Пише: Милош Здравковић
Последице, треба напоменути скоро извесне победе Русије у Сирији, преживљавање наметнутих санкција од стране Западних сила, јачање привреде и пораст производње на територији Руске федерације уз незаустављив економски раст Кине и Индије, те осталих Азијских џинова попут Вијетнама, Кореје, Малезије, Индонезије…Намеће питање да ли ће то Запад аминовати, те да ли може физички да заустави !?
Могућност Трећег светског рата узнемирава највеће умове планете већ неколико деценија, посебно у периоду сукоба између водећих држава. Чинило се да је таква могућност заувек отишла у прошлост падом СССР-а, али је каснија пре свега америчка, спољна политика, према Русији, остацима СССР-а али и према остатку света довела до тога да је Запад бесповратно изгубио сваки морални кредибилитет (јер ако је било оправдања за колонизовање и пљачку у средњем веку, сада је то схваћено као модел понашања) те је остатак планете подвукао црту и решио да се одупре наметању тзв. Новог светског поретка.
Вештачки обарајући цену енергената и злата, све у намери да се ослабе економије земаља-извозника Русије, Венецуеле или Ирана, западни стратези су неповратно утерали стотине милијарди долара у кинеске џепове! Јер не треба посебно помињати да је Кина највећи светски увозник енергената. Како год, економски јака Кина произвела је и моћну армију, која је целом свету показала ново, одлучно лице највеће азијске силе – упркос бојкоту Запада.
Руси, оцрњени у арапским земљама као безбожни комунисти, са урушеном економијом, технолошки заостали, зависни од помоћи са Запада, неспособни да производе високу технологију – сада бришу недавну прошлост, радо су виђени гости како код Арапа-сунита, тако и код Иранаца-шиита, а утицај САД опада.
Симулација рата
Пентагон је извео симулацију чији је циљ био да предвиди исход битке између Русије и НАТО-а. Сценарио вежбе подразумевао је да Русија уђе у сукоб са чланицама НАТО-а Естонијом, Летонијом и Литванијом. Да ли би ли Северноатлански војни савез био способан да обрани ове државе?
Резултати су били обесхрабрујући. Чак и када би све трупе САД и НАТО-а стациониране у Европи биле послане на Балтик, САД би изгубио битку.
У овом контексту непромишљен (али са оне стране Атлантика наређен) турски потез обарања руског борбеног авиона била је лоша вест за НАТО. Убрзо након тога, турски председник Ердоган, суочен са гневом шефова у Кремљу, окренуо је Сиријску плочу и постао нека врста партнера Русије и Ирана.
Схвативши да су шансе да САД изложе Њу Јорк могућем удару ради одбране Истанбула занемарљиво су мале, што Турску доводи у позицију да сама брине своје бриге и чини је врло нервозном. Турска убрзано гради инфраструктуру са Русијом, купује руско оружје , јача привредну сарадњу. Па ипак, никада се не сме у потпуности искључити вероватноћа да НАТО нападне Русију нуклеарним оружјем.
Употреба нуклеарног наоружања несумњиво би имала страховите последице по обе стране, као и по целу планету, али, ако до ње дође, постоје неки важни чиниоци који претежу на руску страну.
„Мишићи“ у мегатонама
Према подацима које су међусобно разменили Москва и Вашингтон, Русија располаже са 1 643 (7500 бојевих глава), а Америка са 1 600 (6000 б.г.) стратешких ракета опремљених нуклеарним бојевим главама. Разлика у броју јесте занемарљива, али у снази је врло упадљива. Наиме, руске Ракетне трупе стратешке намене у својим складиштима имају ускладиштено наоружање које по разорној моћи превазилази све чиме САД располаже. Да напоменемо и нуклеарне капацитете других држава. Француска поседује 300, Кина 260, Британија 215, Индија 120, Пакистан 80, Израел 50 и Северна Кореја 10 нуклеарних бојевих глава.
За одвраћање од противничког нуклеарног напада Москва се највише ослања на ракете „Војвода“ (НАТО их означава као „Сатана“), од којих само једна може уништити подручје површине америчке савезне државе Њу Јорк. Да би се схватило колика је моћ овог оружја, најбоље је упоредити је са снагом бомби којима је САД 1945. године разорио јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Бомба бачена на Хирошиму била је снаге 15 килотона, али је то било довољно да се за свега неколико секунди сравни са земљом град од 70.000 становника. Ракета „Војвода“ носи 10 нуклеарних бојевих глава снаге од 750 до 1 000 килотона. Постоје и ракете ове класе које носе само једну бојеву главу снаге 20 000 килотона, што је 1 333 пута више од бомбе употребљене у Хирошими.
Треба имати у виду да 80 процената америчког становништва живи у источном и западном приобалном подручју, тако да само неколико прецизно усмерених нуклеарних ракета може затрти сваки траг људског постојања у тим густо насељеним узаним појасевима. Насупрот томе, Русија има двоструко мање становника од САД-а, али је оно распоређено по целој територији највеће земље на свету, тако да би бројне људске заједнице преживеле не само први, већ вероватно и други талас бомбардовања.
