Пише: Милош Здравковић
Наравно да су сви генерали после битке паметни, али срећом постоје и писани трагови ко је шта говорио и писао и пре ове најновије „битке”, односно историјског војног пораза терористичких групација у Сирији. Ипак, као што је већ познато, нарочито народу којем припадам, постоје околностима када неко добије у рату, а изгуби у миру. Председник Асад је у сличном положају. Ипак да ли ће ратни победник, бити губитник у миру?
Асад је диктатор који мора да оде је мантра која се понавља од пролећа 2011. године. Пред нама је сада још једно пролеће, 2019. године, а Асад иако је морао да оде, још нигде није отишао, а некако се чини да и не намерава. Шта они који траже његов одлазак сада мисле да учине по том питању? Пошто га нису почистили милом (дипломатски, сатанизацијом…) ни силом (ратом), у разматрање се узима нова опција – да ипак остане, али под одређеним условима.
Реал-политички гледано, када се одстрани све што се председнику Асаду у пропагандне сврхе ставља на терет, тешко се може рећи за њега да је он некаква конкретна претња било коме од оних који су током 8 година уложили огромна средства и напоре да га уклоне са власти и поруше његову домовину. Пуно опаснији актер по своје непријатеље је био покојни либијски лидер Моамер ел Гадафи који се на врхунцу моћи није либио ни радикалних освета.
Асад је још увек политички лидер каквог памтимо из предратних времена када су се са њим сасвим добре односе имали готово сви који су, због једне катастрофалне и промашене геополитике, одлучили да униште Сирију у овом рату. Асад никада није рекао „прво ћемо вас да поразимо овде, а онда и код вас, код ваше куће“. Да данас на снагу ступи некакав велики заокрет у односу према Дамаску он би га прихватио без превише пркоса и то није лоше. Он је био и остао прагматичан политичар, што му је омогућило историјски важну победу у рату (о којој ће се тек причати када иста постане део историје).
Постоје ли већ данас такве амбиције од стране његових непријатеља? Да се ратно питање Сирије приведе крају и крену са процесом нормализације? Итекако. Сама чињеница да је један УАЕ (Уједињени Арапски Емирати), блиски савезник Саудијске Арабије, поновно отворио своју амбасаду у Дамаску, већ је довољна назнака. Непогрешив показатељ, јер УАЕ није само био (и остао) највернији савезник Саудијске Арабије, већ активни учесник у разарању Сирије. Заливске државе већ су престале пре неког времена са својим амбицијама да сруше режим у Дамаску. Прво се из те приче повукао Катар, отприлике у исто време када се догодио и њихов раскол у односу са Ријадом, а сама Саудијска Арабија исто више није активна на терену (може се рећи како су њима лојалне исламистичке терористичке групе поражене на самом терену). Дакле, да би се стварно покренула нормализација односа са Дамаском, морају да попусте Западне силе , Вашингтон, Париз, Лондон и Берлин.
Поједини извори сугеришу како ови јесу спремни, али како смо већ и наговестили, под одређеним условом. Који је тај услов који се сада путем специјалних канала нуди Асаду? Наизглед је врло једноставан. Може да се „врати“, али мора да одустане од једног од својих најближих савезника. Мора да одустане од Ирана.
Да је таква понуда заиста и стигла можемо претпоставити јер је одмах уследио и Асадов одговор, јасан и значајан одговор у виду да је он одмах, по први пут од почетка рата у Сирији, отпутовао у Техеран.
Долазак сиријског председника у Техеран је порука, тајна порука, али велика порука. Ово је његово одбацивање америчке понуде и потврда његове преданости Ирану али и Хезболаху.
Истини за вољу, ако ово јесте Асадов одговор, не може бити значајнији.
