Пише: Милош Здравковић
Свет је вековима функционисао тако што су сиромашни позајмљивали од богатих. Богати су наравно наплаћивали сопствени интерес и то наравно није ништа чудно само по себи! За камату се зна више од једног миленијума. Ипак, „ново доба“, донело је једну велику новину- да неко ко је без пара позајмљује новац, наравно виртуелан. Уз то, неко ко је у потпуности без покрића наштампао велике количине свежег новца, даје неком тај исти новац, притом га уцењује, поставља услове, инволвира своју технологију, своје прописе (које мења у сред утакмице), намеће своје фирме и производе…
Али како је то могуће? Опште је познато да се недостатак новца може надокнадити позајмицом од онога који га има. Новац се увек позајмљује уз камату, камата је цена новца. Ту наравно нема ничег спорног. Спорно је кад неко узме од неког новац, а онда му тај исти новац позајми, а притом му наплати свој интерес. Како је то могуће?
Вековима се капитал таложио и множио на западу. У субкултури је постало опште место да на западу има новца. Они одређују, ко шта има, шта колико вреди, а притом су у потрази за још већим профитом запоставили производњу. Међутим по инерцији на запад се ишло по свеж капитал, а онда се десило чудо. Постало је јасно да на западу пара нема, реалних, покривених златном подлогом. Милијарде фиктивних трансакција напумпале су билансе празних банака на западу, настао је вакум, па онда криза. Али како је Англо-саксонски свет „објаснио“ остатку света да су они ти који држе памет и паре!? На првом месту је импресивна војна сила, на другом незамисливи безобразлук, а на трећем рејтинг агенције. Зато не чуди, да је остатак света пожурио да се наоружа, да у трговини почиње да користи западне методе преговарања, и на крају да оснује сопствене кредитне агенције. Зато је за лидере групе Брикс, прворазредни задатак био да после Брикс банке оснују и рејтинг агенцију, независну од мешетара са Вол Стрита.
Чему служе рејтинг агенције, шта оне то дају, односно зашто је дружини са Вол стрита изнад свега важно да се само они тиме баве?
Добити високу рејтинг оцену, на пример ААА значи јефтино се задуживати. Јасно је што значи добити ниску оцену или бити проглашен „смећем“- плаћати енормно високе камате, као на пример у Србији.
Финансијска криза 2007. почела је у САД-у због пуцања тзв. „Мехура од сапунице“ који је настао на тржишту некретнина. Рејтинг агенције дале су највиши ААА процену управо том финансијском механизму који је довео до кризе. Оне су обвезнице, које су првобитно имале ниске процене, алхемијом, како каже Јосеф Стиглиц, претвориле и оцениле са АА или чак ААА и након тога су банке, пензиони фондови, државе попут Исланда и остали покуповали те обвезнице. И управо су на процењивању таквих обвезница, највише и зарадиле. Не треба сумњати да је гро светског капитала отишао у САД или Велику Британију.
Однос рејтинг агенција и инвестиционих банака је комплексан. Процењивање обвезница донело је највећу зараду рејтинг агенцијама, Британском и Америчком грађевинском и банкарском сектору, те је постојао двоструки притисак да процене буду што боље: с једне стране унутар рејтинг агенције на оне који су вршили процењивање и са друге стране од стране инвестиционих банака на рејтинг агенције, јер банке су увек могле отићи код друге рејтинг агенције.
Након кризе многи су тврдили да оне требају да преузму одговорност за лоше процене које су давале, међутим рејтинг агенције се бране говорећи да њихове процене нису ни за кога обавезујуће већ да оне само исказују мишљење. Истичући, управо, да исказују само мишљење оне су заштићене првим амандманом Америчког Устава. Рејтинг агенције процењују вредност државе или компаније које издају властите обвезнице. Процена, кредитни рејтинг, одређује висину камате по којој ће се неко моћи задужити, а промене кредитног рејтинга утичу на кретања приноса обвезница на тржишту капитала. Кад се рејтинг агенције појаве са својим проценама јасно је зашто велика количина новца почиње или долазити или одлазити, зависно о процени коју су дале. Како се окреће рејтинг тако се окреће и капитал. Као такве јако су занимљиве онима који желе да зараде. Али и онима који желе да сачувају тешко стечени капитал. Да ли сте се икада запитали откуд то да сви светски богаташи купују некретнине у Плавном и загађеном Лондону? Па Лондон је проглашен за најсигурнију дестинацију за пласирање капитала.
Три најпознатије рејтинг агенције познате као ‘“Велика тројка“ су Standar&Poor’s, Moody’s Corporation i Fitch Ratings.
Прве две су искључиво америчке и оне доминирају, док трећа има своје седиште у Њујорку и у Лондону и њеној оцени се прибегава тек кад прве две дају различите процене. Ове три агенције имају преко 95% тржишта и представљају монопол. Постоји још десетак других рејтинг агенције, али оне немају практично никакав утицај на тржиште. Не треба помињати да су регистроване на западу.
