Случај Газа је већ одавно прерастао оквире трагедије једне нације, ово су сада померања тектонских геополитичких плоча. Саудијска Арабија, исламски свет разумљиво, неће претерано јавно и гласно причати о методама узвраћања ударца, али дефинитивно ових дана разматрају све што имају.
Чини се да је Ердоган задао „најгласнији ударац“ реалном владару Израела, Бенјамину Нетанјахуу. Искусни политичар би ипак могао и даље да прилично уздрма свет ако се тај свет окрене против њега. Надаље, он и сам зна да његову земљу чека некаква „лоша судбина“ на крају приче, као на пример, смена режима, који без америчке помоћи вероватно не би опстао ни два месеца. Наиме, говоримо о најспецифичнијој држави на планети.
Са друге стране изгледа да њега највише брине реакција Мухамеда бин Салмана, младог принца де факто владара Саудијске Арабије. То је држава, која се као и Израел највише ослањала у прошлости, односно својој „младој историји“ на Сједињене Америчке Државе. Нико не зна зашто је најавио велике пројекте диверсификације економије, не зато јер је „реформатор“ како су наивно (под притиском дубоке државе) прогутали причу бројни медији, него зато што зна да се и Саудијској Арабији припрема „демократизација“, чим се учини мање способном да користи „нафту као оружје у служби Стејт департмента“. Наредне редове посвећујемо очекивањима од Саудијске Арабије, некада највернијег савезника САД, регионалног играча од чијих одлука може да зависи цео свет.
Амерички сенатори, зарад унутар-политичког сукоба у никада подељенијој Америци, позивају на избацивање саудијског амбасадора, прекид продаје оружја, прекид подршке у агресији у Јемену… Ако председник Бајден буде притиснут до те мере да то мора и да учини, господар живота и смрти (ако опстане на власти) може да покуша да крене са осветама (имајући у виду његов досадашњи начин владања), то не би било тако велико изненађење.
Где смо данас?
Некада, не тако давно саудијска спољна политика је обликована у Форин офису (Велика Британија) или Стејт департменту (САД). А данас постоје и други гласови. Наиме, саудијски државни канал Ал Арабија, упозорио је САД да ће „ножем пробости властиту економију до смрти“ уколико се усуде да Саудијској Арабији уведу санкције, упозоривши (претећи) да ће цене нафте ићи „и до 200 долара по барелу“ у том случају.
Претње постоје, али се поставља и реално питање да ли може Саудијска Арабија данас да произведе такав шок какав је направила 1973. (тада су иза ње, наравно тајно стале све највеће светске нафтне компаније: Ексон мобајл, Бритиш Петролеум…). Може да проба, свакако, али вероватно ефекат неће бити ни приближан. Једно је сигурно: по први пут у историји иза ње ће стати Русија, али и регионални ривал, политички архи-непријатељ – Иран.
Да подсетимо: саудијска акција из 1973. је изазвала тектонске поремећаје у светској економији. Иако је криза службено завршена 1974. године, последице су се још дуго осећале, а неке су и трајне. Стриктно произраелски став Западне Европе почео је да се окреће полако према проарапској политици, а због тога је дошло и до напетости у односу и са САД. И данас је САД главни бастион произраелске политике, а не Европа. Разумљиво, јер је САД увозио само 12% са Блиског истока, а Европа чак 80% нафте (Јапан 90%).
Дугорочне геополитичке последице биле су бројне. Прелазак Египта из совјетске у америчку сферу утицаја. Знатно већи потрес догодио се након совјетске инвазије у Авганистану 1979. када су земље Персијског залива (феудални краљевски режими) масовно почеле да се окрећу према САД тражећи сигурност и заштиту од потенцијалне совјетске војне акције.
Данас је ситуација дијаметрално супротна. „Безбожни Руси“ су постали примамљив партнер Заливским петро монархијама, постоји БРИКС, важне арапске државе су изразиле отворену жељу да приступе том савезу и неке су и примљене.
Цена нафте за време ембарга се чак учетворостручила са 3 на 12 долара по барелу (можете претпоставити колико се обогатила породица Рокфелер). Блиски исток се променио из темеља, што се ускоро могло и јасно видети. Неразвијене и сиромашне земље сада су почеле да гомилају озбиљно богатство (које је наравно трансферисано у америчке државне обвезнице). Америчке компаније које су се пребациле у Залив су такође оствариле огромне профите (међу првима биле су Гети, Стандард Оил, Континентал Оил, Атлантик…)
Ипак данас поскупљењу нафте и њених деривата највише се радују Руси.
