Serviço de informação sobre o movimento de pessoas de Sérvios do Kosovo e Metohija "Pátria"
Последњи догађаји око барикада на северу Косова и Метохије осликавају потпуни дебакл националне и државне политике председника Србије. Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ је претпостављао да ће овако нешто да се деси имајући у виду да Александар Вучић већ пуних десет година гради имиџ губитника решавајући најважније српско државно питање, а то је Косово и Метохија.
Од готовог је напрвио вересију. Стартовао је са позиције да РОСУ полиција није ни смела ни могла да се појави на северу КиМ, као ни КС ни РКС регистарске таблице да би данас сепаратисти из Приштине уз благослов „Српске листе“ градили полицијске базе на северу јужне српске покрајине.
Додуше, председник као и његови сеизи то представљају победом успут наглашавајући већ помало досадно и стереотипно да су они спасили Србе и сачували мир. Председник Србије чак каже да је избегнута катастрофа јер је претио рат са НАТО пактом али је онда његова мудра политика довела до смањења тензија.
Од свих захтева које су Срби поставили скоро ниједан није усвојен. Срби су тражили да се из пртвора пусте Дејан Пантић, Миљан Аџић и Слађан Трајковић а од њих тројице пуштен је само Дејан Пантић можда више стога јер је био заточен у бази КФОР-а, а не у шиптарским казаматима на Косову и Метохији. Захтев Срба да се РОСУ полиција повуче са севера Косова и Метохије буквално није ни разматран, а председник Србије је покушао да под капом тврдње да косовско-безбедноносне снаге не могу да дођу на север КиМ протури и РОСУ полицију што не одговара истини. Иначе војска Косова ни до сада није залазила на север Косова и Метохије.
Председник Србије као и његови потчињени утркивали су се у изјавама да су Срби добили тврде гаранције од ЕУ и САД да наводно неће бити хапшења оних људи који су били на барикадама. Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ констатује да у пракси земаља Запада не хапсе се они који учествују у протестима али и та изјава коју је прочитао заменик портпарола ЕУ може двоструко да се тумачи. У њој стоји да не треба хапсти оне који су били на барикадама али да на Косову и Метохији мора да се примени апсолутна владавина права што у преводу значи да се Срби као и до сада могу хапсити по различитим основма, за тероризам, за ратне злочине итд.
У жељи да прикаже да је Србија однела некакву победу је и пуштање на слободу Николе Недељковића ухапшеног на Видовдан због мајице на којој стоји натпис да је Косово Србија. Власт у Србији ништа није урадила за његово пуштање на слободу и сасвим случајно се погодило да је он изашао из затвора истог дана када и Дејан Пантић пошто је претходно до задњег дана одслужио изречену казну затвора.
Двадесет дана и ноћи су Срби провели на барикадама, а да заузврат ама баш ништа нису добили. Али су зато много изгубили доживљавајући још један пораз као и много пута до сада пре свега од актуелног режима у Београду.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ је у својим саопштењима тражио од председника да поништи Бриселски споразум јер је он узрок свих недаћа и невоља Срба. Поништавањем Бриселског споразума као и споразума који је Александар Вучић 2015. године потписао са Иса Мустафом он враћа постојање МУП-а Србије на простору КиМ сасвим легално и регуларно као и Цивилне заштите. Управо су ове формације биле главна препрека доласку РОСУ полиције на север КиМ. Нажалост, помало отужно звучи када председник „Српске листе“ Горан Ракић тражи да се РОСУ полиција повуче са севера Косова и Метохије док је он сам као министар у влади Аљбина Куртија гласао за то да РОСУ полиција гради базе на северу Косова и Метохије. Да ли уз благослов председника Србије или не, најбоље би било да он сам то каже.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ је такође саветовао председнику да ако су сепаратисити из Приштине затворили прелазе Јариње и Брњак на којима се највише крећу Срби да Београд затвори остале прелазе као што су Мердаре, Кочуљ и Церевајка којима се крећу Албанци. Београд је само делимично прихватио овај предлог, и то не власт него интерно расељени Срби. Зашто то МУП Србије није урадио је питање за председника Србије. И управо затварање прелаза на Мердару је више уздрмало позицију Аљбина Куратија него све борбене готовости полиције и војске Србије. Јер и Шиптари и Срби знају да Александар Вучић није спреман за било какве сукобе са КФОР-ом. Спречавање партријарха Порфирија да посети Пећку патријаршију, гле чуда на католички Божић, је била идеална прилика да овако конципиране административне или боље рећи граничне прелазе Београд укине. Јер постојање оваквих административних прелаза служи пре свега сепаратистима у Приштини како због српског окружења српска полиција чува шиптарску полицију и царину.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ је такође захтевао од Београда да монтирана и фингирана хапшења Срба за најтежа кривична дела као што су тероризам и ратни злочини мора да заустави. Ако никако другачије макар принципом реципроцитета.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ по ко зна који пут апелује на председника Србије да се направи платформа о Косову и Метохији. Потпуно је необично да Србија води преговоре о статусу своје јужне покрајине а да за то нема никакав план и оквир пуних десет година. Наметнути француско-немачки предлог је уствари предлог Приштине увијен само у обланду коју ето две највеће земље ЕУ предлажу. Србија нема свој предлог. Она је пуних десет година у дефанзиви испуњавајући жеље Приштине чиме само заокужује државност ове сепаратистичке творевине.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ тражи од председника Србије да се формира и преговарачки тим састављен од представника како позиције тако и опозиције јер је питање јужне српске покрајине државно, а не партијско питање. Последњи догађај око барикада и слободно се може рећи српске капитулације пред Приштином последњи је час да се преко Скупштине и Владе Србије приђе решавању Косова и Метохије. Ако ништа друго, сведоци смо да поништење Бриселског споразума тражи како опозиција као што су Бошко Обрадовић, Вук Јеремић тако и они који су блиски властима почев од некадашњег председника Координационог центра за КиМ Небојше Човића, политичког аналитичара Драгомира Анђелковића, председника Нове ДСС Милоша Јовановића и др. Овакав саборни приступ олакшава посао и председнику Србије јер ће одговорност и притиске преусмерити на Владу и Скупштину, и на позицију и на опозицију.
4. јануар 2023.