Интервју Драгане Трифковић за научни часопис: Евроазија експерт
Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ рекао је 26. априла да ће дијалог између Косова и Србије бити настављен 11. маја у Бриселу. Изјава је дата током заједничке конференције Бореља и председника Србије Александра Вучића. Каква су ваша очекивања од ових преговора? Да ли треба очекивати било какав напредак по косовском питању?
ЕУ већ годинама покушава да реши косовску кризу на онај начин на који су то осмислили Американци као главни спонзори косовске независности. ЕУ нема капацитета да се бави тако озбиљним проблемом, а у садашњим околностима ЕУ губи међународни значај. Свакако највећи парадокс је у томе да западне силе желе да „реше“ косовско питање заобилажењем међународног права што би представљало озбиљан преседан и дало додатни импулс многим сепаратистичким покретима свуда у свету.
Очигледно је да западне силе по сваку цену настоје да преговоре који се воде на погрешним основама доведу до краја и тиме преко пројекта косовске независности учврсте контролу над Балканом. Свакодневно можемо да чујемо изјаве западних званичника да очекују потписивање свеобухватног договора између Београда и Приштине којим би се наводно решио косовски проблем. Моје мишљење је да присилна решења никада нису била права или добра решења и да се таквим путем косовски проблем још више продубљује. Једино шта може да се очекује у преговорима који се воде на платформи ЕУ је одустајање Србије од своје државности. Надам се да се тако нешто неће реализовати. У сваком случају, чиме год да резултирају преговори у Бриселу, коначну одлуку доноси СБ УН. Једини правно валидни документ за решавање косовског питања је Резолуција 1244 СБ УН. Уколико преовлада потреба за очувањем међународног права у СБ УН, за шта се залаже Русија, али и Кина, неће доћи до реализације сепаратистичких тенденција Албанаца на Косову и Метохији, које здушно подржавају западне силе.
Амбасадор Сједињених Држава у Србији Ентони Годфри рекао је 26. априла да промене у америчкој администрацији нису промениле став земље о дијалогу између Косова и Србије: нормализација односа требало би да укључује међусобно признање. Када Србија планира да призна Косово?
САД нису мењале своју политику према Балкану још од 90-тих година прошлог века. У њој су кључне две ствари, јачање војног присуства САД на Балкану и реализација пројекта такозване косовске независности. На територији Косова и Метохије је нелегално изграђена највећа америчка војна база у Европи – Бондстил. У том смислу амбасадор Годфри је потпуно у праву да се ништа не мења променом фигуре у Белој кући. Сматрам да је државно руководство Србије за последњих неколико година направило низ уступака сепаратистичкој страни, које су нанеле штету заштити територијалног интегритета и прекршиле Устав Републике Србије. Ту најпре мислим на Бриселски договор из 2013. године којим су угашене институције државе Србије на територији јужне српске покрајине, али и на Вашингтонски споразум потписан прошле године, којим се Србија обавезала да ће престати да води дипломатске разговоре о повлачењу признања Косова.
Мислим да нико не би смео да донесе такву одлуку у име Србије, којом би се ми одрекли 15% своје територије и то у мирнодопским условима. Тако нешто би био историјски преседан.
Оно што је проблематично, то је да западне силе покушавају да дају Србији ситне уступке у замену за одрицање Србије од Косова. У Бриселу смо чули о кредиту за пругу између Србије и Северне Македоније, која нама није неопходна. Такође чули смо похвале на рачун српске економије и развоја, што нема никакве везе са реалношћу. Србија је једна од најсиромашнијих земаља Европе. Разговара се о томе да се формира Заједница српских општина која би функционисала по Уставу Републике Косово и не би имала никаве надлежности. Заједница српских општина као и посебан статус за српске манастире и Север Косова где живе Срби, било би представљено као велики успех и уступак српској страни. Ситни уступци и похвале имају за циљ да преусмере пажњу јавности и одобровоље је. Признање Косова би требало да се реализује уз потписивање свеобухватног споразума, али би се Србији дозволило да обмане сама себе. Шта то конкретно значи. Србија би уговором дозволила Косову да аплицира за столицу у УН, као и да конкурише за место у свим другим светским организацијама као независна држава, али нигде у уговору не би писало да Србија признаје косовску независност. Тиме би се Србија одрекла своје територије и државности, али би то било представљено у српској јавности као велики успех који даје наду у „бољу“ будућност.
Јасно је да Запад подстиче Србију да призна Косово. У случају признања, кога ће, према вашем мишљењу, Европска унија примити у своју породицу – Србију или Косово?
