Пише: Милош Здравковић
Шта у ствари значи Индијско „не“, на споразум о слободној трговини (ФТА), најбоље означава један наслов Британске агенције Ројтерс : „Може ли Индија означити крај Светске трговинске организације?“ Ипак, догодило се незамисливо! Једна бивша колонија је одбила да потпише нешто, јер није добила гаранције за своје становништво.
Светски значајни догађаји и процеси, осветљени егзактним и неумољивим бројкама, нижу као на траци. Успостављање БРИКС, Азијска инфраструктурна инвестициона банка, Брикс Банка…Сједињене Америчке Државе су одустале од бомбардовања Сирије, Индија постала највећи увозник наоружања из Руске Федерације, Кина добила први тендер за набавку стратешког наоружања у Турској (чланици НАТО)…Да се постојећи светски поредак брзо мења доказује и то што је Кина постала земља са највећим бруто националним доходком (БДП), док је Индија постала светска економија број три. После више векова, центар моћи са Атлантика сели се на Пацифик! Чини се да демографски и економски бум Азије, ништа не може да заустави.
Упркос вишедеценијском неразумевању (већина аутора би рекла и отвореном непријатељству) Индија и Кина постају све блискије, како економски тако и политички. Метод „завади па владај“ све мање је примењив на азијском континенту. Најмногољуднија земља света (Кина) има све више подршке и разумевања од најмногољудније државе број два (Индија), а у блиској будућности број један.
Ипак, основни разлог је што Њу Делхи разуме значај односа Кине и Индије за развој и просперитет ових великих нација . Индија не може приуштити губитак кинеске подршке , која јој треба као мотор за економски и технолошки развој земље. Осим тога , Њу Делхи је од Москве службено преузео председавање групом БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка). Из америчке перспективе, Кина, Русија и Индија су опасне због статуса суперсила, а САД сигурно не желе видети јачу Индију.
Велика привреде се такмиче међусобно, али то не значи да су постале противници. Дефиниција „новог света“ настала је у Индији, за разлику од западног погледа на ривалство. Три чланице групе БРИКС (Кина, Индија и Русија) истовремено су и три највећа акционара у Азијској инфраструктурној инвестиционој банци (АИИБ) на челу са Кином. У банци Кина има право гласа са уделом од 26,06%, Индија 7,5 одсто и Русија 5,92% . На четвртом је месту Немачка са 4,15% , потом следе Кореја, Аустралија, Француска, Индонезија, Бразил, Велика Британија, Турска, Италија, Саудијска Арабија, Шпанија и друге чланице .
Развојна банка БРИКС, Азијска инфраструктурна инвестициона банка (АИИБ) и „Нови Пут свиле“ су иницијативе које предводи Кина у настојању да се пронађу нови начини глобалног финансирања и развоја , а Индија и Русија су склопиле партнерство са Кином на свим наведеним пројектима.
бриц-2020-wхат-wилл-тхе-брицс-лоок-лике-ин-тхе-футуре-4-638.јпг
Напори Вашингтона да спречи „нову поделу карата“
После последњих парламентарних избора у Индији, стратези у Вашингтону и Бриселу су прослављали пад бившег премијера Манмохана Синга, оцењеног као непријатног и оданог групи БРИКС. Након ликовања што је изборе добио националиста и тржишно оријентисани Моди, 2014. године Индија је убрзо одбила да потпише „Глобални споразум о либерализацији тржишта“ (ФТА), што је био велики ударац за САД и Светску трговинску организацију.
Тада је амерички државни секретар Џон Кери, кренуо у очајнички напад на јединство БРИКС, покренувши пети индо – амерички стратешки дијалог. Кери се састао и са неколико високих индијских државних званичника. Разговарало се о јачању билатералних односа, укључујући и јачање сарадње у сектору одбране , енергије и глобалне трговинске сарадње. Целокупна америчка стратегија је била заснована на принципу повећавања антагонизма на осовини Делхи-Пекинг. Ипак Кери је морао да саслуша низ притужби које је Њу Делхи упутио Вашингтону. Гласило комунистичке партије Кине, Глобал Тимес, приметило је да овог пута Америчка политика „завади па владај“ није донела резултат.
Државни секретар Џон Кери дошао је у Њу Делхи с надом да ц́е Индо – амерички односи бити једно од најважнијих партнерства 21. века. Кључно питање за које се Кери надао да ц́е се договорити са индијским лидерима је противљење Њу Делхија реформи Светске трговинске организације (WТО) и предложеним глобалним трговинским реформама , које су тако дизајниране да иду у прилог западним привредама. Ипак у први план је избила афера прислушкивања.
Нова индијска влада је Керију одмах дала до знања да је неприхватљиво шпијунирање америчке Националне безбедносне агенције (НСА), која је прислушкивала комуникације у Индији , посебно политичара – лидера странака и друштвених група. Иста очекивана реакција америчких „савезника“ у Европи је изостала, иако је НСА прислушкивала и саму немачку канцеларку Ангелу Меркел.