Standar&Poor’s
Историја Standar&Poor’s сеже у 1860. када је објављена публикација Хенри Пора о историји железница и канала у САД, где је сажет приказ информација о финансијском и реалном стању железница . Хенри Поор са својим сином оснива компанију Х.В. и Х.В. Поор Цо. Лутер Ли Блејк 1906. оснива Стандард Статистикс , с циљем пружања финансијских информација о не – железничким предузећима. Године 1941. Поор и Стандард Статистикс спојили су се у једну компанију под називом Стандар&Поор’с. Крајем 90-тих’ и у 2000-тим годинама отварају канцеларије по целом свету. Ова рејтинг агенције доживела је највише критика , јер је пропустила предвидети банкроте банака које су добиле високе процене.
Moody’s Corporation
Џон Моди основао је 1900. истоимену компанију и издаво извештаје који су обрађивали информације и статистике о деоницама (акцијама) и обвезницама финансијских институција , владиних агенција , сектора економије , рударства , услуга и прехрамбене индустрије . Сломом берзе 1907. Модијева компанија је пропала , али он се већ 1909. враћа на тржиште са новом компанијом и новом идејом да улагачима пружи анализе о стварној вредности . И при тој анализи користи словна обележја , која су остала до данас . 1970-их Моди , као и остале рејтинг агенције почиње са наплаћивањем услуге рејтинга, како улагачима тако и издаваоцима .
Fitch Ratings
Џон Фич основао је 1913. Fič Rejtings. 1924. Фич уводи оцењивање од ААА до Д што је данас стандард у овом пословном сектору. Од 1990 ‘Фич рејтингс је имала неколико пословних спајања са сличним компанијама у Европи и Канади.
Основни модел који су сви користили, од када га је Џон Моди увео 1909, ослањао се на финансирања од улагача „investor pay“ модел, међутим 70-их година уведен је „issuer pays“ модел. Ова новина поставила је питање о сукобу интереса. Оваква се политика правда чињеницом да би издаваоци требали платити додату вредност коју објективна оцена, од рејтинг агенције, доноси њима самима на тржишту. Друго оправдање је масовна појава у одсеку апарата, уз помоћ који су се приручници које су издавале рејтинг агенције могли јефтино и брзо умножавати.
Како рејтинг агенције послују на слободном тржишту?
Влада САД-а је одредила три рејтинг агенције које дају своје оцене. Комисија за вредносне папире је 1975. препознала три наведене рејтинг агенције као Национално признате рејтинг агенције што значи да улагачи могу пратити одређену земљу или компанију и видети које су шансе за повратак дуга, према ономе како их оцене рејтинг агенције. На основу , већ одавно устаљеног мишљена, урбане легенде, да је САД изнад целог света, сви су прихватили њихове оцене здраво за готово. Последица је била та да је на основу тога влада САД наштампала невероватне количине долара без икаквог покрића.
Често се управо уз однос банака и рејтинг агенције спомиње сукоб интереса, јер банке плаћају рејтинг агенције да им исте оцене бонитет. Сукоб интереса спомиње се и у контексту власничке структуре самих агенција. У управи рејтинг агенције седе челни људи неких од највећих америчких корпорација, који долазе из нафтног, фармацеутског и банкарског сектора. Стога се питање колико је заиста неутралан кредитни рејтинг који те агенције дају оправдано поставља.
Да ли рејтинг агенције греше ?
Рејтинг агенције су погрешиле, што је на сва звона показала и криза из 2007. Међутим, оне су и пре грешиле, на пример у случају Енрона, америчког енергентског гиганта, који је банкротирао 2001, а непосредно пре је био оцењен од 3 рејтинг агенција оценом ААА. Слична ситуација догодила се и са Liman Brodersom.
Данас и даље њихове оцене утичу на креирање политике. Када се цела прича сагледа у целости јасно је да нису рејтинг агенције једини кривци за стање економије. Требало би споменути банке, али и инвестиционе фондове, финансијски штампу, регулаторне агенције, ревизорске куће и компаније за финансијско право, свима њима ово иде у корист.
Међутим и даље остаје чињеница да неки изостављени економски стручњаци креирају судбину целих држава и њихових народа спуштајући рејтинг њихових обвезница у статус смећа. Последица тога је да капитал побегне из тих држава јер је тамо несигурно, људи губе посао и пада стандард, грађани и привреда плаћају енормне камате на кредите, нема реално одрживих кредита за обртна средства и тако у недоглед…
Ако се овоме додају и измишљени банкарски производи деривати, глобална слика се још више компликује. Државе и грађани се глобално осиромашују до границе опстанка.
Након тога догађа се познати сценарио: протествује се, пале се барикаде, штрајкује се, владе падају једна за другом, уводе се техничке владе састављене од бивших и будућих бирократа из тих или њима сличних финансијских институција и тако укруг, али проблем и даље остаје исти .
Мешетари са Вол Стрита згрћу милијарде долара, целе нације падају у дужничко ропство, нестаје средња класа, а све то уз сладуњаву причу о поштовању слободног тржишта и поштовању људских права.
1. јул 2016.