Пише: Душан Нелки
Како се прича прича? Тако што се почне. Како се реализују политичке замисли? Тако што се изврше припреме. Да би се испричала прича, потребно је пар десетина минута или сат времена. Да би се припремио терен за реализацију политичке замисли, потребно је пар десетина година, цео век, па чак и дуже. Ја ћу вам испричати причу.
За време 19. века Европљанима је била јако уносна трговина са Кином. У Кини су тада постојала трговачка ограничења због којих није било економично трговати робом мале вредности. Трговина се заснивала на луксузној роби као што је чај који је Кина извозила у Британију, и сребро које је Кина увозила из Британије. Британија није поседовала довољно домаћег сребра па га је куповала у Европи. То је било прилично скупо, па су Британци тражили која би то друга „домаћа“ роба могла заменити сребро. Открили су опијум. Опијум се тада производио у британској Индији. Кинеска влада уочава да је 2 милиона Кинеза постало зависно од дроге па одлучује да заустави трговину опијумом. У то време, Британци су годишње продавали 1.400 тона опијума Кинезима. Британци не пристају на то да се одрекну астрономске добити, започињу рат и побеђују. По споразуму из Нанкинга, поражена Кина предаје Британцима Хонгконг и плаћа репарације за уништени опијум и ратне трошкове. Током 1850. британски апетити су поново порасли па су Кини испоставили ултиматум за измену споразума из Нанкинга, склопљеног 1842., тражећи да се легализује трговина опијумом. Кина не пристаје и започиње 2. опијумски рат из кога Британија поново излази као победник. Кинези су приморани да плате ратну одштету и да легализују трговину опијумом. После Опијумског рата, Кини је наметнуто својеврсно ропство. Кина у робовском статусу наставља да егзистира и после 1911. године кад је дошао крај феудализму. Привид отргнућа из окова Британије направљен је увођењем социјализма. Године 1921, основана је Комунистичка партија Кине, а 1949. године КПК је основала Народну Републику Кину. Аутократија феудализма замењена је аутократијом “кинеских” комуниста. Након распада Совјетског Савеза, стално су се могле чути разне теорије колапса кинеског социјализма. Међутим, уместо да се сруши, Кина је из дана у дан подизала своју државну моћ. Ову моћ карактерише безпоговорна послушност. Од 1978. године, Кина је почела реформе и отварање. Тада је кинески БДП по глави становника био само 127 америчких долара, док је исти у бившој Југославији био близу 3000 америчких долара.
На тако слабом темељу, кинеска економија је од 1978. до 2020. године остварила просечни годишњи раст од 9,4% током 40 узастопних година. У економској историји човечанства, ниједна земља или регија није одржала тако високу стопу раста тако дуго времена. Раст спољне трговине достигао је 14,5% годишње што такође ниједна земља у економској историји човечанства није успела. Транзиција из затворене економије у отворену тако брзо, а да при томе није забележена ниједна економска криза противи се логици. Како је то могуће? Сви потези власти, почев од 1921. године, економским аналитичарима изгледају нелогично. Доласком на власт, комунисти су своју популарност међу сељацима подигли „земљишном реформом“, која је укључивала погубљење 2 милиона земљопоседника. Крајњи резултат земљишне реформе је смрт од глади 35 милиона људи. Комунисти су Кину држали у самоизолацији тероришући сопствени народ глађу и немаштином читав један људски век, скоро 60 година. Зашто? Зато што нису знали боље. Не! Они су то урадили с циљем, они су сопствени народ учили послушности и покорности. А онда Денг Сјаопинг, такође комуниста, преузима власт 1978. године и покреће „економске реформе“. Кинески узлет почиње после састанка Денг Сјаопинга са америчким председником Џими Картером 1979. године.