Споразум, би требало да олакша трговину на глобалном нивоу, а на неки начин да успостави глобалну зону слободне трговине. Светска трговинска организација (WТО) је тражила да ступи на снагу од јула 2015. године, наводећи како би тиме глобална економија зарадила више од 1000 милијарди долара годишње. То је можда и тачно предвиђање, али се не говори о коначном одредишту вец́ине профита. Индија је одбила да потпише овакав споразум под изговором сигурности у прехрани становништва.
Индија је критиковала споразум , јер се њиме нимало не дотиче питање безбедности исхране за Индијце. Њу Делхи троши велики новац на субвенције (око 30 милијарди долара годишње), а још додатно подстиче програме за дистрибуцију субвенционисане пшенице и пиринча за 800 милиона људи. Све је то у циљу сузбијања неухрањености, што је још започела претходна влада. Субвенционирање пољопривреде и дистрибуције хране су у одређеним границама у супротности са правилима WТО.
Ипак, свет другачије дише, односно вербалне „пацке“ са запада више не брину много Индијце. То је показао смешак премијера Модија када му је Џон Кери поручио како одбијање потписивања трговинског споразума може озбиљно нашкодити имиџу Индије.
Можда су се западни лидери надали да ц́е Индија сменом власти променити курс , будуц́и да је бивша влада Сингха чврсто везана за групу БРИКС, тражила реформе међународних организација као што су ММФ, Светска банка и WТО. Међутим, нова националистичка влада у Индији је остала при истом ставу и у том смислу се није ништа променило.
Западни стратези су очекивали да споразум буде тачка на БРИКС и надали се да ц́е WТО постиц́и јединствени успех у 19 година свог постојања, те обесмислити Азијске економско – политичке интеграције. Америчке дипломате су били шокирани када је Индија искористила своје право вета и након 11 сати тешких преговора одбила потписати Споразум о слободној трговини (ФТА). Индија је добила критике више светских лидера , који су изјавили како Њу Делхи доводи у питање будуц́ност саме Светске Трговинске организације и мултилатералног система. Неке водеће западне земље, већ су разговарале о плану да се Индија искључи из уговора о олакшицама и да се иде напред без обзира на њен вето. Неуспех споразума значи да се земље одмичу од монолитним појединачних уговора, какви су се унутар WТО дефинисали вец́ деценијама.
Шта у ствари значи Индијско „не“, најбоље означава један наслов Британског Ројтерса: „Може ли Индија означити крај Светске трговинске организације?“ Експерти који су коментарисали одлуку Индије кажу да је она уследила због правила WТО која углавном погодују организацијама као што је споразум о Транспацифичком партнерству (ТПП), створен под окриљем владе у Вашингтону. Такве организације имају своја правила и механизме за решавање спорова, што може довести до поделе света у различите трговачке блокове. Ипак догодило се незамисливо. Једна бивша колонија је одбила да потпише нешто јер није добила гаранције за своје становништво.
Осовина Русија – Кина је вец́ чврсто осигурана, групи се придружила и последња, критична евроазијска сила, Индија. Русија сигурно није била прва која је проценила кључни значај склапања можда најважније геополитичке осовине у историји човечанства у којој мора бити места за Индију. Била је то Кина, вишедеценијски ривал Њу Делхија.
Још пред крај мандата прошле владе и почетком владавине премијера Модија, поставило се питање да ли ц́е Индија пригрлити осовину САД-ЕУ-Јапан, а напустити савезнике из групе БРИКС, Русију и Кину. Вето на либерализацију светске трговине је био најновији шамар којег је примила америчка глобална хегемонија, јер WТО, као и ММФ и Светска банка су све само не „међународне организације“.
Илузије бившег америчког државног секретара (а можда и будуће председнице) Хилари Клинтон и актуелног председника Обаме , који су уверени да је довољно негде одлетети авионом и да је све решено- дефинитивно су разбијене. Десио се пораст свести о сопственим интересима у Европи и отрежњење да Европска унија није САД-где ефикасност привреде зависи од доминације у свету- због чега Европска Унија може да буде флексибилнија од Америке. И могла би то да искористи, да под утицајем туђих интереса није дозволила да буде увучена у сукоб с Русијом, у којем се, узимајући у обзир и утицајне савезнике Русије, налази у неповољном положају. Беспотребно је рећи да је то резултирало је повећањем анти –америчког расположења на целом континенту.
Став владе у Њу Делхију о реформама WТО, оптужбе због шпијунирања америчке НСА, непристајање на санкције против Русије и јасно одбијање било каквог савезништва с америчком морнарицом у Јужном кинеском мору на штету Кине, знак су да се у протеклих неколико година све више земаља у међународним односима супротставља ултиматумима америчке владе. Историја ц́е показати да ли је премијер Моди изабрао погрешан пут конфортације са Вашингтоном, или је требао кренути линијом мањег отпора и под изговором глобализације пригрлити либералну демократију и слободно тржиште као универзални модел живљења.
16. март 2016.
