Пише: Милош Здравковић
Сједињене Америчке Државе сада су највећа енергетска веле сила било где у свету, рекао је бивши амерички председник Доналд Трамп и био је управу. Огромна запремина угљоводоника коју су као такве амерички нафташи ослободили из шкриљаца испод Мидланда даје супстанцу његовом хвалисању. Током последње деценије, америчка производња нафте се више него удвостручила, а производња гаса повећала се за преко 50 %. Америка је сада највећи светски произвођач оба горива.
После Другог светског рата, неупоредива способност Америке да троши нафту надмашила је њену неупоредиву способност да је производи. Осигурање снабдевања са других места постало је главни приоритет. Нафтни шок седамдесетих имао је дубок ефекат како на економију, тако и на геополитику, водећи већину америчког учешћа на Блиском истоку. Повећање домаће понуде у 2010. подстакло је економију и отворило нове геополитичке могућности. Америка може релативно некажњено да примени санкције на петро-државе попут Ирана, Венецуеле и архи непријатеља, Русију.
Али оно што би могло да значи бити енергетска велесила се мења, захваљујући три повезана глобална померања. Прво, страх од несташице фосилних горива уступио је место признању њиховог обиља. Не најмање због онога што је постигнуто у Америци, енергетска индустрија сада зна да ће то бити недостатак потражње, а не недостатак понуде, што ће довести до смањења производње нафте, угља и касније гаса. У свом најновијем извештају објављеном крајем прошле године, БП (British Petroleum), нафтна компанија која је недавно изјавила да планира да постане неутрална према угљенику, тврди да је потражња за нафтом можда већ достигла врхунац и могла би нагло да падне.
Друго: признање већине земаља да, због климе, климатских промена, очувања биодиверзитета, ослањање на фосилна горива треба да престане. А то доводи до треће ствари: електрификације. Фосилна горива дају топлоту која се углавном користи за покретање ствари, било да се ради о возилима или електричним генераторима. Нуклеарна ренесанса на првом месту, соларни панели и ветро генератори одмах пружају енергију као електричну енергију без икакве додатне трансформације и емисије гасова који изазивају ефекат стаклене баште. Увећавање њихових предности без емисија значи да процеси и уређаји који се сада ослањају на сагоревање у будућности уместо тога морају да користе струју и батерије. БП анализа тврди да би се у свету који се залаже за декарбонизацију удео енергије која се користи у облику електричне енергије попео са око петине у 2018. на нешто више од 40 % у 2050. години.
Пад потражње за фосилним горивима нагнуће однос снага од произвођача ка потрошачима, мада ће се успут повремено догодити преокрети. А у свету који треба да произведе много више електричне енергије без фосилних горива, без угљоводоника, масовна средстава за производњу електричне енергије постаће пресудна, као и владина подршка и знање у примени истих. Технологија израде и примене пре свега нуклеарних електрана, али и технологије за производњу струје из обновљивих извора енергије и њено складиштење, постаће кључ успеха. Будући да је моћна петролејска индустрија Америке и њених „савезница“ на Блиском Истоку у прошлости била кључна за доминантну позицију САД, то само значи да ће се позиције и перспективе променити. Кина, на првом месту као највећи светски увозник фосилних горива, као и водећи експонент у производњи нуклеарне енергије и развоја обновљивих извора на гигаватним скалама, деловаће, као да има ветар у својим леђима.
Велика открића на обалама Бразила и Гвајане, те епохални пробој Русије у производњи ЛНГ на Јамалу и развој аустралијског капацитета за течни нафтни гас (ЛНГ), заједно са америчким процватом шкриљаца, повећавају кинеске могућности. Овакво тржиште је добро место да будете највећи купац. Много је оних који мисле да, напротив БП, врхунска потражња тек треба да буде достигнута. Али чак и они препознају да понуда нафте под земљом надмашује жеђ изнад ње и да ће конкуренција за купце вероватно постати све жешћа. А ту Русија користи своју географију и пробија се на прво место.
Када је земаљска кугла престала да се врти у марту 2020. године, њена жеђ за нафтом нагло је спласнула. Пандемија ковид-19 пружила је драматичан поглед света у којем потражња за нафтом пада, уместо да расте.
Суочени са овим превирањима, кинеска потражња за увозом нафте, која је већ највећа на свету, наставља да расте – пружајући одређену добродошлу стабилност. Ниске цене такође омогућавају Кини да изгради своје стратешке резерве.
Кинеска позиција купца такође јој омогућава да поткопа америчке покушаје да истисне извознике нафте. Кинески купци дуго су увозили иранску и венецуеланску сирову нафту. Посебно је важан њен енергетски савез са Русијом.
