Интервју који је Драгана Трифковић дала руским медијима током посете Криму
Добар дан, Драгана. Драго ми је да вас видим, посебно овде, на Криму. Мислим да је ово веома симболично! Шта бисте могли да испричате о вашој посети? Шта сте успели да урадите, са ким сте се видели, о чему сте се договорили?
– Ово ми је прва посета Криму. Дошла сам као члан делегације Патриотског блока Србије који се састоји из две странке: Демократске странке Србије и „Двери“. Ми смо сада у званичној посети Криму. Иначе смо прва организација која је још прошле године издала важно саопштење у којем смо рекли да је Косово Србија, а Крим Русија. Нико осим нас није тако говорио. Сада смо хтели да дођемо и да нашом посетом дамо подршку повратку Крима у састав Русије. Други разлог је био да пренесемо информације о ситуацији у Србији и да даље радимо на развоју наших односа. Што се Србије тиче, а то смо данас нагласили и у медијама, ситуација је јако тешка. Србија се већ 15 година налази у процесу европских интеграција који је довео до погоршања ситуације у Србији, у политичком и економском погледу. Сматрамо да су те интеграције јако штетне и да их треба прекинути. Од Русије смо пре свега тражили подршку: наиме, од администрацији Крима смо тражили да подрже наш захтев за референдум у Србији. Кампању смо почели овде, на Криму, што је симболично. На референдуму народ треба да се изјасни да ли је за европске интеграције уз услов да се одрекне Косова и Метохије. Наша власт не жели да организује такав референдум јер се боји исхода. А ми сматрамо да ништа не може да се ради на силу и да мора да се поштује воља народа. По последњим истраживањима, 78% становништва у Србији је за стратешку сарадњу између Србије и Русије. А парадоксално је то да ми немамо ниједну политичку странку у српском парламенту која се залаже за ту стратешку сарадњу.
Напети односи између САД и Русије, подигнути су на виши ниво званичним отварањем НАТО базе у Румунији, која је део америчког „ракетног штита“(1). САД овај ракетни штит називају одбрамбеним, док са руске тачке гледишта он представља опасност по безбедност Русије. Председник Русије је тим поводом изјавио: „Амерички штит није одбрана већ нуклеарни потенцијал Вашингтона у Европи(2). Пројекат ракетног штита произашао је из америчке спољнополитичке и безбедносне стратегије дефинисане након завршетка Другог светског рата. Први пројекат управљања против-ракетном одбраном развила је лабораторија аеронаутике при Универзитету у Мичигену 1945. године по захтеву Америчке војске. Овај пројекат је носио назив „Wizard“(3) и имао је за циљ конструкцију ракете и радара за против-ракетну одбрану (ПРО) са аутоматизованим системом навођења и управљања. „Wizard“ је 1958. године сведен на истраживање, а развој даљег система ПРО настављен је у оквиру војног пројекта „LIM-49“. Од 1967. године САД су развијале програм „Sentinel“ касније преименован у „Safeguard“. Програми су развијани у периоду Хладног рата, током којег је дошло до једне од највећих криза у односима САД и СССР. Кубанска ракетна криза из 1962. године позната је као догађај који је довео свет на ивицу нуклеарног рата, а изазвана је размештањем америчких ракета средњег домета у Турској и Италији (4). Одговор СССР-а био је размештање совјетских нуклеарних пројектила на Кубу. Председник Кенеди је тај потез назвао националном опасношћу за САД. Кубанска ракетна криза је срећом завршена без употребе нуклеарног оружја и остала је забележена као период највеће конфронтације две велике силе. Десет година касније, 1972. године САД и СССР су потписале Договор о ограничењу система против-ракетне одбране, који је имао неограничен рок дејства, али је свака страна могла да прекине договор по сопственом нахођењу(5).
О најновијим дешавањима поводом избора у Србији, тврдњама опозиције да су изборе обележиле бројне неправилности, изјавама власти да опозицију штити амерички амбасадор, правцима решавања садашње политичке кризе и другим темама разговарамо са Драганом Трифковић, чланом Председништва ДСС, кандидатом за народног посланика на листи коалиције ДСС-Двери и директором Центра за геостратешке студије.
НАТО се формално залаже за очување мира и безбедности, а својим деловањем остварује супротне ефекте, видљиве у разореним државама и порасту тероризма. Грађани Србије имају крајње негативан однос према НАТО-у због њеног агресорског деловања и пре свега због нашег искуства из 1995. и 1999. када нас је та организација бомбардовала, кршећи међународно право. Према истраживањима јавног мњења у Србији, 80% грађана Србије се противи било каквој сарадњи са НАТО. Власт у Србији се не обазире на вољу велике већине народа, већ се понаша као да је одговорна НАТО-у, а не држави Србији чије интересе треба да штити.
Значајно унапређивање сарадње Србије са НАТО, реализовано је 2015. године. Ова информација се може пронаћи на званичном сајту НАТО (1) где стоји да се Србија определила за чвршћу сарадњу кроз Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП). Активности Србије према НАТО-у, констатоване су и у Русији. О овој теми се говорило на закључном заседању Колегијума Министарства одбране Руске Федерације на којем је министар одбране РФ Сергеј Шојгу изнео анализу војно-безбедносне ситуације у свету у присуству председника РФ Владимира Путина (2).
