је у раду Међународне конференције Балкан – за мир, безбедност, сарадњу и партнерство. Конференција је одржана у Софији 21. септембра у организацији Стратешког института за националне политике и идеје (СИНПИ), Форума за балкански транспорт и инфраструктуру (ФБТИ) и Националног удружење за међународне односе (НАИМО). Форум је организован под покровитељством председника Републике Бугарске, господина Румена Радева, а отворила га је потпредседница Републике Бугарске, г-ђа Илијана Jотова. Излагање Драгана Трифковић, преносимо у целости:
Добар дан даме и господо, високи званичници, поштовани учесници конференције,
Пре свега желим да изразим велико задовољство због присуства на овом важном скупу и да се захвалим организаторима на позиву да узмем учешће у раду конференције. Тема мог излагања је везна за глобалне промене које су у току и перспективама Балкана у новој светској расподели моћи.
Систем колективне безбедности заснован на постхладноратовским начелима и уважавању суверенитета држава, далеко је превазиђен и у пракси непримењив, док јасни обриси новог система који би одговарао потребама двадесетпрвог века, још увек нису установљени. Из тог разлога ми се налазимо у својеврсном вакуму, који захтева да уложимо напоре у циљу проналажења решења, што је потпуно у сагласности и са циљевима наше конференције.
Сам појам безбедности, као и традиционално појимање мира и рата, треба да се ревидира и сагледа са једног ширег приступа који укључује и нове видове претњи као што су заштита људи од масовног кршења људских права, беспоштедне експлоатације људских и природних ресурса, злоупотребе институција, корупције и криминала, екстремизма, социјалне неправде, раслојавања друштва, сиромаштва, пандемија и тако даље. Данашње хибридне форме ратова не дозвољавају да одредимо границу између мира и рата, бораца за слободу и терориста. Међудржавни и унутрашњи конфликти условљени су највише етничким и верским мотивима, за разлику од некадашњих који су били условљени «политичким идејама». Томе је допринела и доктрина сукоба цивилизација.
У сагледавању тренутног стања, важно је узети у обзир следеће чињенице:
Након завршетка Хладног рата и периода конфронтације две суперсиле, која се пре свега заснивала на претњи од употребе нуклеарног наоружања, дошло је до детанта односа и повратка на идеје настале по окончању Другог светског рата о заједничким интересима, владавини демократије и колективној безбедности. Исти период који симболише пад Берлинског зида донео је и убрзану глобализацију.
Информатичка револуција постала је главни ослонац ширењу меке моћи и пројектовању западноцентричне политичке идеологије која је утицала на формирање мишљења јавности. У ову сврху служили су не само мејн стрим медији, већ и невладин сектор, академска заједница као и велике корпорације. Глобализација је са собом донела и мешање у унутрашња питања других држава, односно проблематичност војног интервенисања које је вешто прикривено хуманитарним разлозима.
Међународне институције које су направљене после Другог светског рата попут УН, Светске здравствене организације, Светске банке, Међународног монетарног фонда, Светског економског форума, Међународног кривичног суда, Светске трговинске организације и других, у периоду монополарног светског поретка, односно апсолутне доминације Сједињених Америчких Држава, у великој мери изгубиле своју неутралност и потпале су под утицај западних центара моћи.
Глобалистичке елите су последњих деценија користиле ратове и економске кризе да ослабе национални суверенитет држава, док су изградиле сопствену моћ кроз глобалне институције као што су УН, ММФ и др. Међутим саме САД као глобални лидер, показале су непоштовање према светским институцијама, пре свега војним интервенцијама без сагласности Савета безбедности УН, што је био случај и са Југославијом. Овде треба додати и то да су САД изашле из врло важних међународних договора као што су Међународни кривични суд, Кјото протокол, Конвенција о биолошком оружју, Женевска конвенција, Међународна забрана мучења итд.). То је у складу са политичком доктрином САД и установљеном «америчком изузетношћу».
Игнорисање међународног правног поретка, али и сопствених закона, довело је до пораста безакоња, а у том контексту треба сагледавати и данашњу светску кризу која пре свега утиче на безбедност. Ово је нарочито изражено након терористичког напада 11. септембра 2001. године, после чега су САД објавиле рат тероризму и извршиле инвазију на Авганистан и Ирак. У коначном резултату обе операције су доживеле неуспех, а дошло је до експанзије тероризма, дестабилизације читавих региона, масовних миграција, пораста нестабилности.
