Marina Dimitrijević Maka, srpska je glumica koja je istaknuta, uz glumu kojom se bavila, kako po Srbiji tako i po velikom delu Bliskog istoka, i u bavljenju treningom javnih nastupa. Završila je master umetnosti i medija, te je direktor umetničkog programa televizije Tesla.
Nakon nedavnog boravka u Iraku posetili smo je u Beogradu te napravili intervju gde ćemo nastojati približiti tu zemlju ljudima u Srbiji i na Balkanu. Marinina sjajna izvedba u Vavilonu predstavlja izuzetan uspeh jedne mlade glumice, a koji bi morao biti pozitivna i optimistična poluga za uzor drugima. Posebno, država Srbija je dužna ljudima koji ostvaruju iznimne rezultate barem nekada osigurati vidljivost i reprezentativnost.
- Predstavite nam osnovne koncepte predstave koju ste izvodili u Iraku?
Predstava Dnevnik jednog ludaka je autorski projekat sa kolegom Stevanom Jovanovićem, koji je baziran na tekstu Nikolaja Gogolja. U “Dnevniku jednog ludaka”, u tematskoj ravni, ovo je priča o ugnjetavanju čoveka i njegovoj pobuni. Takođe, ovo je priča o poslušnosti, o definisanosti društvenih uloga, o surovosti i rigidnosti sistema, o tankoj granici između ludila i normalnosti. Insistiranje na traženju naših neosvešćenih motivacija, naših kompleksa i slabosti, ali i na nalaženju snage kojom se kao pojedinci suprotstavljamo ovom (ne)normalnom svetu.
Ovaj komad, uprkos vremenskoj distanci u kojoj je napisan, je vanvremenski i u potpunosti prati probleme današnjeg, modernog čoveka.
U našoj postavci, onako kako smo ga mi videli i kako ga izvodimo, delo isključuje koncept jedne zemlje i obuhvata širu sliku muško ženskih odnosa na nivou svetskih razmera; reč je o statusu i položaju muškarca u odnosu na ženu. On, umesto da se bori za nju, bori se za položaj da bi imao nju, a ona razočaravana njegovim kompleksima i nemogućnošću da sa njim zbog toga uspostavi zdrav odnos, završava tu vezu.
To je tragedija jednog svetskog sistema, rekla bih, čitana kroz ljubavnu priču.
Ovo je predstava koja posle Alžira, gde je imala premijeru, zatim Tunisa i Iraka, tek treba da živi svoj život.
- Kako je došlo do toga da to baš bude Irak?
Irak je bio dugogodišnja želja; međutim govorili su nam da nije bilo festivala; nije povoljno za vize i nekako nije bio momenat. Dogodilo se to da me je dr Amar Almerzuk; direktor festivala i dekan univerziteta u Vavilonu, pozvao da budem počasni gost i predstavnik svoje zemlje na najvećem međunarodnom festivalu u Iraku, u Vavilonu, koji se održava opet, nakon 18 godina, a nakon toga usledile su ideje da povedem i svoj tim. Dr Amar Almerzuk bio je nekoliko puta u žiriju na internacionalnim festivalima gde sam igrala, i kako mi je prethodnih godina udeljivao nagrade, tako mi je i sada, u njegovoj zemlji uručio štit Vavilona i Vavilonskog lava.
- Radi li se o povezanosti dveju zemalja (Srbija-Irak) na kulturnoj razini, možete li nam reći nešto više o tome?
Samim tim da je predstava u celini bila emitovana na njihovoj nacionalnoj televiziji uživo, smatram da smo mi, kao mala pozorišna trupa uradili dosta na kulturnom nivou. Takođe, s obzirom da je naš tim ponovo pozvan, sa istim projektom, na njihov festival Street art-a u Bagdadu, potvrđuje i njihovo interesovanje za dalju kulturnu saradnju. Moj kolega, glumac Stevan Jovanović, na koga sam veoma ponosna kao deo mog tima, takođe vidi Irak kao zemlju kojoj ćemo se vraćati i sa kojom ćemo sarađivati, što me posebno raduje. Verujem da je ovo ulazak na mala vrata sa ciljem velikih dela.
- Koji su Vaši dojmovi o ljudima, zemlji, kulturi?