За останак, у оваквом тренутку и уз овакву могућност, унутар оквира тзв. „Осовине отпора“, требало је поприлично храбрости. Са једне стране можемо аргументовати како председник Асад овим потезом пропушта прилику за стварни мир, за коначни престанак западних претњи. Са друге стране можда је он итекако у праву када већ у старту одбацује било какву нагодбу једноставно анализирајући шта те нагодбе значе. Ко је задњи пут добио „поштен договор“ од стране САД-а? Русија? Либија? Ирак? Венецуела? Северна Кореја? Кина? Индија? Украјина? Све су то земље које су се у једном тренутку (или управо сада у случају Северне Кореје) покушале да се договоре са САД-ом и увек би извукле дебљи крај. Да се разумемо, ови споразуми не тичу се народа Сједињених држава већ, „дубоке државе“.
Историја америчких нагодби са непожељним властима прича је о издаји и преврату. Једном је и Садам Хусеин био амерички савезник, кога су бодрили да се обрачуна са Ираном. Касније су му уништили земљу, а он је завршио са омчом око врата. Тренутак у којем је Муамар ел Гадафи послушао своје синове образоване на Западу да са тим истим Западом уђе у детант (и притом се реши оружја за масовно уништење) је тренутак када је запечатио судбину и његова земља завршила је у рушевинама, а он убијен на још бруталнији начин од Садама Хусеина.
Данас имамо Северну Кореју која чим је изразила да жели паралелну денуклеаризацију и попуштање америчких санкција бива поновно извргнута притиску и претњама. У случају Венецуеле имамо Николаса Мадура који жели нагодбу са САД-ом, мало по мало тражећи састанак са Трампом, ипак из Вашингтона му поручују како су вољни да преговарати само о његовом одласку.
Узевши све ово у обзир, чему Асад може да се нада уколико прихвати договор са Западом? Сличној судбини, можда не одмах, али већ за коју годину. Закључио је, чини се, да су и њему и његовој земљи шансе боље ако се држи својих савезника без којих данас не би ни био овде. Када говоримо о савезницима, Русија је одрадила велики посао у одбрани Сирије, али по лојалности Иран је ипак далеко испред. Са Русијом ипак треба бити на опрезу, довољно је уочити до које мере Путин сарађује са Нетањахуом и Ердоганом. Тога нема када је реч о Ирану. Иран се заклео да ће свим средствима помоћи у одбрани свог савезника и тачно то су и учинили. Нема чак ни неких већих (бар не за сада) захтева од тог истог Ирана.
Задњих месеци имали смо неколико састанка тројке Путин, Ердоган, Рохани по питању Сирије. Када анализирамо те састанке очито је како се једино Рохани јасно залаже за слободу и територијални интегритет Сирије те није подржао кобни Путин – Ердоган план за Идлиб који се сада намеће као највећи преостали проблем у сиријском рату.
За време састанка са Асадом у Техерану, ирански председник Рохани је истакнуо: „Исламска република Иран је увек стајала уз сиријску нацију и власти у борби против тероризма у Сирији и није штедела у тим напорима“. У праву је, Иран се поприлично жртвовао, до те мере да се већ и у самом Ирану све више јавља негодовање да власти више брину о Сирији него о добробити властитог народа. Надаље, бескомпромисна потпора за Сирију увелике је и довела до распада нуклеарног споразума са Ираном, односно до америчког изласка из истог а и Ирану је пре тога упућена слична понуда. Одустаните од Асада и спасите себе и своју економију.
Иран и Сирија обе државе су донеле велике одлуке. Одлуке да ће рачунати једна на другу без обзира на све. Тешке су то одлуке, врло рискантне одлуке, отварају простор за једну непредвидљиву будућност (све док буде постојала „Осовина отпора“ Техеран-Багдад-Дамаск-Бејрут, неће мировати амбиције које желе да је сломе), ипак устрају у томе те су због тога, реално гледајући, задњи бастион отпора америчкој империјалистичкој спољној политици у регији, а можда и у целом свету.
П.С.
Како год да не буде досадно, дошао је и одговор од стране „великих“. Председник САД Доналд Трамп потписао је декрет којим САД признају суверенитет Израела над Голанском висоравни коју је Израел освојио од Сирије 1967. Признање спорне територије представља велики заокрет у америчкој политици, а међународна заједница није признала израелску анексију Голана и сматра је окупираном територијом.
2. Април 2019.