Тактичке бојеве главе
Пре употребе стратешког наоружања Русија може да онеспособи истурене јединице и базе НАТО-а тактичким нуклеарним бомбама. Руска војна доктрина сматра да у почетној фази сукоба са земљама НАТО-а употреба нуклеарног оружја мале снаге може бити корисна, јер непријатеља доводи у стање шока и конфузије, чиме се озбиљно нарушава способност његових јединица да делују као кохерентна сила.
Пошто артиљерија нуклеарним пројектилима десеткује истурене јединице НАТО-а, Русија би могла да лансира ракете средњег домета мање снаге на следећу линију њихових положаја, чиме би се умањиле цивилне жртве. У том тренутку Америка би морала да одлучи што ће бити њен сљедећи корак. Хоће ли да посегне за стратешким ракетама како би узвратила, што ће онда изазвати сличан одговор Москве. Можемо слободно претпоставити да таква опција ипак неће бити изабрана.
Наиме, ниједан председник САД-а неће ризиковатии губитак макар једног америчког града, чак и због обране десетине европских.
Из напред наведенеог закључујемо да атомске бомбе осигуравају дуготрајни мир, те да ће се транзиција моћи несметано одвијати од запада ка истоку, са Атлантика на Пацифик.
Ипак да анализирамо и могућност избијања конвенционалног сукоба.
Москва, Пекинг и Вашингтон често изводе војне вежбе, али нема разлога да их доживљавамо као припрему оружаних снага за продор на туђе територије. Нарочито маневри Кинеза и Руса су сигурно у сврху модернизације и одвраћања потенцијалног непријатеља. Једноставно не постоји државник (велике силе, са нуклеарним окидачем) који би дозволио територијални губитак, а да не искористи атомски пољубац. Ипак, још увек је могућност сукоба на релацији релацији великих сила велика. У игри је Африка, Латинска Америка, Блиски Исток…А на „столу“ је велики арсенал оружја. Сједињене Америчке Државе поседују 8.848 тенкова и 13.892 (4000 оперативних) авиона. Оружане снаге Руске федерације неупитно су друга најјача војна сила на свету. Русија има највећи светску тенковску силу 15.398 и 3429 оперативних војних авиона (Русија је због превеликих трошкова одржавања отписала све застареле авионе). Кина је трећа армија света са близу 9000 тенкова (3000 модерних) и 2860 авиона (преко 700 модерних).
Биле су потребне године реформи и два министра одбране како би Русија трансформирала своју огромну војску у модерну способну силу. Данас се многи аналитичари изражавају забринутост да промене сигнализирају вероватност да је данас Русија више него икада спремна да спорове решава силом.
Руска сиријска кампања показала је размере трансформација у руској војсци које су се одвиле откад је Москва покренула војну реформу 2008. године. Способности које је Русија показала током сиријске кампање изненадиле су Запад.
Континуирана војна реформа дозволила је Москви да се реши совјетске традиције масовне мобилизације и да створи консолидовану сталну силу, којој искуства из Чеченије више никада не могу да се понове. Успех руских кампања на Криму и у Сирији повлачи са собом ново питање. Хоће ли Москва сада прибегавати употреби војне силе (до скора ексклузивно право САД) како би остварила политичке интересе?
Тачан број руских војника који су стационирани у Сирији одувек је била строго чувана тајна, али се процењује да их заједно са припадницима морнарице и авијације има на хиљаде.
До децембра 2017. године 48.000 Руса је учествовало у борбеним дејствима, а пилоти су имали готово 34.000 летова (објављено у Пентагону).
Готово 85 одсто руских вазхухопловаца и 90 одсто војника припадника специјалних јединица су стекли борбено искуство у Сирији. Током сукоба је тестирано више од 200 нових оружја.
Ово укључује 166 лансирања високо прецизних крстарец́их ракета лансираних са ратних бродова и подморница, јер Руси показали да могу да одговоре САД за овакав тип оружја.
Док су достигнућа оружаних снага задовољила политичко водство у Русији, неки су забринути око растуће моћи Москве. Што способнија постаје руска војска, то је вероватније да ће је Москва користити како би извршила политички притисак на друге земље, кажу критичари.
Многи, међутим, модернизацију војске виде као основну потребу сваке земље која тражи сигурност и ангажман у међународној политици. Када дипломате имају утицај који представља снажна војска, то ствара одређени учинак, али то не значи да ће га Русија нужно користити.
Контрола светских мора
Након колапса Британског Царства апсолутни господар светских мора постала је америчка ратна морнарица. Међутим, чини се да сведочимо новој равнотежи снага у светским морима, посебно на Пацифику.
Након 40 година реформи и отварања, Кина је постала друга (прва) највећа привреда на свету. У том процесу Кина и даље напредује са својим незаустављивим привредним потенцијалом. Међутим, историја нас подсећа да што више нека нација напредује, то се више повећавају притисци и ризици. Изградња јаке морнарице, као и националне одбране, за Кину никада није била значајнија.
