Терористички напади у Израелу, потом неодмерена израелска војна интервенција у Гази, страдања недужних цивила, потресли су свет и запрепастили светске лидере. Да би се поразио тероризам, потребно је учинити први корак, да Запад и Русија нађу најмањи заједнички интерес, али се може испоставити да то није нимало лак задатак. Русија се током читаве своје историје развијала као део Запада, као источна периферија тог огромног цивилизацијског простора, а данас се она налази у чудном и незгодном положају. Неко је посматра као смртног непријатеља света каквог данас знамо, а неко баш супротно, као последњу наду за спасење хришћанско европске цивилизације. И један и други статус не приличи Русији и не пружа јој никакву перспективу сарадње са водећим државама Западног света.
Које препреке стоје на путу нове антитерористичке солидарности? На жалост, има их веома много. Са руског гледишта, прва и најочигледнија препрека су западне санкције због Украјине, статус Крима, сада већ и нова четири региона некадашње Украјине, признање Русије као глобалне силе…
Чини се да Европска унија (владајућа елита) неће жртвовати свој „принципијелан“ став према Русији и осуду њеног деловања у погледу Украјине ради нагодбе око заједничке борбе против тероризма, те принципијелног договора о неповредивости и националне самоодрживости. У сваком случају, извесно је да такав корак не могу себи дозволити актуелни политичари, јер су они превише огрезли у раније исказаном ставу и нису у стању да га промене без огромне штете по сопствену репутацију.
Због тога је данас само Путин способан да промени модус руско-европских односа. Он то може учинити ако жртвује нешто од својих позиција (познато је да све најатрактивније шаховске комбинације почињу жртвовањем фигуре, а Путина одавно бије глас да је шаховски велемајстор). Додуше, и ту постоје одређене границе. Москва неће вратити Крим Украјини ради опште консолидације у борби против тероризма, мира у свету… чак и ако би терористички напади преплавили Русију од Калињинграда до Владивостока.
Други аспект проблема солидарног супротстављања међународном тероризму је ситуација унутар НАТО пакта. И ту је све замршено, као и у односима између Русије и ЕУ. Велико је питање да ли је Америка као водећа земља НАТО-а спремна да стане на чело савезника знајући интересе својих главних Блиско-источних савезника, Саудијске Арабије и Турске. Амерички председник господин Бајден сигурно није ковао планове о покретању нове велике војне кампање на Блиском истоку. То свакако није нешто чиме би он желео да крунише свој, по мом субјективном мишљењу, завршни председнички мандат. Званична лица Немачке тврде да је потребан дијалог са Москвом и Техераном. И левица и десница Италије отворено предлажу подршку дипломатији Кремља, Француски лидер Емануел Макрон званично је изјавио да је непријатељ Француске нарастајући тероризам, а не Башар Ал Асад или Владимир Путин.
Ипак, од садашње вашингтонске администрације не треба очекивати ништа осим појачаних мера безбедности и нових испорука наоружања Украјини која се бори против Путинових снага, као и подршке Европљанима у њиховом самосталном супротстављању „руској агресији“.
У Русији је прилично распрострањено гледиште да Европљани не само да могу, него су и обавезни да организују операцију против тероризма, миграција, подгрејавања верских и расних подела без директног учешћа САД, И то у сарадњи са руским оружним снагама. Међутим, када се такав сценарио детаљније размотри, он делује као научна фантастика. Не тако давни терористички напади у Паризу, велики протести француских грађана исламске вероисповести, јесу изазвали велики потрес, али и поред тога чак ни сви Французи нису спремни да крену у тотални рат, да и не говоримо о житељима европских чланица НАТО-а које за сада још увек нису директно страдале од тероризма, те нису директно на својој кожи осетили “расне и верске “ протесте широм својих држава.
Главна руска идеја је да се све врати како је било пре америчке интервенције и „обојених револуција“, тј. да Асад поново успостави контролу над Сиријом и да се пружи подршка властима Ирака, да Јемен сам изабере вођство какво он жели, да Либијци сами изаберу свој пут како би оне својим снагама успеле да се изборе против злоћудног тумора попут „Исламске државе“. Да се на крају и у Украјини створе услови за нормалан суживот Украјинаца и Руса, те да се створи заиста независна Украјина, ако је то уопште више и могуће, макар на делу територије који би могао да остане као држава Украјина после овог несрећног братоубилачког рата. Све то личи на жељу да се једном скуване рибице из акваријума поново врате у тај исти акваријум.
Са друге стране, европски партнери у оквиру НАТО-а, решење виде у реколонизацији дела Блиског истока са јачањем протектората НАТО-а макар над државама које су до скоро биле у њиховој свери утицаја ако већ не могу да успоставе потпуну контролу над територијом Сирије и Ирака.
Терористички напади „Исламских фундаменталиста“ данас имају улогу аларма који позива лидере цивилизованих земаља да испоље здрав разум и уједине се. Експлозије и пуцњи у Израелу нису само напад непријатеља споља, колико су симптоми болести унутар самог Запада, Русије, па и Кине.
Питање које засада остаје без одговора гласи да ли ће лидери Русије, САД, Кине и Европе имати довољно мудрости и постати свесни чињенице да заштита данас није потребна парцијалним интересима појединих земаља, народа и политичких елита, него интересима целокупне цивилизације, којој сви они засада још увек припадају. Неко мора учинити први корак у сусрет осталима. Онај ко учини тај корак ући ће у историју као најмудрији и најдалековидији владар. Нажалост, лидери САД, Велике Британије, Немачке, Француске и Италије су постигли консензус да санкције против Русије буду на снази све до потпуног колапса Русије као државе, што на њихову жалост није могуће.
Ратна реалност, економска и геополитичка дешавања у свету говоре да свет иде у другом правцу. Свет није онакав какав је био до пре десетак година, економска а за њом и војна и политичка моћ селе се са Атлантика на Пацифик и бојим се да ће прва жртва рата у Украјини, сем несретних Украјинаца и њихове државе бити Европа, континент коме и ми припадамо.
6. децембар 2023.