Пише: Слободан Самарџић
Није битно да ли смо у другој фази првог таласа или смо у првој фази другог таласа. Битно је да се вратио вирус корона са свим радикалним манифестацијама. Карактеристика ове пошасти од почетка ове године јесте њена правична планетарна распоређеност. Та се карактеристика понавља. И још нешто, феномен је планетарни а борба против њега је национална.
Србија је у првој фази борбе против пандемије имала пристојне резултате, гледано упоредно са државама Европе. Вероватно би имала и боље да државни врх, који је био задужен да организује живот друштва у ванредним околностима, није кршио мере које је одредио становништву. То су биле мере ванредног стања, рачунајући и полицијски час. Ако изузмемо непотребност тоталне изолације особа старијих од 65 година, уведене мере ипак су осигурале основну одбрану против ширења епидемије и спречиле учестали и масовни физички контакт. О томе говори чињеница да је стручни део Кризног штаба могао да предвиди развој епидемије после њеног почетка – од постепеног раста, стабилизовања криве раста, све до постепеног пада и свођења на ниво који је оправдао укидање ванредног стања.
А онда је наступила организована анархија. Са укидањем ванредног стања све је било распуштено. То што је стручни део Кризног штаба понављао савете на основу препорука за јавно понашање није дало резултате, већ је било нужни део званичне политике симулирања нормалности. Све је морало да делује као редовно да би се спровели претходно расписани општи избори. Данас, када знамо последице ове саможиве одлуке државног врха, а то је повратак вируса корона на велика врата, можемо са лакоћом да доказујемо оно што смо тврдили када су избори били најављени (вид. овде). Наглашавамо да је крива заразе у Србији почела да се диже на две недеље пре избора (26. јун), да се после избора јаче винула нагоре и да у овом тренутку (2. јули) још није достигла врхунац.
Основни алиби државног врха, подједнако као и стручног дела Кризног штаба, јесте тврдња да народ није поштовао препоруке. Наредни алиби је да је на дан избора физички блиска комуникација била учестала колико и претходних недеља после укидања ванредног стања. У ово друго ваљда спадају функционерске кампање, журке, свадбе, утакмице, неопрезно блиско седење у ресторанима и слично. Ова врста алибија је прилично инфантилна, јер не поштује основну логику (законе мишљења) просечно зреле особе. Идемо редом: Ако је одмах после укидања ванредног стања било видљиво да народ не поштује препоруке, те да ће врло вероватно доћи до повећања активности вируса, блиско је памети да је требало деловати са више обавезујућим државним инструментима, као што су наредбе. Питање је, зашто режим, кога иначе карактерише ауторитарно владање и у редовном стању, није увео оправдане строже инструменте од препорука? Одговор је једноставан: ако се буде оперисало наредбама, ништа од избора. Напросто, ако званично нема масовнијег окупљања, онда нема ни кампање, значи нема ни избора. У том случају, нема ни масовних догађања карактеристичних за нормалан живот (спортска такмичења, ресторани итд), те изостаје симулација редовног стања неопходна ради одржавања избора.
Са становишта људи који своје политичке интересе виде као апсолутни приоритет, који се стицајем огромне моћи претвара у приоритет и државе и друштва, оправдано је ризиковати на туђ рачун, тј. на рачун читавог народа. Као прво, можда се вирус неће баш повампирити. У тој „процени“ висине ризика помоћи ће им стручни део Кризног штаба. Од њих је доста да о томе ћуте; као – ни да ни не, што је напросто прећутно одобравање. Потом, ако и дође до повратка вируса, биће крив сам народ који није слушао препоруке. Ту ће већ експлицитно помоћи стручни део Кризног штаба сталним упозоравањем да се народ држи њихових мудрих препорука. Најзад, као најмање пожељно али ипак корисно, ако и дође до већег заражавања то је само колатерална штета главног циља – довршетка избора пројектованих на бар два милиона гласова.
Говоримо о искључиво домаћем аспекту проблема. У околностима општег раста заразе одговорно деловање Кризног штаба, и посебно његовог стручног дела, могло је да смањи трагичне последице повратка вируса као што је то учињено када је објективно било теже – на почетку епидемије. Србија је једина у региону и у Европи одмах по укидању ванредног стања отворила све границе свим физичким лицима свих држава света. Опет из себичних политичких разлога политичког врха, ради стицања веће популарности у појединим иностраним круговима. Опет уз велике ризике и на штету здравствене безбедности народа.
И на крају реч о стручном делу Кризног штаба. Нека им буде јасно да су непотребно политизовали свој посао и свој углед. Неће бити да нису схватили о чему је овде реч. Могло им се што-шта замерити и за време ванредног стања, али то би биле појединачне, ма колико засноване, критике. После ванредног стања они се нестали као тим у распршили се у десетине и стотине појединачних интервјуа, са понекад различитим виђењима исте ствари, све остајући у Кризном штабу. Њихово учестало појединачно убеђивање јавности да су се увек држали струке није убедљиво из простог разлога што струка не би требало да има ништа са изборима, али би све време имала обавезу према бирачима будући да су избори проблематични са здравственог становишта. Ако мисле да се то не види само зато што су овим поводом ћутали, грдно се варају. А, међу њима је било и оних који су сопственим примером са гласачког места позивали људе да изађу. Нека знају да политика и јавно здравље имају јак заједнички именилац у оно јавном. У кризним стањима, као што је постојеће, они који као здравствени стручњаци имају утицај на конкретну здравствену политику, имају јавну одговорност за своје стручно деловање. И то ништа мање него што имају стручну одговорност за своје јавно деловање.
У закључку може се рећи да је Србија у последња два месеца остала без компетентне јавне, политичке и стручне, заштите од новог таласа вируса короне. Можда је још горе то што не постоји начин да се ово стање промени и што ће се ова организована анархија наставити у спонтаној равнодушности.
7. јул 2020
