Директор београдског Центра за геостратешке студије Драгана Трифковић дала је интервју међународном „Спутњику“ о текућој мигрантској кризи и њеном утицају на Србију. „Спутњик“ је овај интервју на свом сајту објавио у нешто измењеном облику. Разговор водила Екатерина Блинова.
Какав утицај има велика избегличка криза у Европи на Србију? Шта Срби мисле о растућем приливу азиланата у Европи?
Велики талас миграната са Блиског Истока је тежак проблем за Европу јер суштински мења њену архитектуру. Ми смо сада практично на почетку кризе која у будућности има изгледа озбиљно да ескалира. Што се Србије тиче, ми смо за мигранте транзитна земља а не њихов крајњи циљ, и немамо стратегију трајног збрињавања миграната. За Србију би тако нешто било неприхватљиво, с обзиром да нисмо у могућности да обезбедимо нормалан живот ни својим грађанима, и због тога млади људи одлазе из Србије у потрази за бољим животним условима. С друге стране, Запад не може на силу да задржи мигранте у Србији, јер као што сам рекла они Србију не виде као земљу која може било шта да им понуди. Опасност за Србију представљају захтеви и притисак бриселске администрације за збрињавање одређеног броја миграната. У досадашњој пракси српска власт је увек ишла линијом мањег отпора и правила уступке Вашингтону и Бриселу на штету српских националних и државних интереса. Због тога су се у српским медијима већ појавиле изјаве извидница Запада да би Србија требало да збрине одређени број миграната, као кандидат за ЕУ.
Морам да напоменем да Србија још увек није решила ни проблем са српским избеглицама, односно Србима који су под терором побегли из подручја у којима су живели, која су након распада Југославије припојена новонасталим државицама. Много Срба протераних из Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије још увек живи у колективним прихватним центрима и немају никакву другу могућност. Услови живота у тим камповима су крајње лоши. Такође, Србија ни на који начин није учествовала у разарању држава Блиског Истока и не сноси никакву одговорност за санирање последица агресије. Европа је и пре ове кризе имала проблем са неинтегрисаном имиграцијом а сада ће се он само усложњавати. ЕУ се већ дуже време налази у стању фактичке блокаде, и није у стању да реши своје ни политичке ни економске прилике. Решење се свакако мора тражити на нивоу целе Европе, али не на тај начин да свака земља диже ограде око себе, што је у крајњој супротности са прокламованом идеологијом слободе кретања и заштите људских права. У том смислу, ово може бити и крај ЕУ, али би било лоше да буде и крај Европе.
Мађарска је блокирала главни прелаз на граници са Србијом као део новог законодавства строже заштите граница. Да ли Србија подржава ову иницијативу?
Србија се од почетка мигрантске кризе односила крајње рационално према том проблему, за разлику од многих земаља ЕУ, посебно Мађарске. Мишљења сам да је изградња зидова лоше решење, и да оно суштински ништа не може да промени, само може да доведе до још већих тензија. Поред тога, такви кораци чланица ЕУ потиру њихове базичне вредности, а то су слобода кретања и људска права. Бриселска бирократија се понаша крајње неодговорно ако мисли да ће подизањем зидова моћи да реши проблем, за који је и сама одговорна. Слепо подржавање америчке интервенционистичке политике која је резултирала разарањем држава Блиског Истока и дугорочном дестабилизацијом тог региона, имаће велике последице на ЕУ односно Европу. Поред тога европске земље су финансирале, подржавале и наоружавале побуњенике, авантуристе и терористе, у циљу свргавања режима који су неподобни Вашингтону. Међутим европска елита и даље не размишља о сопственој одговорности и не приступа озбиљно решавању проблема, уместо тога земље чланице ЕУ се међусобно препиру о томе колико би која земља требало да збрине избеглица. Стратешки приступ решавању проблема са мигрантима у Европи подразумевао би заокрет бриселске бирократије од досадашње политике која је била неодговорна према сопственим грађанима и престанак слеђења интереса Вашингтона. Први следећи корак био би прекид дестабилизације земаља Блиског Истока и доношење плана за отклањање последица. Такав план морао би да подразумева помоћ државотворним снагама, а не снагама хаоса. На пример, помоћ Башару ал Асаду у заустављању експанзије ИСИЛ-а, смиривању сукоба, стабилизацији и збрињавању људи који су унесрећени ратним дешавањима.
Да ли ће прилив муслиманских избјеглица, који наводно укључује бивше исламистичке борце пореметити крхку верску и етничку равнотежу на Балкану и даље погоршавати тензије у региону?
Основни проблем на Балкану нису муслиманске избеглице, већ постојане муслиманске екстремистичке и терористичке структуре које имају подршку пре свега САД, а затим и Турске и Саудијске Арабије. Хоћу да кажем да ми имамо проблем са албанским терористима, посебно на Косову и Метохији, и у вези са тим проблем са пројектом Велике Албаније који Вашингтон подржава. Поред тога имамо проблем са вехабијама и исламским екстремистима у Босни и Херцеговини, као и у деловима Србије са већинским муслиманским становништвом. О овим проблемима и прављењу зелене трансверзале је и до сада било дискусије. У том смислу механизам за дестабилизацију Балкана је одавно успостављен преко тих терористичких структура. Сада се јавља и један нови моменат да се мигрантима са Блиског Истока придружују и Албанци са Косова и Метохије и одлазе у Западну Европу. Мигранти са Блиског Истока су много већи проблем Западне Европе али могу да утичу и на појачавање угрожавања безбедности и на Балкану. Ми смо видели да мигранте чине породични људи са малом децом, и њих не треба посматрати кроз призму ратника. Неко је одговоран за судбину тих људи и уништавање њихове будућности. С друге стране већ смо имали случај „Шарли едбо“ у коме су главну улогу одиграли исламистички борци које је, узгред, Француска добро помогла. Онда следи логично питање, како су они истовремено борци за слободу у Сирији и терористи у Европи? Ово је питање пре свега за политичке елите у ЕУ.
Које су могуће последице све већег прилива азиланата у Европи? Да ли је Освалд Шпенглер био у праву када је рекао да се европска цивилизација суочава са својим крајњим етничким, политичким и културним падом?
Рекла бих да је миграција људи са Блиског Истока у Европу историјских размера и да ће последице бити дугорочна дестабилизација земаља Европе и промена досадашње позиције европског континента. Хенри Кисинџер је изрекао једну важну истину: „Бити непријатељ Америке је опасно, али бити њен пријатељ је фатално.“ Можда је дошло време када ће Европа жалити због тога што о тим речима није раније размишљала. Освалд Шпенглер је о паду европске цивилизације размишљао много пре њене евро-атлантске авантуре. Зато бих као кључ навела наслов „Европа је умрла у Приштини“, аутора Жака Огара, бившег француског официра, који је својим очима гледао самоубиство Европе и описао га у тој књизи. Декаденција европске цивилизације улази у своју последњу фазу. Остаје једина нада да ће у Европи ојачати нове политичке елите које су свесне ситуације у којој се налазимо и да ће оне бити у стању да преузму историјску одговорност и раде на исправљању грешака неодговорне бриселске бирократије. На крају бих додала да сам оптимиста и да је мигрантска криза проблем који може да реанимира Европу и натера је да преузме судбину у своје руке.
Превод: Svetlana Maksović
Наслов и опрема: Стање ствари
24. септембар 2015.
