Пише: Милош Здравковић
Шта стоји иза последњих великих немира у Ираку? Ко убацује јабуку раздора међу Шиите? Скорашњи напади на иранске конзулате у светим шиитским градовима Наџафу и Карбали показују да се ирачки Арапи све више одупиру утицају свог великог комшије. Ипак, уз све те нове ветрове (последњих десетак година је обележила велика присност Арапа Шиита и Персијанаца) које дувају Ираком, ретко се у посљедњих два месеца чуо глас Курдистанске аутономне провинције.
Да ли је на делу покушај великих сила да дестабилизују Ирак, да унесу раздор међу две богате и моћне државе, Ирана и Ирака ?
Након смрти великог броја демонстраната од стране непознатих снајпериста, демонстранти сада захтевају уставну ревизију и измене закона којима се регулише изборни процес, тако да је могуће спровести изборе за које се верује да ће осигурати у будућности репрезентативну и транспарентну владу слободну од иранског мешања. Озбиљни утицај Ирана и његових сателита извор је огорчења који сада подстичу протесте. Иран је континуирано утицао на ирачку унутрашњу и спољну политику од 2003. године. И поред видљивог присуства америчке и британске војске у Ираку, Иран је утицао на политичке лидере попут бившег премијера Маликија, који су помогли приближавање Ирака властима у Техерану од 2006. до 2014. године, када је Мосул пао у руке терористичке организације Исил.
Парламент у Ираку усвојио је оставку премијера Адела Абдула Махдија након неколико недеља насилних протеста у којима је страдало најмање 400 људи. Махдијева одлука да поднесе оставку, што су недељама тражили демонстранти, уследила је после позива врховног верског вође ајатоле Алија ал Систанија да парламент размотри подршку Махдију како би се прекинуло насиље.
Иако су демонстранти поздравили одлуку Абдела Махдија, не очекује се да ће прекинути протесте на којима траже промену политичког система, искорењивање корупције и смањење сиромаштва.
Курдска регија у Ираку, у земљи под америчком окупацијом, успела је остати на маргинама протеста који су започели ове године. Док млади чине већину демонстраната који долазе на своје тргове на југу земље, пре свега у Басри (други град по важности у држави, највећа лука, преко које иде скоро цео извоз енергената), млади Курди нису повезани са хаосом који је захватио остатак земље. Они демонстрације виде као устанак шиитске омладине против елитистичког шиитског естаблишмента управља бирократским системом. Овај систем штети сиромашнима, радничкој класи и одговоран је за значајну незапосленост нарочито младих људи и то пре свега на југу, који је великом већином насељен Шиитима. Ирак је иначе држава у којој има и много Арапа сунита (идеолошки блиски Саудијској Арабији) и Курда. Што се Курда тиче, нарочито оних који су одрасли у стабилности аутономне регије која је настала 1991. после инвазије Сједињених Држава након Првог заливског рата, многи се Курди не идентифицирају као Ирачани. Курди добро знају како је бити жртва државног насиља, да не употребим излизану реч на овим просторима, геноцида. Курди се данас оправдано питају зашто би они данас били солидарни са Ирачанима у Басри, када се ови деценијама нису залагали за њихова права? Ипак заборављају на чињеницу да је дугогодишњи господар живота и смрти у Ираку, Садам Хусеин, био припадник мањинске Сунитске популације, те да је увео у рат већинске Шиите са једином истински великом Шиитском државом – Ираном. (Уз Иран и Ирак, једино су Азербејџан и Бахреин са већинским Шиитским становништвом).
Међутим, Курди нису нимало несавесни у политичким невољама које заокупљају Ирак. Председник Ирака, Бархам Салих, бивши премијер курдистанске регије, посетио је Ербил како би са курдским парламентарцима разговарао о уставним амандманима који су део реформског пакета предложеног за смиривање протеста. Курдски политичари изразили су резерве због измена постојећег устава. Наравно, неки су били забринути на који начин ће се остале одредбе устава преиспитати након што се отворе за поновно разматрање. Најновији ирачки устав успостављен је 2005. године и дефинише Ирак као федералну државу која се састоји од регија и управа. Устав препознаје и Курдску регију (Ирачки Курдистан), као и све законе које је су Курди донели од 1992. године. Ирачке власти имају могућност стварања, придруживања или напуштања регија. Међутим, од краја 2015. године нису формиране нове регије, а Курдска регионална влада остала је једина регионална влада у Ираку.