Ко је Картер? Џејмс Ерл „Џими“ Картер млађи је члан демократске странке САД. 39. председник САД постао је 20. јануара 1977. године,, добитник Нобелове награде за мир 2002. У историји је остао забележен као симпатизер авганистанских муџахедина и доказани глобалиста. Морам себи направити ментални вентил, зато ћу вам поставити питање. Питање гласи: Како препознати истакнутог глобалисту? Оно што је интересантно за нашу причу је период који сеже на почетак седамдесетих година прошлог века. Почев од Кисинџера, који је Нобелову награду за мир добио 1973, преко поменутог Картера 2002, Ал Гора 2007. и напокон Обаме 2009, лако се исчитава политичка припадност овоме клубу. Сви они су чланови демократске странке Америке и сви су нобеловци. Међу њима нема ни једног републиканца. Упућује ли вас ово на нешто? Морам нешто мало рећи о Ал Гору: као бивши сенатор демократа, био је осам година потпредседник САД док је на челу земље био председник Бил Клинтон. Учествовао је у доношењу свих одлука Беле куће између осталог, заговарао је НАТО бомбардовање СР Југославије 1999.
Смањио сам себи ментални притисак, вратимо се теми. Какву је то Кину замислио глобалистички лоби пре отприлике 100 година, а почео да убрзано реализује Картер крајем седамдесетих година прошлог века?
Према уставу, Народна Република Кина је “социјалистичка” држава под народном демократском диктатуром коју спроводи радничка класа. Ова држава функционише са великим ограничењима у многим областима, посебно у делу слободног приступа интернету, слободе штампе, слободе окупљања, права на породицу, слободног формирања друштвених организација. Амандмани усвојени 2018. конституисали су једностраначки систем где је Генерални секретар – лидер странке – највиши ауторитет. Председник је само титуларни шеф државе. Садашњи председник објединио је обе функције. То Кинезима не смета, они су томе научени, зато и не чуди 80% подршка власти. Подршка ауторитаризму се заснива на прикривеном терору, а одржава се и постиже економским бољитком. За последњих 40 година, Кинези су из сиромаштва извукли 200 милиона сељака и одржали високу стопу раста бруто домаћег производа. Земља се придружила светској трговинској организацији 2001. године што је за последицу имало укидање трговинских баријера и тарифа са другим земљама света. Као последица догодило се то да је Планету преплавила роба произведена у Кини.
Како се у форми општег благостања жели увести глобални терор?
Ево мантре коју присталице светског глобализма протежирају широм света, прича почиње овако:
Пре 6, 7 или 8 година није битно, Кина је предложила иницијативу „Појас и пут“ која подразумева међународну сарадњу по принципима заједничких консултација, заједничког доприноса и остваривања заједничких интереса. У прилог потреби увођења глобалне контроле износи се податак који је објавила Светска банка да су се глобални трговински трошкови умањили за 2%, захваљујући „Појасу и путу“. Иницијативу “Појас и пут”, која долази из Кине, треба прихватити као благодет коју ће уживати цео свет. Пропагатори ове политике тврде да је кинески народ искусио интензивне патње у модерним временима, он због тога, више него било ко на свету, вреднује мир и спокој који сада ужива. Кина своју стратегију темељи на миру, стабилности и развоју. Користећи мудре изреке из кинеске прошлости, глобалисти тврде да је одбацивање глобализације једнако незамисливо као одбацивање свитања. Кина би по њима требало да преузме одговорност за изградњу заједничке будућности човечанства. Они сматрају да је Кина, као предводник човечанства, спремна да се и даље жртвује како би подржала концепт одрживог развоја. По њима, Кина треба да преузме одговорност за изградњу заједнице, заједничке будућности човечанства и побољша глобално управљање.
Сада нам је можда мало јасније шта то ради онај „луди“ Трамп уводећи ничим изазване царинске намете на кинеску робу, или можда није? У сваком случају појаснићу, но пре тога још неколико информација.
Ево пар констатација: пре економског скока, током маоистичког периода, кинеска привреда је стагнирала, она није била у порасту. Сви природни закони нам говоре да промена смера кретања, ако се изведе нагло, проузрокује катастрофу. Ако се бициклом возите на југ и одједанпут донесете одлуку да кренете на север следи катастрофа, гарантовано ћете завршити у болници или на гробљу. Да бисте променили смер, ви прво морате успорити, зауставити се, па тек онда кренути у новом смеру. Кина не подлеже законитостима које важе у нашем Универзуму, она је изузетак. Кина је успела да се преко ноћи, магично, одједном модернизује. Највећа загонетка светским економистима је кинеска реалност у периодима глобалних криза које су захватиле свет у последњих 20 година. Азијска криза (1998–99), кризе након 11. септембра (2001–03) и Хипотекарна финансијска криза 2008. Кину нису угрозиле. Парадоксално, али истинито, све ове кризе поклопиле су се са растом БДП-а у Кини, док се животни стандард Кинеза наставио брзо побољшавати упркос светској рецесији.