Nakon godina i godina putovanja i igranja po zemljama Bliskog istoka i zapadne Azije, nekako sam krenula na put misleći da neće biti većih iznenađenja samom zemljom i ljudima. Međutim, život iznenadi kako to obično i biva. Trebalo bi mi 1000 violina da opišem ovu zemlju i narod. Suze mi naviru svaki put na spomen reči Irak, Bagdad, Vavilon. Mislim da, šta god da kažem, neću moći da ih objasnim rečima, to mišljenje dele i kolege koje su bile sa mnom. Mi smo posle Iraka dva dana bili zatvoreni u kući ne želeći da izađemo, jednostavno smo tugovali. To je zemlja toliko autentičnih građevina, izuzetnog naroda kojim odiše ljubav, čistota, čast i gostoprimstvo. Narod koji živi u nemirima toliko godina dočekuje vas tako da shvatate kako od njih možete učiti mir i kako treba živeti život. Moje najveće iznenađenje je balans tog naroda, mentalni, duhovni i emotivni. To nigde do sada nisam doživela.
Njihova tradicionalna muzika me je očarala, narod sa voljom za bolje sutra koji stalno pleše i raduje se životu. Hvala im, puno sam naučila.
- Svoje autorske projekte izvodili ste u preko 20 zemalja, po čemu se festival u Iraku izdvojio od ostalih Internacionalnih festivala na kojima ste igrali?
Saznanje da ćete igrati na prostorima najstarijih civilizacija, na jednoj od najvećih svetskih scena, već ga izdvaja. Taj deo Vavilona opisala bih kao grad teatar koji se sastoji od tri scene koje primaju 3 do 4 000 ljudi.
Igrala sam na velikim scenama ali ne na ovoliko velikoj, gde pritom predstavljam svoju zemlju posle 18 godina na tako važnom festivalu, velika odgovornost, velika želja ljudi da nas vide i podrže. Nakon predstave, publika je želela da dođe do nas da se slika s glumcima, ali nije bilo dozvoljeno svima, već su napravili selekciju ljudi, preventivno radi naše bezbednosti i taj deo bio je tužan za mene. Navikla sam da izađem i da se grlim sa ljudima, da se smejemo i plačemo zajedno. Međutim, bili smo velika atrakcija i plašili su se da ne bude prejakih reakcija. Neko može reći da je to pomalo divlje ponašanje naroda, ali za mene je to dokaz koliko su željni pozorišta i zajedništva, otvorenosti za razmenu i koliko je ta želja vodilja zaista jaka. Takođe, sve što smo videli, videli smo iz automobila, bilo je mnogo, mnogo obezbeđenja na festivalu, bilo im je stalo da sve prođe kako treba posle tolikih godina, zaista su se uložili, a mi smo tako želeli da možemo sve da dodirnemo, ali toga smo ostali željni.
- Kako biste opisali razliku između kulturne scene u Srbiji i u Iraku?
S obzirom da sam Irak godinama pratila po raznim svetskim festivalima, mogu reći pre svega da je znatna razlika koju nose projekti arapskih područja, a to mi je trebalo nekoliko godina da shvatim. Kod njih se dosta polaže na jezik, koji je veoma bogat i kulturu govora i kod njih glumu često podučavaju i profesori književnosti. Često se mogu videti predstave u kojima odiše tradicija, njihova tradicionalna muzika i ples, ali i političko angažovani teatar i teatar pokreta. Izuzetan senzibilitet i energija prati ovaj narod.
- Ko ili šta Vam je bila najveća inspiracija?
Moja najveća inspiracija u životu uvek mi je bila čista ljubav. Moja volja, ljubav koja mi je data prema nečemu ili nekome; ničim je nisam zaslužila, nisam je stekla, ona je sama dolazila i dolazi. I dok je toga znam da sam živa i da činim dobra dela.
A inspiracija može biti sve, od umetničke slike do deteta koje vam pruži ruku na ulici, preko čase dobrog domaćeg vina, ako sve to povežete sa sobom, i dopustite razmenu u kojoj shvatite da sve što vam je došlo ima veze sa vama samima i da ste to tražili. Tada je inspiracija nepresušna.
Naravno, dešavaju se periodi kada presuši, blokade, jednostavno se desi goli život, ali tada je važno crpeti iz već postojećeg; i hrabriti se da će je biti opet; i bude je. Zato je dobro iskustvo važno.
- Koja je središnja poruka predstave, sa kojom se možemo poistovetiti?
