Пише: Милош Здравковић
Да бисмо разумели шта жели турски председник Ердоган, требало би да се мало вратимо у прошлост и видимо ко је заправо он.
Ердоган је политичар који је растао на улици, не у дипломатским школама, свестан снаге политичке и отоманске носталгије уз популизам, аутократа несклон чекању, нијансирању и политици у рукавицама, који верује да живи звездане тренутке, те да му је предодређена судбина да буде нови Ататурк! А иза велике завесе епидемије уздрмавају се до јуче моћне државе, светске, регионалне силе, активни играчи пре свега на Блиском истоку. Ердоган игра некада на блеф, некада на реалну снагу, попуњава упражњен простор, често лаже, мистификује прошлост, али за сада оставља трага. Који су резултати, још увек је тешко сагледати.
Тешко је веровати да разна царства неће узвратити ударац, само што то неће моћи (ни желети) у игри један на један. Геополитичка реалност се истовремено на свим странама у сукобу спрда са колективизмом, солидарношћу и уважавањем некада неупитних правила у међународним односима (да подсетимо, све је почело када је НАТО бомбардовао тадашњу Југославију мимо дозволе Савета Безбедности УН). За ментални склоп и амбиције попут Ердоганових, данашњи свет је идеалан. Конци се вуку организовано, од улице до генерал-штабова, политичких и војних. Све у име демократије и неког назови новог и бољег света.
Није се данас тешко сетити година са почетка овог миленијума и чувене „Стратешке дубине“, књиге доктринарне његовог тада главног геостратега Ахмета Давутоглуа (некадашњег министра иностраних послова, потом и премијера), која је дефинисала Ердоганов неоотомански сан спрам турског окружења и територија које су биле под турском окупацијом. Прва теза је била нула проблема са суседима, али у наставку је детаљно разрађена и теза према којој је „политика немешања пропаст“, „Турска епицентар Балкана, Блиског истока и Кавказа, центар Евроазије“… Ипак, Давутоглу је на овоме, према процени Ердогана, превише узлетео, па га је султан преко ноћи политички ликвидирао (после афере са обарањем руског борбеног авиона над северном Сиријом).
Након тиме довољно узбуњеног и у рату разрушеног Балкана, ето окретања старим амбицијама и никад задовољеним апетитима у Сирији. Наводно у име одбране од терориста Курда (нација од преко 20 милиона која нема своју државу), а заправо са жељом да се турска власт коначно и територијално рашири тамо где никада није успевала да постигне доминацију, чак ни у време отоманског царства, јер су их Арапи просто презурали и гледали на њих као културно инфериорну расу. Уз губитничко сврставање у два светска рата, ни у време највеће моћи, Истамбул de facto није надјачао ни Дамаск, ни Багдад, ни Каиро… И ето га сада у Сирији са разним пројектима и плановима. Зауставио се и позиционирао као заштитник терориста и најрадикалнијих исламиста у Идлибу, који му данас уз интересну попустљивост Русије која се кроз Сирију вратила на велику светску сцену, представља карту за останак тамо. Само докле? Није мало оних који су поверовали да ће, ако добије свој део у трговини раскусуривања при крају рата у Сирији, ово Ердогановој амбицији бити довољно.
Само турски председник Ердоган надиграо је у овом часу својом амбицијом и бескрупулозним потезима већину светских геостратега који из низа разлога мање или више тактично забацују око на Медитеран, посебно онај источни. И док други вагају, јавно или тајно преговарају како се уденути у свеколики хаос инициран и створен такозваним арапским пролећем и силеџијском геополитиком простора и енергије, од северне Африке до Ирака и Ирана, Ердоган је отворено показивао амбиције ка просторима све даље и даље од својих граница. Играјући лукаво на две столице, на Америку и Русију, а онда и на многе друге мимо њих. Минулих дана оверио је дефинитивно и амбицију спрам источног Медитерана и севера Африке, за сада у Либији.
Заблуда је, очигледно, била огромна. Ердоганова мера у геополитичком јуришу ширења на све стране нема краја. Ових дана, ту је амбицију на Северном Кавказу, на Нагорно Карабаху, где се отворено сврстао на страну Азербејџана и подржао агресију на локално јерменско становништво. У Северној Африци у Либији је чак превазишао самога себе прекрајањем власничке карте источног Медитерана, „споразумом“ о спајању турске обале са оном либијском, потписаним са либијским премијером Ел Сарајом, лидером у Триполију, владајућим шефом Владе националног јединства. Дефинисани „мост“ који спаја Турску са Либијом мимо сваког је међународног права и реалности на источном Медитерану. Тиме је, уз остало, на просторима где и иначе не важи западна логика по којој је „непријатељ мог непријатеља мој пријатељ“, отворена својеврсна Пандорина кутија и из ње покуљали небројени јавни и закулисни интереси, различито дефинисана права, амбиције, пријатељства и непријатељства.