Са тим великим новцем земље Залива почеле су масовно да се наоружавају, а Саудијска Арабија је потрошила више од 100 милијарди долара у наредним деценијама за ширење своје фундаменталистичке интерпретације ислама, односно вахабизма, широм света, путем верско-добротворних организација. Тако је настала и Ал Каида. За Саудијску Арабију то је била нека врста покушаја бруталног осигурања, од мешања Запада у унутрашњу политику (били су свесни да не би постојали ако би покушали да утичу на спољну политику) јер су претпостављали да ће имати под својом контролом (и индоктринацијом) милионе спремних за свети рат – Џихад.
Али шта ако не буде саудијске кооперације?
Како је и очекивано, Сједињене Америчке Државе увеле су санкције на извоз иранске нафте и гаса, а иранска влада је такође одговорила одбацивањем таквог режима. Осуђујући потез владе САД, Иранци су позвали организацију земаља извозника нафте (ОПЕК) да смање своју производњу како би се тај картел одупро Сједињеним Државама. Уз Иран су стале Русија, Кина и Индија.
Амерички циљ у поновном успостављању санкција јесте у бити нуклеарни споразум, да доведе иранску привреду до тачке колапса, да заустави ирански регионални ангажман у Сирији, Ираку и Јемену, да се осигура да Иран неће да војно или како год интервенише у Израелу, те да у финишу свих догађања, прослави смену иранског режима.
Шта ако се већ кроз две недеље деси раније „описани“ сценарио где Саудијска Арабија не само да није кооперативна већ и активно настоји да узврати ударац Западу? Велике санкције према Ирану, Русији, Венецуели, ступиле су на снагу, а за то САД треба максимална кооперација Саудијске Арабије (што режим санкција према „одбаченим“ државама буду строжије то ће Саудијска Арабија морати „жешће“ да попуњава дефицит на нафтном тржишту).
Бајден је до недавно рачунао како ће Саудијска Арабија ускоро да повећа свој дневни капацитет производње са 10,2 милиона барела на историјски (физички лимитиран) максимум од 12 милиона. Очекивао је да савезници породице Ал Сауд пре свега УАЕ, дигну производњу до крајњих граница издржљивости. То се није догодило. Десило се супротно. Краљевина Саудијска Арабија је била кључни актер (наравно уз Русију) смањивања светске производње нафте.
Ако изостане саудијска асистенција, Бајденове жеље везане за Иран падају у воду! Док Сједињене Државе настоје да смање ирански извоз нафте, постало је јасно да је то непрактично. Не постоји замена за иранских 2,5 милиона барела дневно у извозу нафте.
Амерички трговински рат са Кином и америчка наметања економских санкција против Русије чине Пекинг и Москву мање склоним сарадњи са Вашингтоном и природно их окрећу сарадњи са Ираном. Штавише, Бела кућа не може да рачуна ни на сарадњу Европске Уније која је покренула нуклеарне преговоре са Ираном 2003. године и која види нуклеарни договор као један од својих највећих спољнополитичких успеха. Моћни амерички савезници попут ЕУ и Јапана (рекло би се и једини) и даље подржавају споразум.
Истовремено, дешавања у другим регионалним кризама не фаворизују Сједињене Државе и њене савезнике. Башар ал Асад, потпомогнут од стране Русије и Ирана, очито је победио у сиријском грађанском рату, америчка кампања у Авганистану није успела; Саудијска Арабија није успела да порази Хуте у Јемену, што је додатно ојачало позицију Ирана, а Катар је превладао блокаду саудијских вођа. Овакав развој ситуације олакшава Техерану проналажење решења за санкције које намеће влада у Вашингтону, а принцу Мухамеду бин Салману даје наду да може да преживи (не само као владар, већ и физички) само ако потражи спонзоре у Кини и Русији.
Дакле, постоје две могућности. Остарели краљ у Саудијској Арабији смениће сина и престолонаследника и кренути са обновом односа према Западу или ће се Мухамед бин Салман одржати на власти (на неки начин великом чистком се већ припремио за овакав сценарио) и Саудијска Арабија ће покушати да узврати ударац на притиске.
Сарадња са државама БРИКС-а делује као најреалистичнији сценарио.
10. децембар 2023.