Пише: Срђан Шкоро
Српска напредна странка није партија. То је контејнер где је скупљено сво смеће овог народа. Из тог контејнера се извлаче кадрови који руководе нашим животима. У питању је отпад који се не може рециклирати. То је нешто што се мора почистити. Дератизација и дезинфекција. Под хитно. Или Они или Ми. У супротном, од Србије неће остати ни камен на камену.
Кад погледате садашњи састав нечега што се некад звало народна скупштина, онда вам је јасно колико је тај отпад опасан и количински и садржајно. И сад се директно, сваког дана, излива у наше животе, као синхронизовани мождани и срчани удари којима се не назире крај. Толико су нам оградили и загадили животни простор да једноставно више не можемо слободно ни да дишемо, а камоли нешто да кажемо. Србија је постала напредњачка депонија у којој се само они сналазе. Разумљиво. Донекле. Они су у свом природном окружењу и осећају се ушушкано, а они који то све виде или беже или ћуте. Појединци се буне и страдају, свако на свој начин. И ништа се не догађа, још мање предузима.
Најстрашније од свега је што грађани финасирају сав тај отпад. Омогућавају им да бесомучно лажу и краду, да се богате, купују дипломе и разна звања, носе скупу и фирмирану одећу и обућу, успешно решавају стамбена питања, запошљавају своје пријатеље и чланове фамилије, шетају најбоље рибе, излазе у најскупље клубове и ресторане, возе бесна кола, примају неразумно високе плате и хонораре… Све им то грађани Србије својим новцем омогућавају, а они им своју захвалност исказују тако што их свакодневно понижавају и праве лудим, вређајући им интелигенцију и достојанство. Уместо да чине све како да народу буде боље, они без икаквог стида раде на томе да њима буде све потаман, а за народ ко те пита.
Мандат који су добили на лажним изборима, схватају као јединствену прилику да додатно опљачкају и народ и државу у којој живе. То је за њих патриотизам. Сви други који мисле другачије, или се усуде да уопште мисле својом главом су државни непријатељи, домаћи издајници или страни плаћеници.
Загадили су Србију својим Весићима, Атлагићима, Ристичевићима, Мартиновићима, Шешељима, Крстићима, Брнабићима, Јовановима, Бакарецима, Вучићевићима, Вулинима, Шормазима, (допунити низ по сопственом нахођењу)… У међувремену стасали су нови, млади, безимени и безлични напредњачки кадрови, са свим карактеристикама ових много познатијих и већ доказаних дежурних загађивача животног простора.
И по ономе како се понашају не мисле да престану. Ко веле, кад народ толико ћути требало би га газити и понижавати максимално. Време је да сваки појединац у Србији стави прст на чело и запита се да ли жели да живи у земљи коју су напредњаци претворили у страначку депонију. Убили сваку наду да ће у Србији икада бити боље, искључили могућност да се власт може сменити на изборима.
Корона је опасна болест, али ни изблиза толико колика опасност прети овој држави и народу од владајуће напредњачке пошасти. Потребно је предузети мере. Оформити Кризни штаб од најумнијих глава чији ће основни задатак бити одређивање правца којим ће ово друштво убудуће ићи на путу ка оздрављењу. И кренути у размонтиравање овог бандитског режима. Што пре почнемо брже ћемо завршити. Времена више нема. Још мање простора за разна пренемагања и непотребну комбинаторику са причом о некаквим колонама. Отпаду није место у Парламенту. Држава не сме бити страначка депонија. Ваљда се око тога можемо сложити.
Ако, пак, већина народа сматра да је у реду да се са нашим парама и животима овако поигравају разни разуларени напредњачки шарлатани, онда ни као народ, ни као држава не заслужујемо ништа боље од онога чиме нас сатиру сваког боговетног дана. Али, пре тога можемо ваљда да учинимо толико напора и покушамо да нам буде боље. Зато је потребно само да се усправимо и подсетимо себе и друге да смо људи који су слободни и да нам ту слободу, рођењем добијену, нико и ништа не може одузети.
Побуна, па Ослобођење. Наизглед једноставно. После ће слободоумни људи већ припремити адекватне предлоге и пре свега питати сопствени народ како и куда жели даље. У супротном, са оваквом влашћу следи нам најцрњи могући сценарио. Они који су некако преживели деведесете, где су исти ови ликови, на исти начин, брутално одређивали нашу судбину, двадесете сигурно неће.
Ако су нам напредњаци избрисали векове и трајно укаљали прошлост и још успешније огадили садашњост, бар их можемо зауставити у намери да нам одузму право на будућност. Толико свако од нас дугује пре свега самом себи. Време је да тај дуг коначно поравнамо. Једном заувек.
7. Децембар 2020.