Пише: професор Слободан Самарџић
Председник Комисије ЕУ Урсула фон Лејен предложила је Европском парламенту (ЕП) састав Колегијума Комисије. На први поглед, вест делује као да је госпођа фон Лејен то учинила у својству мандатара будуће „европске владе“, али ова влада има мало тога заједничког са владама у демократским системима, посебно по начину њеног формирања.
Пише: професор Слободан Самарџић
У то су се уверили државни секретар Мајк Помпео, један заменик помоћника и један извршни потпредседник, домаћини Вучићеве ненајављене посете. Помпео га је примио, замислите, на маргинама седнице Савета безбедности УН о Блиском истоку. Колико је српска јавност обавештена, највише од стране самог председника Србије, није ту било ничега новог, сем чињенице да га је примио државни секретар, што је за Вучићеве директне контакте са америчким званичницима то био необично висок ниво.
Пише: професор Слободан Самарџић
Да ли је неко у Србији озбиљно анализирао тзв. Немачко-немачки споразум из 1972. године, о којем наши данашњи политичари на челу са Вучићем говоре са страхопоштовањем? Да ли се неко питао, зашто и из којих разлога је Србија у јесен 2007. године одбацила овај међудржавни уговор као модел за решавање питања Косова и Метохије?
Пише: професор Слободан Самарџић
Дводневна посета француског председника протекла је у гламуру и помпи. Била је то још једна режија „суверенових јаничара“ (израз Живојина Павловића, који се односио на Броза и његове посилне), режија која је сурову стварност преобразила у веселу слику. Од силног одушевљења оноликог света – политичара и њихових свита, новинара, бројних „случајних“ посетилаца Калемегдана – нико није обратио пажњу на то да је Е. Макрон Србију и тзв. Косово изричито насловио као „две државе“. У нашој широј јавности те речи треба да одиграју улогу анестетика у гласно најављеној операцији на отворном срцу Србије која треба да се обави у Паризу у септембру. То је оно срце које је неовлашћено и непозвано било понуђено „великом Макрону“ испред споменика захвалности Француској.
Пише: професор Слободан Самарџић
Данас, када медији у Србији опширно извештавају о изгледној хуманитарној катастрофи Срба на северу Косова и Метохије, морамо да се питамо: да ли држава Србија има било какве везе са тим. Мислимо на неку врсту озбиљне државне везе – пружање делатне помоћи, дипломатске акције/офанзиве, употреба мера одвраћања, спремност на контрамере, укратко – показивања државне одговорности за опасно стање својих држављања на делу окупиране територије Србије.
Пише: проф. Слободан Самарџић
Данас сви виде да не постоје никакве шансе да Србија једног дана постане чланица Европске уније, али актуелна власт једнако опстаје на том путу. Феномен је и шири и дубљи него што би то била оријентација саме владе, па је утолико и озбиљнији. Штавише, овде постоји и један апсурд. Ево већ седам година српску политику европских интеграција воде политичке снаге које су више од две деценије пре другог заузимања власти (2012) свој политички идентитет стицале на антиевропској оријентацији. Оне стога не могу бити никакви еврофундаменталисти, који би слепо заступали једну прилично пропалу политику. Проблем је, дакле, много сложенији.
Пише: професор Слободан Самарџић
Избори за Европски парламент (ЕП) овога пута били су корисни. Хоћу да кажем да су они после више деценија постали прилично меродавни за оцену стања Европске уније. Још колико претходни избори, одржани пре пет година, иако су се збили у временском средишту системске кризе Уније (2014), нису имали никакав значај за сагледавање реалне ситуације. Били су рутински, у тренду серије претходних избора, који нису одлучивали ни о чему значајном. Како у претходних пет година (2009-2014), тако и у годинама после избора (2014-2019), изабарани сазиви били су крајње маргинализовани у основној политичкој делатности (преосталих) институција које су се бавиле кризом. Овога пута, када је о изборима реч, ствари су се ипак промениле, макар у погледу изборних индикатора за политику која ће уследити.
Пише: професор Слободан Самарџић
Ово је једина справа која може да измери величину и значај предстојеће скупштине о Косову и Метохији. Председник републике је, наиме, пре неки дан одредио (за сада) последњу стратегију своје политике у вези покрајине – правити се бласав. Сам је рекао да је пропало све зашта се залагао и да му, додајем – као одговорном државнику, преостаје само још да се прави блесав.
Овде се не ради ни о каквој резигнацији председника Србије и, према томе, афективној изјави. Овде је реч о врхунцу једне политике која је у својој државној деструктивности била веома доследна. Сада, када се после почетка 2013. године први пут сазива највиши државни форум, он не може бити ништа друго до најновији председников блеф. И расправа о најважнијем државном питању, које је годинама спречавано да уђе у Скупштину, може бити само тест за блесиметар.
Пише: проф. др Слободан Самарџић
У Берлину се није догодило ништа и због тога би требало да будемо задовољни. Кад год би се током бриселских или неких других преговора/разговора нешто десило, било би на штету Србије. Вишемесечни застој „дијалога“, узрокован ирационалном политиком косметских Албанаца, успорио је, мада не и зауставио, процес који треба да исходи признањем сецесије Косова од стране Србије. На голом телу Србије остао је још само смоквин лист са натписом – укините таксе а ми ћемо уклонити овај лист – али Албанци су и то хтели бесплатно. И тај њихов сувишни прохтев зауставио је процес, који им је као такав ишао на руку. Берлин ово питање није честито ни ставио на дневни ред. Фазни исход: Берлин је подбацио.
Пише: Слободан Самарџић
Као што се могло и очекивати, Вучић није одржао ни онај мали, кукавни услов да неће ићи на преговоре док Албанци не укину царину. Његово громопуцатељство из трске није променило, нити је то могло, сценаријске оквире водвиља у коме је његова улога од 2013. године надаље да држи отвореном капију одбрамбене тврђаве. Да га човек не познаје, рекао би – овај човек ће живот дати да Албанци укину царину, кад оно – један позив мења све. Вучић иде у Берлин, јер га је позвало. И грдно се вара свако ко не схвата да је Берлин 29. априла почетак последње фазе разговора (никаквих преговора) који ће исходити потписивањем de iure признања Косова од стране Србије.