Кинеско економско чудо почиње 1979. године када су Сједињене Америчке Државе и Кина поново успоставиле дипломатске везе. Неки водећи светски економисти кинеско економско чудо тумаче овако: „Због јефтине радне снаге и малих трошкова закупа, отворила су се врата за страна улагања и новац се само сливао. Висока продуктивност, ниски трошкови рада и релативно добра инфраструктура омогућили су јој да постане светски лидер у производњи“. Како? Како, без друмова, без пара, без инфраструктуре, без образоване радне снаге, како, како, како? Дође ли та инфраструктура са неба? Одакле продуктивност социјалистичкој производњи? Ко је толико био храбар да у такву привреду уложи милијарде? Одговорићу, али прво да констатујем још пар запажања и чињеница. „Од краја 1970-тих година па надаље, видели смо можда највеће економско чудо привреде у историји људског рода. Кина остварује 35% светског раста, што је највећи појединачни допринос било које земље на свету, трипут значајнији за светски раст него амерички”, каже Дејвид Ман, главни светски економиста у банци Стандард Чартерд. Овако се јавно чуде они који би требало да дају одговор на ову светску енигму. Ови светски експерти нису глупи, они знају зашто је то тако, они само то не желе да обелодане. Сви они су чланови удружења које је то чудо створило. То чудо не иде на бољитак кинеским људима и целом човечанству, оно је направљено ради нечег другог. То чудо је алат у рукама моћника којим ће спровести поробљавање човека од човека.
Према подацима Лондонске школе економије, кинески извоз 1978. године износио је 10 милијарди долара, а само 20 година касније 4,3 билиона долара. Кина тада постаје највећа земља на свету по трговинској размени. Да подсетим, до пре пар месеци монетарном политиком Америке није управљала америчка влада, одлуку о томе ко ће добити кредит, на који износ, са којом каматном стопом и на који рок, доносила је неколицина људи. Централном банком Америке од 1913. године владале су 4 породице. Привилегију да одлучују о свему на Планети омогућило им је то што су били саставни део система најмоћније државе света. Они су наштампали милијарде долара, они су безвредним папиром финансирале трансформацију феудалног система привређивања у економског џина данашњице. Потврда да се планирано кренуло у реализацију овог подухвата је одлука Америке да укине златну подлогу долару 1971. године. Само се на овај начин могао сачувати амерички економски систем од банкрота. Да је златна подлога остала, Америка би упала у инфлациону спиралу и банкротирала. Овај генијалан план омогућио је глобалистима да за безвредне доларе широм света покупују најсавременију технологију и поклоне је Кини. Они нису Кини поклонили само технологију, они су Кини „поклонили“ и идеологију.
Кина данас себи отвара нови фронт глобалног економског развоја, то је улагање у велики глобални инфраструктурни пројекат оличен у иницијативи појаса и путева. Такозвани нови пут свиле за циљ има да повеже готово половину светске популације и петину светског БДП-а, те да успостави трговинске и инвестиционе везе које се протежу преко целог света. Кина ово не ради ради добробити других држава, већ због сопствене доминације. Кина жели поробити свет својом јефтином робом и угушити светску производњу. Када то уради, моћи ће диктирати све почев од глади до пандемија. Генерална проба управо се завршава, та проба зове се корона 19. Само је Кина била спремна на корону19, само је она у својим магацинима имала довољне залихе медицинске опреме и материјала. Привредна активност у целом свету је или заустављена или сведена на минимум, изузетак је Кина. Једино у Кини фабрике нису стале. Пекинг је свега 1000 км од Вухана, у Пекингу је све радило. Кина је своје фабрике затворила у другим државама, али не код себе. Кинеске фабрике нису радиле у Шведској, Белгији, Америци… али у Кини јесу.
