Пише: професор Слободан Самарџић
Када се осврће на време пре своје владалачке ере, Александар Вучић се стално ослања на манипулацију природног заборава. Он зна да већина људи не памти детаље ни најважнијих збивања, а некмоли чињенице негдашње политичке свакодневице. Разуме се, у тој манипулацији он не рачуна на релативно мали број људи који су били учесници у апострофираним догађајима. У односу на Вучићеву референтну групу за манипулацију то је мали број људи који у једном режиму свеопште медијске контроле и одговарајуће самоцензуре медија немају шансу за публицитет.
На тако брисаном простору препарираног јавног мњења Вучић се осећа као риба у води, те може слободно да удара к`о Максим по дивизији и да се уживљава у своје спинове као да су гола истина. У припремама за свој пут у Њујорк на редовно заседање Скупштине УН, где ће како видимо одиграти симултанку са највећим светским политичарима, ипак највише пажње посвећује својим давно започетим припремама за признање тзв. Косова. Не припрема се он да призна Косово, јер се за то давно припремио, него то чини са српским јавним мњењем. Настоји да убеди људе да Србија у покрајини нема ништа, да су до тога довели његови претходници, да таква сила као што је Америка тера Србију да призна Косово, да он то, разуме се, неће признати (у његовој оригиналној верзији – неће признати Косово у његовим садашњим границама; у којим онда хоће?) и сличне страхобалије, набацујући све на конто нужности која тера људе да се помире са судбином, а најбоље да га референдумски замоле да призна ову лажну творевину као независну државу.
У тој поплави најцрњих злоупотреба, у којој и микрофони поцрвене од стида, Вучић се обрушио на једну кратку изјаву Војислава Коштунице о томе да се у време нагдашњих преговора о Косову и Метохији указивало и на пример статуса Хонгконга у оквиру Кине. Била је то права вучићевска парада-шарада. Најпре, овај мајстор преваре оставља слушаоцу/читаоцу утисак као да је Коштуница то предложио данас за данашњу политику: „Моје питање за вас је – шта вам то значи – као Хонгконг? Ко ће то да прихвати од Албанаца, који имају независност од вашег мандата и Тадића. Зашто то тад нисте прихватили?“ И даље све тако и у том стилу, да би на крају поентирао својом омиљеном стилском фигуром која се зове квазиреална суперфикција: „Ја нисам у стању да направим Хонгконг. Сутра ћу да поднесем оставку, само ми гарантујте да ћете да га постигнете.“
А шта је у сагласности са чињеницама, да не кажем – истина. Србија је тада (2006) имала развијену платформу за преговоре, коју је Народна скупштина великом већином усвојила фебруара те године. Неће бити да Вучић, који је тада био посланик, није знао за овај документ, и неће бити да га је до данас заборавио. Читалаца ради, упућујем на овај документ овде, дакле на овом блогу где се документ преселио пошто је у септембру 2012. године, када је инаугурисана данашња владајућа гарнитура са Вучићем на челу, био скинут за званичног владиног сајта.
Ако се погледа садржај ове платформе, видеће се, прво, да је то развијен и разрађен „план за Косово“, и друго, да се у њој Хонгконг ни не помиње. Тек у постахтисаријевској фази преговора (август-децембар 2007), када је Финац а албански лобиста био замењен тзв. тројком (Ишингер-Визнер-Харшченко), наша државна делегација је, полазећи од своје платформе, пружила неколико примера компромисног решења – Јужни Тирол, Аландска Острва и Хонгконг – као илустрацију успешних пројеката проширене аутономије. Специфична сличност са Косовом била је у томе што је реч о три сецесионистичка случаја.
Такве илустрације тада су имале смисла, не само зато што Косово још није једнострано прогласило независност, него још више зато што је тадашње државно руководство водило активну политику одбране, а не активну политику предаје као ово данас. И стварно, после предаје северних општина, полиције и правосуђа, цивилне заштите, енергетског система, телекома, међународног позивног телефонског броја и прихватања административних прелаза као правих граничних, што је све косметски легат данашњих власти Србије, прича о Хонгконгу делује нестварно. Само, то није прича Војислава Коштунице, него једног лажног цара, политичког клептомана који стално виче – држ`те лопова.
Иако то сада већ делује као немогуће, у долазећем времену, када ће му кредит доћи на наплату, Вучић ће западати у још већи вербални делиријум и разлоге за своје државне неподопштине хистерично пребацивати на друге, а највише на оне чија је државна политика била сушта супротност његовој. Он нема проблем са тиме, јер се ослања на свој неисцрпни капацитет деформације чињеница и у томе неће стати све док не направи катастрофу историјских размера, или му се не стане на пут.
22. Септембар 2019.
