Пише: Драгана Трифковић
У просторијама Српског културног центра „Ћирилица“ у Београду, Портал „Стање ствари“ је 11. јануара организовао трибину на тему: Матица и расејање-како повратити изгубљено поверење. На трибини су говорили: Александар Лазић – главни уредник портала „Стање ствари“, Мило Ломпар – професор Филолошког факултета, Милош Ковић – професор Филозофског факултета и Никола Живковић – публициста и преводилац.
Пише: Слободан Самарџић
Александар Вучић најавио је да ће ићи „у северну Црну Гору“ онда када су ствари измакле контроли и њему и Милу Ђукановићу. Српски народ Црне Горе вишеструко је изненадио и једног и другог. Не само да је одбио Закон о слободи вероисповести, него свој став испољава свакодневним протестима; потом, не само да већ десет дана мирно манифестује, него то чини масовно; не само да то чини масовно, него наступа у виду молитвених литија предвођених великодостојницима црквене јерархије четири епископије СПЦ у Црној Гори.
Пише: Слободан Самарџић
О званичној монтенегринској политици према Србима и Српској цркви, а поводом тадашњег Нацрта закона о верским слободама, писао сам на овом блогу јуна месеца (вид. овде). Тада сам маргинално скренуо пажњу на млак и млитав став власти Србије тим поводом и илустровао га једном изјавом председника државе: „Нећу да улазим у прављење додатне зле крви и сукоба, на било који начин“. И заиста од тада, када је расправа у Црној Гори већ киптела и када је била укључена и Венецијанска комисија, до сада, када је правно насиље већ спроведено, званична Србија држала је главу у песку. Оно мало што је последњих дана реаговала, боље да то није ни чинила, због нове бруке коју је починила.
Пише: професор Слободан Самарџић
Ух, никада нисам написао ружнији наслов. Али, он само долази од ружења језика из политичких разлога. У овом случају наводни разлог је женска равноправност у језику. Али заправо није то него – језичко насиље како би се постигао овај циљ. Нема сумње да је у питању политичка акција која бележи значајне успехе: све је учесталије јавно коришћење нових именица које се изводе из именица мушког рода и треба да изразе језичку равноправност жена.
Пише: професор Слободан Самарџић
Последњих недеља, па и месеци, поводом стагнације у преговорима између Србије и косметских Албанаца, разлегао се румор у домаћој јавности да председник успешно одлаже финале ових преговора и лукаво купује време. (Вид. рецимо Политика, овде). Једни су несретни због тога, јер се одлаже одлука о признању Косова и скидање тог терета с леђа европске Србије. Други, пак, тихо ликују гледајући у овом одлагању доказ свог убеђења да је Вучић мајстор који ће превеслати западне политичаре, имајући у виду и чињеницу да се времена мењају.
Ни једни ни други, а са њима ни медији који су блиски овим становиштима, нису у праву. Разуме се, није спорна чињеница да су преговори изгубили у темпу и чак се прекинули, већ су нереалне обе оцене Вучићеве улоге у томе. Последњи застој у преговорима, као што је то био случај и са неколико претходних мада краћих, резултат је понашања и деловања албанске стране а не српске. Чак и ова чињеница може да заведе, јер се стиче утисак да у преговорима Албанци губе те зато и отежу и одлажу. О чему је, заправо, реч.
Пише: професор Слободан Самарџић
Пошто је Француска пре пар дана изашла са незваничним документом (non-paper) о ревизији метода преговарања о приступању Европској унији, у прилици смо да наставимо тамо где смо стали у нашем претходном прилогу (вид. овде). На неки начин Е. Макрон је одржао реч, пошто је више пута говорио о потреби реформисања Уније као предуслову њеног проширења. Будући да је у датим условима проширење за Унију постало немогуће, француски председник сада даје предлог за реформисање досадашње политике проширења ЕУ. У документу се говори о „постепеном придруживању (association) као реформским корацима ка процесу приступања (accession)“. (У недостатку основног текста документа, користимо опширан приказ из EUobserver-a).
Пише: професор Слободан Самарџић
Ово што се догађа са тзв. европским путем Србије постаје тешко подношљиво и за такве посвећенике као што је државни врх Србије. Председник ове државе-кандидата недавно је изјавио да ће чиниоцима Уније поставити одсутно питање: шта ако обавимо реформе, примате ли нас или не (Политика, 9. новембар). Он или не зна да му нико у ЕУ неће дати одређени одговор, или то зна али хоће да остави утисак на домаћој сцени о решености да се суочи са истином. Али, Е. Макрон никако да престане са својим провокацијама – те Унија се не може ширити пре него се реформише, те предлаже промену методологије преговарања о проширењу, те спречава отварање преговора са С. Македонијом и Албанијом, те назива Босну темпираном бомбом и сличне којештарије. Па пошто се човек толико излаже нека каже Вучићу истину у брк. Ето и брзе прилике.
Пише: професор Слободан Самарџић
Жалосно је што је Србија своју будућност везала за групу новостворених и зависних квази-држава и народа са којима игра улогу тзв. западног Балкана у новијој западној прерасподели простора. Можда је Србији то заслужена казна за лако изгубљени двадесети век, али ако је и казна – превише је. Српска политичка класа, заједно са владајућим културним погоном, води радикалну политику кривице. Али, она је наметнута и има функцију уједначења под фирмом „западног Балкана“ у оквиру политике „колективне одбране запада“. Нико није боље дефинисао ту домаћу политику пужеве кућице од самог великог вође – „ми на Косову немамо ништа и нико нам ништа ни не нуди“.
Пише: професор Слободан Самарџић
Чули смо чињенично тачан коментар председника Вучића: Српска листа поводом избора на Косову изложена је терору и прогону. И још: Албанци су нашли своје Србе које ће на сваки начин помоћи да преузму улогу Српске листе. И још много чега, кажемо, чињенично тачног.
Али, чињеница је и то да су људи са Српске листе све до одступања Харадинајеве владе били њени чланови и да би највероватније то и остали да није дошло до њеног распуштања. Чији су, пак, то Срби били. Ја бих рекао – и Вучећеви и Харадинајеви; први их је направио као Србе за специјалне потребе, а други их прихватио у истом својству. Било је то на основу договора који је исходио из Првог бриселског споразума (април, 2013).
Пише: професор Слободан Самарџић
Када се осврће на време пре своје владалачке ере, Александар Вучић се стално ослања на манипулацију природног заборава. Он зна да већина људи не памти детаље ни најважнијих збивања, а некмоли чињенице негдашње политичке свакодневице. Разуме се, у тој манипулацији он не рачуна на релативно мали број људи који су били учесници у апострофираним догађајима. У односу на Вучићеву референтну групу за манипулацију то је мали број људи који у једном режиму свеопште медијске контроле и одговарајуће самоцензуре медија немају шансу за публицитет.