Ево још неколико констатација које прецизирају моменат када се Кина неповратно позиционирала на светској сцени. Крајем 2010. Кина је располагала највећим девизним резервама на свету у вредности од 2,85 билиона долара. Током 2012. Кина је привукла највише страних директних инвестиција у износу од 253 милијарде долара, док су кинеске инвестиције у иностранству исте године износиле 62,4 милијарде долара. Процењује се да је 2009. Кина имала 1,6 билиона долара у хартијама од вредности америчке владе и да је међу страним државама била највећи власник јавног дуга САД. Ово није случајно, тада, те 2009. навршило се 30 година од када су прве безвредне милијарде упумпане у Кину. Сада се те безвредне милијарде поново враћају онима који су их одштампали, али кроз реалну стварну вредност, омогућивши им да купе најмоћнију државу света. Против овога се бори Трамп, њему Кина не смета, њему смета покушај да се поново под окриљем демократије уведе робовласнички систем. Трамп је предводник свих оних који се боре за достојанство сваког човека, он се бори за право да о животу и смрти сваког од нас одлуку не доноси нико други у наше име. Глобалисти желе да о нашим животима одлучују они, а не ми. Начин на који се безвредан папир трансформише у стварну вредност није нов, њега су глобалисти и измислили. Ротшилди су своју банкарску империју направили на идентичан начин.
Консултантска фирма Макинси процењује да су укупна ненаплатива потраживања Кине нарасла са 7,4 билиона долара у 2007. на 28,2 билиона долара у 2014. години, што представља 228% БДП-а Кине. Да ли су Кинези полудели? Да ли је период од ових седам година тотална амнезија 1,4 милијарде људи који су радили за рачун сопствене пропасти? Као што видимо није. Кина несмањеном жестином граби напред. Шта је разлог томе да уместо очекиваног краха ми имамо узлет? Разлог су глобалисти. Период о коме овде причамо, био је период када је светску монетарну политику креирало неколико породица контролишући америчке федералне резерве. Поменуо сам их нешто раније у тексту. Тада су без проблема могли наштампати онолико милијарди долара колико им треба да би Кина лагодно наставила свој против природан успон и раст. То су и урадили.
Иза сваке кризе крије се план. Кризу изазивају богати и моћни, они после сваке кризе бивају све богатији, а радно способно становништво планете све сиромашније. По званичним извештајима 42 појединца располажу половином светског капитала, то значи да све оно што је требало бити распоређено на 3.700.000.000 људи узело је њих 42. Са сваком новом кризом, број богатих ће се смањивати, а број осиромашених повећавати.
Сада је ситуација драстично другачија. Наговештај да ће им одузети право на штампање долара, глобалисти су имали половином прошле године, због тога су све снаге усмерили на Трампову смену. На срећу нису успели. Глобалисти нису глупи, за њих раде највећи умови човечанства. У овом рату који се одвија иза кулиса, далеко од очију обичних људи, праве се и реализују различите стратегије. Једна од њих је ова последња, биолошка. Пошто више немају могућност да безвредним доларима финансирају раст Кине, Трамп им је одузео централну банку Америке, глобалисти су произвели корону 19.
Зашто је Си Ђингпинг одржао говор у Великом холу народа на тргу Тјенамен на коме су 1989. брутално угушене демонстрације студената који су захтевали политичке промене? Кинези још увек нису заборавили ко су. Глобалисти се боје да кинески национализам може васкрснути, што се показало током протеста 1999. због погрешног бомбардовања кинеске амбасаде у Београду и 2004. у протестима због јапанских уџбеника, зато охрабрују кинеске лидере да народу дају одушка кроз повремене изливе националистичке љутње, али да не дозволе да та љутња измакне контроли. Глобалисти су наложили Си Ђингпингу да то уради баш ту јер су слободном свету, а првенствено Трампу, желели да пренесу поруку. Поруку која је супротна ономе за шта се Трамп залаже. Трамп се залаже за истинску слободу сваког појединца, он се противи наметању воље мањине већини, он се залаже за националну различитост, он подржава раскош наших разлика. Глобалистима треба нешто друго, њихов циљ је безлична маса послушних робова која ће служити задовољењу њихових потреба. Глобалистима треба послушан народ коме ће моћи одгристи главу исто онако како то уради дете када се засити омиљене играчке.
11. мај 2020.