Када говоримо о Европи, њена колективна безбедност је чврсто везана за транслатлантске институције. Оснивањем НАТО организације 1949. године у Вашингтону, западноевропске земље, САД и Канада су започеле формирање војне структуре чији је основни циљ био заједничка одбрана. Истовремено, западноевропске земље су покренуле и иницијативу да се Европа политички интегрише, што је резултирало стварањем Европске уније. Након распада Совјетског Савеза, односно Варшавског пакта, потпуно се мењају међународне околности и НАТО као организација створена за одбрану од комунистичке претње, губи смисао постојања. Међутим и поред тога НАТО под вођством САД креће у експанзију на Исток, упркос обећањима која је Вашингтон дао Москви да се то неће десити. Инфраструктура НАТО-а се проширила до руских граница, интеграцијом бивших совјетских република, што је довело до заоштравања односа између Русије и САД, али и до ескалације сукоба у Украјини.
Сама ЕУ је више пута покушавала да створи сопствене безбедносне снаге, али САД и Велика Британија су на то гледале као дуплирање снага и умањивање улоге НАТО. Ипак неки помаци су направљени. Установљена је европска одбрамбена агенција 2004. године, а Лисабонским споразумом је успостављен оквир за војно-безбедносну сарадњу, као и могућност одбрамбене интеграције у Унији. Овакви кораци су довели до формирања борбених група за „брзо реаговање“, које могу бити основ евантуалне будуће војске ЕУ. У контексту паневропске безбедносне стратегије, ОЕБС располаже капацитетом да се бави новим безбедносним проблемима, укључујући нове безбедносне изазове.
Стратешки гледано, основни проблем Европе је прилагођавање новим измењеним светским околностима, где се она налази у раскораку између жеља и могућности. Безбедносни контекст почетка новог миленијума односи се на међусобно деловање дубоко подељеног света по линији вере, богатства и система вредности. Оно што свету треба јесте много шири глобални безбедносни концепт, транснационалних димензија, који због колосалних промена у глобалној безбедносној сцени захтева нове и далекосежне форме колективног деловања, пре свега влада и међународних институција које тренутно недостају. Уједињене нације немају капацитета да преузму овај задатак, иако са својим најшире прихваћеним легитимитетом и својом највећим формалним ауторитетом, немају другог ривала на међународном плану, који би преузео такву улогу.
Нова безбедносна усаглашавања су, по свему судећи, могућа. Она могу попримити облик потраге за новим моделима у оквиру мултиполарног света – Бразила, Русије, Кине, Индије, Јужноафричке Републике, и групе земаља која се окупља око BRICS-а. Ове државе су заинтересоване за прекомпоновање безбедносне архитектуре која је у знаку старе блоковске поделе, као и за реформу међународних институција укључујући и УН. Овде треба узети у обзир и јачање регионалних институција попут ASEAN-а, који указују на могућност да се превазиђу мере традиционалне националне безбедности и политике моћи, као и да „регионалне“ институције могу да посредују и ублаже локалне конфликте. Регионални приступ безбедности могу да представљају један нов, радикалан отклон од политике моћи зато што су компатибилне са регионалним интересима и преокупацијама и што могу да редукују утицај бивших „супер-сила“ у питањима регионалне безбедности. С тим у вези на Балкану као региону који се историјски гледано везује за многобројне сукобе, због чега је уведен у употребу и термин „балканизација“ у крајње негативном контексту (што је сјајно демистификовала Марија Тодорова у својој књизи Имагинарни Балкан), посебно је потребно размишљати о регионалној безбедности.
За Балкан би регионална сарадња била добра основа за превазилажење безбедносног вакума и стварање концепта који би могао да се уклопи у нову безбедносну архитектуру. Без обзира што су одређене балканске земаље укључен у ЕУ и НАТО, а друге су у процесу интеграција са малим изгледима да ће икада бити интегрисане, то не би требало да утиче на концепт регионалне сарадње. Наиме он треба да се базира на таквим основама да превазиђе постојеће стање као препреку. Нарочито ако имамо у виду чињеницу да у тренутним околностима није могуће јасно предвидети како ће се Европа позиционирати у будућности, као и да ли ће на глобалном нивоу бити постигнут консензус око концепта недељиве безбедности, што је реално очекивати. Овај концепт подразумева елиминисање свих проблема који доводе до међународних конфликата.
У том смислу у име Центра за геостратешке студије потпуно подржавам предложени Апел за мир и једнаку безбедност на Балкану, као изванредну иницијативу за покретање балканске сарадње на здравим основама. Потребно је да се Балкан заједничким напорима одупре политици сукобљавања, да државе овог региона раде на јачању суверенитета, јачању владавине права, државних институција и безбедносних снага, упоредо са развојем регионалне сарадње.
Сарадња балканских држава треба да се заснива на заједничким интересима и борби против безбедносних ризика уз сво уважавање различитости. Овакав савез може да се уклопи у широки глобални безбедносни концепт, транснационалних димензија, који би уз реформу међународних институција и успостављање јасног система вредности, могао да буде ослонац за будућност.
Хвала на пажњи.
Више о конференцији погледајте на:
https://geostrategy.rs/rs/geopolitika/1487-p-l-z-ir-i-dn-u-b-zb-dn-s-n-b-l-nu