Мислим да ЕУ нема намеру у скорије време никога да прима. Процес проширења ЕУ је заустављен, а у међувремену је ЕУ ушла у процес дезинтеграције, изласком Велике Британије. ЕУ се налази у свеобухватној кризи, коју ни сама не зна како да решава. Чули смо да лидери ЕУ сматрају да је неопходно да се Унија реформише. Све то доводи у питање и саму будућност ове наднационалне организације. Јано је да Балкан који и сам има сопствених проблема, може само да закомпликује ситуацију у ЕУ. Због тога су лидери ЕУ решили да форсирају пројекат економских и политичких интеграција балканских земаља ван оквира ЕУ. Ове земље би тиме остале на периферији али би ЕУ задржала своје позиције даљом куповином времена док се не разјасни ситуација. Парадоксално је да се Србији уместо европских интеграција, тиме нуде албанске интеграције. По логици ЕУ, пошто призна Косово, Србија може да се удружује са својом некадашњом покрајином кроз инвестиционе и друге пројекте, као и са Албанијом, Северном Македонијом, Црном Гором, Босном и Херцеговином. За Албанију верујем да то може да буде утешна награда, али за Србију је то сасвим погрешно.
У војно-безбедносном погледу, циљ западних сила је да интегришу у НАТО остатак балканских земаља, за шта је кључно заокруживање косовске независности. Након остваривања независности Косово би било примљено у пуноправно чланство НАТО, а затим би и Србија (па Босна и Херцеговина) била принуђена да се интегрише у војно-политичку организацију која је извршила агресију 1999. године.
Како српско друштво реагује на дијалог Србије и Косова, на могућност признања Косова?
Српска јавност је поприлично уморна од дуготрајних и исцпљујућих политичких процеса који код нас трају већ више од 30 година. Други проблем је да многи медији константно дезинформишу јавност у Србији, па просечан грађанини и нема праву слику о томе шта се догађа. Ипак јасно је да је апсолутна већина грађана против тога да се Србија одрекне Косова и да то не жели да прихвати ни по коју цену. Управо је због тога за Запад важно да се процес признања реализује кроз својеврсну обману јавности. Тешко је предвидети да ли ће таква манипулација успети и како ће грађани Србије реаговати. Ипак мислим да такав потез не може да прође глатко и да би он изазвао дуготрајне негативне последице, не само по Србију већ по читав Балкан, у различитим формама. Тиме западне силе поново својим поступцима могу да дестабилизују Балкан, како су то учиниле и почетком деведесетих година прошлог века.
Европска унија позива Србију да се придружи режиму санкција заједнице у припреми за приступање ЕУ. Ово је 26. априла најавио високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ. Како ће Србија поступити? Да ли ће Београд послушати Борељову препоруку?
Београд већ годинама покушава да седи на више столица иако околности то не дозвољавају. Наиме процес европских интеграција подразумева усклађивање спољне политике Србије са заједничком спољном политиком ЕУ. У том смислу изјава Жозепа Бореља није изненађујућа.
Од Србије се у вези са тим очекује да окрене леђа Русији, односно раскине низ договора о сарадњи које има са Русијом (од којих се многи и не реализују због захтева Запада) и да Русији уведе санкције. Поред тога у ЕУ је било речи о реструктуирању Србијагаса, предузећа које се бави транспортом руског гаса у Србији што је вид борбе против руског енергетског утицаја. Томе треба додати и да се Србија Вашингтонским договором обавезала на диверзификацију извора снабдевања гасом, па је тим поводом председник Србије недавно боравио у Бахреину како би договорио куповину гаса.
Што се тиче евентуалног увођења санкција Русији, то би био крајње непопуларан и неприхватљив потез за српску јавност, али видели смо случајеве да су многе политичке одлуке нпр. у Црној Гори или Северној Македонији спроведене без сагласности грађана.
Србија очекује да ће од Европске уније добити од 600 до 700 милиона евра за изградњу железничког коридора од Србије до Северне Македоније. Ово је у понедељак најавио председник Србије Александар Вучић на конференцији за новинаре са високим представником ЕУ за спољну политику и безбедност Жоуепом Борељом у Бриселу. Зашто је Србији потребан овај пројекат? Како ће то користити Србији? Колико је Северна Македонија заинтересована за овај пројекат? Какве су опште перспективе за пројекат?
Мислим да сам на ово питање већ одговорила. Србији није неопходан такав пројекат, као ни Северној Македонији. То је замисао ЕУ да балканске земље држи под контролом иако је процес интеграција крајње неизвесан. Сви предузети потези имају за циљ да задрже позиције ЕУ и САД на Балкану, иако не нуде никакве гаранције за будућност. С друге стране идеја је да се планираним пројектима конкурише руским и кинеским пројектима као и да се утицај Русије и Кине блокира.
2. мај 2021.