По уставу из 2005. године “Курдистанска регија” је савезни ентитет и то је темељ било каквог курдског виђења себе у ирачкој држави. Ипак, неке ирачке партије су вољне да мењају ту чињеницу тј. јавно се залажу за укидање федерализма. На првом месту је то Савез Фатах који је здушно подржан од Ирана и који води Хади ал-Амири, а то је данас други по величини страначки блок у парламенту Ирака. Нерешени статуси Киркука и других спорних подручја између Багдада и Ербила (седиште Курдске аутономије), представљају семе раздора. Поставља се питање великог нафтног богатства регије око Киркука, али и национални понос деценијама угњетаваних већинских Ирачких Шиита. Остале, захтеване, промене укључивале би забрану аутономној влади да самостално управља граничним прелазима и извозом своје нафте. Последње измене биће укључене у нови закон о фосилним горивима (извор: https://www.rt.com) . Што се већинских Курда на северу земље тиче, јасно је да свака измена ирачког Устава мора да сачува експлицитан статус курдске регије и њен уставно правни положај. То се ни на који начин не сме мењати.
Председник “Курдистанске регије”, Нечирвани Барзани, наглашава да главни проблем није Устав, већ чињеница да влада у Багдаду не решава будућност Киркука. Сада је поновно отварање питања измене устава вратило забринутост међу Курде. Наџмалдин Карим, бивши гувернер Киркука, упозорио је да постоје претње Киркуку и Курдистану, а главна претња биће порицање курдистанског идентитета спорних подручја. (извор : www.glasamerike.net/)
Покрајина Киркук била је изложена дугогодишњем спору између својих курдских, шиитских и сунитских становника, те шире гледано, политици поседовања између курдистанске регионалне владе у Ербилу и савезне владе у Багдаду.
Раскид са успостављеним федерализмом није лако питање за Ирачане. Уместо тога, долази до позива за даљом разградњом државе (пре свега из САД). Постоје и горућа питања против независног извоза нафте и гаса Курдске регије и надзора граничних прелаза, која би могла бити на столу у поступку измена и допуна устава, јер Курдска влада није дозволила предају 250.000 барела нафте за Багдад, у складу са овогодишњим законом о федералном буџету.
Ако се предложе измене устава који би државу више централизовао, Курди ће се бринути о опсегу своје тешко освојене аутономије или нафтних права или о њиховом уделу у државном буџету. Са обзиром на курдске уставне могућности вета, тешко је проценити сценаријо у ком ће се члан 140. устава (који гарантује широку аутономију) службено укинути. Тај члан се дотиче једног од два базична питања односа Курда са модерном ирачком државом. Тренутна криза је последица лошег управљања државом, корупције, америчке окупације, борбе великих сила око природних богатстава Ирака, а не уставног стања.
Како год, САД су позвале Ирак да одржи превремене изборе и спроведе изборне реформе. Са своје стране Ирак је већ предложио неколико реформи како би одговорио на захтеве демонстраната. Председник Салех је известио да ће се превремени избори одржати у оквиру новог, праведнијег и свеобухватнијег изборног закона.
Уплитање САД-а је прилично видљиво. Део Ирачана протествује против недостатка електричне енергије у јужним провинцијама, али нису узели у обзир да протести доносе корист њима мрској влади у Вашингтону.
Немачки гигант Сименс и амерички Генерал Елеkтриk годинама се споре око испоруке електричне енергије Ираку. 2018. године немачка компанија је успела да потпише неформални споразум са Багдадом, али је у октобру Рojтерс известио да су страни притисци присилили бившег ирачког премијера Хаидера Ал-Абадија да промени планове и снабдевање електричном енергијом омогући Генерал Елеkтриk-у.
Осим тога, Вашингтон је укључен у претерану експлоатацију ирачке сирове нафте. Они који су се противили америчкој инвазији на Ирак 2003. године истичу важност нафте и инсистирају на томе да је то био главни разлог агресије. Званичници Беле куће су у то време то негирали, али нема сумње да су, након сукоба, огромна нафтна поља арапске земље нудила огромне могућности за профит америчким компанијама.
Двадесетак година по завршетку хладног рата, победници покрећу такозвано „Арапско пролеће“ које је неочекивано донело јачање положаја и улоге „безбожних“ Руса и Кинеза у арапском свету какав није забележен од седамдесетих година прошлог века, али овога пута уз вољни пристанак и сагласност арапских држава.
Да ли ће ово омогућити просперитетнију будућност на првом месту Ирака, остаје да видимо.
13. Децембар 2019.