Хаос настао у Либији демократском интервенцијом запада и убиством Гадафија 2011. године, уз тадашњи бахати тријумфализам Хилари Клинтон, потом пљачком, разарањима, сукобима интереса великих западних нафташких компанија, тероризмом и мраком сваке врсте, кулминирао је сударом два клана. Једним у Триполију (ГНА), реално исламистичким, а формално интересно признатим од света, на челу са премијером Ел Сарајом. И другим са Калифом Хафтаром (ЛНА), генералом из Гадафијевог времена, па потом америчким играчем, а касније миљеником владе у Кремљу. И док су генералу партнери помагали дозирано, опрезно и тактички, Ердоган је схватио да ту игра само његов начин, брутални и подједнако лукави, већ предуго тестиран и спрам неодлучних Вашингтона и Москве, те одавно немоћне Европе не само на тим просторима. Изненађен је био чак и увек на све спремни Израел чији енергетски планови на том делу Медитерана, сада пресечени Ердогановим упадом, нису мали.
У суштини, великих тајни у овом хаосу нема. У условима потпуно растуреног система међународних односа сада маргинализованих Уједињених нација, пониженог мултилатерализма, некадашњи планетарни поредак и својеврсни дигнитет у политици, остала је важећа само геостратегија енергије и граница, а посебно на Блиском истоку и Медитерану. Уз то реализована силом. Игра је зато опасна. Ердоган се помало договора са Путином, мало са Трампом, али је видљиво да је своје и турске односе у потпуности пресекао и бесповратно уништио са Заливским монархијама (изузев Катара), Сиријом, државама ЕУ, пре свега са Француском, Грчком и Кипром… Султан, разговара о Либији, Сирији и источном Медитерану, Јужном Кавказу…. Нимало случајно, у Турској је почео и талас нових хапшења „Гуленоваца“, на стотине осумњичених за уроту против Ердогана и државе су у затвору, опозиција се таргетира као издајничка. Велики успех у иностранству мора се капитализовати код куће где је почело озбиљно да се клима, попут губљења избора на најважнијим местима, у Истамбулу, Анкари и Измиру. Игра је крајње груба, исход непредвидљив, а многи на другим странама су збуњени и плаћају данак неодлучности. И Каиро, и Москва и Вашингтон. На ногама су поводом отимања мора Грчка, Кипар и Израел, узнемирени Рим и Париз…
Ердоганови се захтеви углавном исказују за сада у виду останка у Сирији или у некој врсти аутономије на територијама где су његови штићеници (иако су неовејани терористи), или кроз учешће таквих у власти у Дамаску. У свакој варијанти уз услов да му се Курди по сваку цену склоне не само са границе са Сиријом, већ и са ширих простора на северу ове земље. Његов највећи проблем са Курдима је и тај што је сваки пети грађанин турске Курд, те сваки трећи човек у раздобљу од 18 до 24 године. Путин му је у жељи да остане кооперативан са свим актерима Блиског истока, од Сирије, Израела, Турске, Ирана итд. већ учинио уступак, повлачећи своје парамилитарне формације (Вагнер групе) из Либије уз компензацију другој страни и слању авиона Хафтару који нису могли спречити генералов пораз, за сада. Асада као да нико од њих и не пита шта мисли о томе што му се не дозвољава да се сиријска војска врати на сваки педаљ своје земље. Руси ће помоћи, али се већ испостављају цене за ту помоћ, од ширења војних и цивилних база, до тражења флексибилности спрам турских апетита у Сирији. Јер ако Ердоган не добије макар делимично оно што тамо хоће, ево га опет у загрљају Вашингтона, ма колико му Руси продавали моћне ракетне системе С-400. „Мир“ са Ердоганом у математици Москве значи и много више. И то је оно на шта Ердоган игра.
Руски аналитичари сматрају да ће због спремности америчког лидера Доналда Трампа на рат против Турске подстаћи турске власти да постигну договоре са Русијом као и да САД могу да прекину сарадњу са Турском, али и да турски лидер може да одговори на исти начин замрзавањем сарадње са Америком у свим секторима.
Трамп се налази под притиском великих критика како домаће јавности тако и естаблишмента који замера председнику да је наводно оставио америчке савезнике Курде на цедилу када је најавио повлачење америчке војске и тако практично одобрио акцију турске војске да уђе у Сирију и направи тампон-зону. Притом, то нису било какви критичари, део њих је израелски лоби који је на страни Курда и који је био поборник стварања некаквог Курдистана ради контроле токова дешавања на Блиском истоку, а можда и прекомпоновања целе мапе израелског окружења.
Чини се да је турски председник Ердоган надиграо у овом часу својом амбицијом и бескрупулозним потезима већину светских геостратега који из низа разлога мање или више тактично забацују поглед на другу страну. Ипак, докле ће то трајати и каква је судбина Ердогана и Турске, остаје да се види.
29. Октобар 2020.