Владимир Путин је рано схватио значај енергетских односа са Кином. Након финансијске кризе 2007-09. кинеска развојна банка је 2009. године озбиљно инвестирала у две руске компаније под контролом државе, Росњефт, произвођача нафте, и Трансњефт, градитеља и оператера цевовода, 25 милијарди долара у замену за развој нових поља и изградњу цевовода који би Кину снабдевао са 300 000 барела нафте на дан.
Западне санкције због Крима уведене 2014. године приморале су Гаспром, још један руски државни енергетски гигант, да се обавеже на дуго преговарани гасовод Снага Сибира, који је отворен пре годину дана. Везивање у кинеском обичају даје Русији велико тржиште које није угрожено позивима на санкције у тренутку када европска потражња посустаје, а Кини могућност да избегне ограничавајући фактор америчке ратне морнарице у снабдевању.
Оно што Кини недостаје у снабдевању нафтом и гасом надокнађује индустријском политиком, коју већ дуго користи за подршку домаћој производњи угља и нуклеарној енергији, као и за сада највећем светском сектору обновљивих извора енергије. Кинеске компаније инвестирале су у руднике од Демократске Републике Конго до Чилеа и Аустралије, обезбеђујући приступ минералима потребним за соларне панеле, електрична возила, батерије и слично. Неспособна да буде петро-држава, постаје оно што би неко могао назвати електро-државом, стратешки улажући дуж читавог ланца од рудника до бројила.
Са аспекта очувања животне средине то је равно самоубиству. Кина има више од 1.000 гигавата производних капацитета на угаљ. Ова инсталирана база, са којом производи 49% светске електричне енергије на угаљ, чини је највећим светским емитером угљен-диоксида. А употреба угља ће се повећавати у годинама које долазе. По речима председника Ксија, Кина ће свој максимум у емисији штетних гасова достићи тек 2030.
Кина нуклеарне електране гради брже од било које друге земље на свету. Просечна старост 48 реактора у њеној флоти је мање од деценије и намерава да то настави. Нуклеарна енергија, која сада производи мање од 5% електричне енергије у држави, требало би да произведе више од 15% до 2050. године.
Кина сада производи више од 70 % светских соларних модула. Под контролом владе у Пекингу налази се готово половина светских производних капацитета за ветро турбине. Кина доминира и у ланцу снабдевања литијум-јонским батеријама, контролишући 77 % ћелијског капацитета и 60 % производње компонената. (Извор : Bloommberg).
Овакве технологије без фосилних горива и даље захтевају сировине. Ветру и сунчевој енергији потребно је много више обојених метала. Генерално, свет има доста ове неопходне робе, али мање капацитета да је избаци на тржиште него што то захтева брза декарбонизација. Нема геолошке несташице. То је недостатак финансирања. Рудници који често прелазе буџет и пречесто касне, налазе се у земљама склоним нестабилности, а већини западних инвеститора нису претерано занимљиви, што у будућности земље Запада може много да кошта.
Кина рафинира више него двоструко више литијума и осам пута више кобалта од било које друге земље. (Извор : Bloommberg).
Политичари у Америци, Европи и Аустралији свесни учињеног у прошлости, кратковидости својих претходника, изразили су забринутост због кинеске контроле минерала критичних не само за енергију, већ и за одбрану. Бил Гејтс, амерички милијардер је изјавио : « Пробудимо се јер ће они контролисати свет. »
Кина жели да постави техничке стандарде за читав низ индустрија, надајући се да ће обликовати услове за даље иновације (нешто за шта је до скора била пракса Америке и ЕУ). Ипак, остатак света је имао користи, трошкови соларних панела и батерија пали су за више од 85 % у протеклој деценији.
А европске зелене амбиције расту. Урсула фон дер Лајен рекла је да ће Европска Комисија, чија је она председница, притискати државе чланице на смањење емисија угљеника за 55 % испод оне из 1990. до 2030. Да би то учинили, мораће да купе још више хардвера из Кине. Али европска агресивна стратегија даје им прилику да преузму вођство у развоју система који стављају тај комплет у рад, како код куће тако и у иностранству, као и у технологијама које Кина тек треба да савлада.
Од отприлике 575 милијарди долара уложених или обећаних у оквиру кинеске иницијативе, Појас и пут од 2019. године, скоро половина је отишла на енергетске пројекте. Али већина тога била је на погонима угља, нуклеарним реакторима и бранама. А нације (владе у ЕУ и Вашингтону) које се брину због утицаја и мотива Кине третирају њен напредак сумњичаво.
Да би дефинитивно свргла САД са лидерске позиције у свету, Кина треба да комбинује свој нуклеарни производни програм са неупоредиво већим програмом за производњу и експлоатацију обновљивих извора енергије. Међународна агенција за обновљиве изворе енергије сугерише да би се таква инфраструктурна дипломатија могла показати толико важном за кинеску моћ у 21. веку, колико је заштита морских путева била за америчку моћ у 20. веку.
10. фебруар 2021.