Prva poruka predstave je ne vezivati se samo za materijalno, odnosno ne vezivati se za materijalno iznad emotivnog i duhovnog, jer to dovodi do kraha. Naš emotivni matriks je taj koji nam je dat na praćenje i iz njega jedino stvaramo autentičnu akciju. Ako potcenimo ljubav koja nam je data, ne možemo biti srećni.
A druga poruka bi bila, kako je reč o položaju muškarca u današnjem sistemu, a kako je vreme preokupacije za prava žena, poruka bi bila, teško je i muškarcima, obratimo pažnju i na to.
S obzirom da je tako postavljeno da ja igram Sofi, kao imaginaciju, devojku koja se pojavljuje kao podsvest Aksentija Ivanoviča, veći deo predstave nosi kolega Stevan Jovanović i toliko sam ponosna kako je on to izveo.
Groteskno, kakvo delo zaista i jeste, sa velikom dozom ironije koju je postigao iako je predstava po prvi put igrana na engleskom jeziku, a on je to, pored jezičke, verodostojno izveo na nivou umetničke svesti. S obzirom da smo imali bag da nam otkaže mikrofon, njegova trud i muka da pokrije toliku scenu, doveli su možda i do još većeg jada ovog lika a samim tim i jače poruke. Zaista smo ostavili deo sebe na toj sceni i taj pečat poruke koju ona nosi. Verujemo da će se ta poruka širiti kroz narod koji ju je doživeo.
- Vavilon je istorijski grad. Kako ste se tamo osećali, kako ste bili primljeni?
Kao carevi. Tako smo bili primljeni, tako smo se osećali i tako smo i živeli tih dana; sa konstantnim osećajem da smo na bitnoj teritoriji i da smo bitni.
Ti ljudi i celokupna energija zemlje nas je jednostavno toliko otvoreno osvojila i prisvojila, a mi se nijednog trenutka nismo opirali, samo smo se prepustili lepoti i osećanju važnosti upijanja svakog trenutka te scene, tog grada sastavljenog od tri scene za koju ne možete odlučiti koja je veća i važnija. Tokom dana tuda šetate i osećate taj prostor, energetski se povezujete i dobijate uvid i slike šta se sve moglo dešavati vekovima unazad. Osećate se posebno da ste baš vi tu i shvatate da vam se menja stanje svesti.
- Šta poručujete mladim umetnicima koji žele postići ovakav uspeh?
Volela bih da mogu da im poručim nešto sto već nisu čuli, ali ne mogu. Svi koji su doživeli neke lepote u svojoj karijeri i životu verovatno govore isto, slediti sebe i svoju volju, kuda vas vodi vaše biće. To međutim nije uvek lako prepoznati, ali ako bih nešto izdvojila je reći; slušajte sebe više nego druge, ne pridajte previše značaja padovima, normalni su, već menjajte pogled na njih i pravite od svega vašu priču i svoj životni stil, ali rekla bih to je davnašnji Adlerovski stav, koji je moj miljenik u psihologiji. Svakako, ja sam, čini mi se, još na početku i treba još mnogo da učim. Glavnu poruku ostaviću jednog dana, pred smrt. Nadam se da ću do tada doneti nešto novo mladima. To bi mi bilo važno.
- Šta su rezultati u kulturnom kontekstu? Šta sledi?
Mene su uvek zanimala istraživanja, ja sam tipologija naučnika više nego glumca. Gluma je za mene samo jedan vid ispoljavanja umetnosti i duhovnosti.
Radionice, koprodukcije, saradnje, novi projekti, nove teme, šire teme sa drugačijim pogledom… Kada vidite kako to rade drugi u umetnosti i kao što sam već rekla povežete se, prirodno vas vodi želja za spajanjem znanja i novim pričama. Spoj na izgled nespojivog i dalekog donosi rast i onda shvatite koliko ima sličnosti, koje samo nazivamo drugačijim imenima, pa smo u zabludi da su u pitanju razlike. Iz tih uvida sledi želja za još većim spojem. U mom timu, na ovom putovanju, imala sam i snimatelja sa svoje saradničke televizije, RTV Tesla, tako da sledi nekoliko emisija o Iraku u sklopu internacionalnog programa, čiji sam autor.
A šta sledi sa Irakom? S pomoću Božjom, samo najbolje.
Razgovor vodio: Ivan Popović
19.02.2022