Технологија поморских снага је сложена и скупа, што представља изазов и за најразвијеније земље. Снажне поморске снаге имају само снажне земље, а одражавају моћ и одређују будућност и судбину великих сила. Развој кинеске морнарице је константан и снажан.
Постоје два стратешка питања за Кину. Како показати одлучност у одбрани националних интереса са тезом мирног раста Кине? А друго је као како свету показати преданост миру и одлучност у борби против агресије? Данашња Кина је у стању да сама произведе носаче авиона и нуклеарне подморнице. Моћ Кинеске флоте је одмах иза ратне флоте САД и Русије. Ипак не треба заборавити ни руске подморничке капацитете, који су први на планети и по бројности и по технологији. Прате их САД, а способност да произведу нуклеарне подморнице имају још Велика Британија, Француска и Кина.
У смислу носивости, али и техничке супериорности, Америчка ратна морнарица је највећа и најнапреднија поморска сила на свету. Окосница морнарице САД и главни адут америчке војске у свету свакако је носач авиона. САД тренутно има 10 носача у својој флоти, далеко више од било које друге нације на свету. Индија, која тренутно гради свој трећи носач, друга је по броју ових пловила на свету.
Досадашњи ратови су показали да су подморнице ефикасно средство за ратовање на широким морским пространствима. Подморнице су ушле у састав флота свих већих поморских земаља. У послератном периоду значајно су побољшане њихове тактичко-техничке карактеристике, а борбена моћ им је вишеструко повећана.
Аутономност нуклеарних подморница превазилази психофизичке могућности посаде. Она се мери месецима, а посаде се смењују на свака три месеца. Аутономност дизел-електричних подморница се креће од 40 – 90 дана, зависно од залиха горива. Даљина пловљења и акциони радијус нуклеарних подморница креће се и до 200.000 наутичких миља, па оне могу да испољавају своја дејства на свим морима и океанима света. Максимална даљина пловљења дизел-електричних подморница достиже до 15.000 миља.
Јачајући своју стратешку подморничку флоту Русија, заправо, асиметрично одговара на амерички антиракетни штит у Европи и на Пацифику. Када руске подморнице приђу америчким обалама никакав штит неће имати времена да реагује. Наравно, сваки покрет руских подморница америчка ратна морнарица и ваздухопловство будно прате, као и обрнуто, али како су руске најновије атомске подморнице скоро нечујне, са сасвим новим типом пропулзије, Пентагону је сада велики проблем да детектује руске подморнице пред америчким обалама.
У бројкама то изгледа овако : Подморничка сила Руске федерације броји 60 нових и модернизованих нуклеарних подморница, укључујући 2 најсавременије класе „Бореј“ (најмоћније оружје које је човек икада направио) и подморницу „Бореј+) која је још на испитивању. Треба напоменути да су последње поменуте руске подморнице наоружане најнапреднијим ракетама „Булава“ (домета до 9000 км), од којих не постоји одбрана. Руске стратешке подморнице носе по 20 бојевих глава јачине од 150 килотона. Флота САД има 72 подморнице, које носе од 10 до 16 б.г. јачине до 100 килотона. Кина има 20-так нуклеарних подморница које носе до 10 бојевих глава јачине 50 килотона.
Русија, Кина, Индија, Сједињене Америчке Државе и Велика Британија вероватно ће 2030. године имати најмоћније морнарице, навео је амерички часопис „Нешенел интерест“. До 2030. ће постојати два главна типа ратних бродова која ће одређивати најмоћније морнарице, а то су носачи авиона и подморнице са балистичким ракетама.
Носачи авиона одсликавају потребу да се одржи глобални или регионални капацитет моћи, док подморнице са балистичким ракетама одражавају јачину и разноликост нуклеарног арсенала земље, те спремност да се у евентуалним сукобима иде до краја !!!
Од такозваног новог светског поретка стигли смо до великог планетарног нереда. На три континента (Европа, Азија и Африка) Русија и САД већ ратују преко својих марионета. У Јужном и Источном кинеском мору све се више звецка оружјем, око контроле морских путева и природних богатстава, у које су умешане Кина и САД.
У Сирији и Јемену се води верски рат између сунита и шиита, односно Саудијске Арабије и Ирана. Турска се после једног века секуларног устројства враћа исламским коренима.
Расне поделе и сукоби у САД, како се приближава дан у којем белци више неће бити апсолутна већина, све су израженије. Европа је све старија, све конзервативнија, затворенија. Клатно моћи се неповратно сели са Атлантика на Пацифик, и то Запад више не може да заустави.
П.С.
Према овогодишњем извештају Стокхолмског института за мировна истраживања, водећи извозници оружја су САД (33%), Русија (23%), Кина (6,2%), Француска (6%), Њемачка (5,6%), док све остале земље чине 26,2% тржишта.
Главни увозници сада су Индија (13%), Саудијска Арабија (8,2%), Уједињени Арапски Емирати (4,6%), Кина (4,5%), Алжир (3,7%), док преосталих 66% чине све остале земље.
7. јануар 2019.