Српска напредна странка, истицала је своју „бескомпромисну“ борбу против корупције као једну од најважнијих тачака свог програма још у предизборној кампањи 2012. године. Тада је Александар Вучић обећавао: „Оне који су главне и кључни кривци за овакво уништавање Србије, који су се на противправан начин толико обогатили да не знају шта ће са тим новцем, а да остатак не зна како да преживи, обећавам да ће одговарати ако ни због чега другог онда због закона и правде и да више никоме не падне на памет у овој земљи да пљачка и краде своје грађане“. Давао је уверења да ће проблем који су наследили од претходних власти, решити у најкраћем року и да СНС има нулту толеранцију према криминалу и корупцији.
Представници српске власти воле да истичу како Србија развија добре односе са Вашингтоном и Бриселом с једне стране и са Москвом с друге стране, односно како је Србија војно неутрална земља и не жели да се сврстава ни у један војни блок. Такве тврдње су декларативне и не постоје аргументи који би могли да одбране ту позицију. Ни у једном стратешком документу који се тиче безбедности и одбране Србије („Стратегија националне безбедности Републике Србије“, „Стратегија одбране Републике Србије“, „Доктрина Војске Србије“, „Закон о одбрани Републике Србије“, „Закон о војсци Србије“), не постоји одредба која дефинише војну неутралност. Руководство Србије се по потреби позива на члан „Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“ из 2007. године, донете на предлог Демократске странке Србије који дефинише: „Народна скупштина Републике Србије доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању“.
Покушај да се такозваној небеској Србији (или боље рећи миту о њој) зада снажан и по могућству одлучујући и завршни ударац, од кога се она не би могла више никада опоравити, завршио се на потпуно невероватан и неочекиван начин и то, како за саме њене реализаторе-експериментаторе, тако и за нас огледне куниће на којима је све то покушано да се изведе. Успењем Ане Брнабић и њеног претече Лазара Крстића само је, јасније него икада до сада, крајем прошлог и почетком овог века, указано на кал и блато које тренутно прекрива овоземаљску Србију. То бездушје и бесмисао посрнуле и залутале овоземаљске Србије, у којој данас сви битишемо како и колико можемо, васрсло је небеску Србију и подарило јој моћ већу него икада до сада. Цинизам је да нам је тек голо и сирово зло показало прави смисао и значај истине, правде и добра и то боље и јасније него што су нам то поручивали сви наши славни и преци и свеци!
Недавно је Демократска странка Србије потписала Меморандум о сарадњи са Путиновом странком Јединственом Русијом. То је стратешки документ којим су дефинисани конкретни кораци које ће две стране заједнички да предузимају. Поред очувања Косова и Метохије у саставу Србије и правно-формалног утемељивања војне неутралности Србије, потписнице су се обавезале да „пружају подршку и спремне су да пруже допринос даљем развоју сарадње између Руске Федерације и Републике Србије у економској сфери“.
Демократска странка Србије сматра да су европске интеграције погубне за српску економију, посебно за српску пољопривреду, и да Србија треба у будућности да се стратешки оријентише на руско тржиште. Неопходно је да што пре вратимо царине на увоз производа из ЕУ, због тога што бесцарински режим са ЕУ негативно утиче на домаћу привреду. ЕУ издваја велика средства из буџета за подршку и помоћ пољопривреди, док је Србија додатно смањила и онако премала издвајања сељацима. У таквим условима српски производи не могу да буду конкурентни на домаћем тржишту. Србија као земља са великим пољопривредним потенцијалом се нашла у позицији да увози пољопривредне производе из ЕУ, САД, Кине, Јужне Америке и др. земаља а да приноси српских сељака труле. Додатна отежавајућа околност су турски произвођачи који су се због ремећења односа са Русијом, преусмерили и на наше тржиште. Њихови производи су такође јефтинији од домаћих због подршке коју добијају од своје државе. Ако томе додамо и монополске услове нашег тржишта и увозничке лобије, схватићемо да српски пољопривредници немају никакву шансу у датим околностима.
У пуном јеку предизборне кампање коју владајуће структуре воде на најпрљавији начин, гушећи било који глас опозиције коју не држе под контролом, на најжешћем удару су се нашле Демократска странка Србије и Српски покрет Двери. Коалиција ДСС и Двери за Александра Вучића представља највећу опасност као једина права опозиција која се противи погубној политици власти.
Поред директних напада министара из Вучићеве Владе, посебне надлежности на задатку манипулације и блаћења опозиције, имају псеудо патриотске организације, односно Вучићева приватна опозиција као и његови „независни“ аналитичари. Методе које користе превазишле су све норме нормалног понашања и директно су усмерене на беспоштедно и неаргументовано компромитовање свих које виде као проблем за рејтинг владајуће партије. Притом ни Александар Вучић ни његови „опозиционари“ и „аналитичари“ не узимају у обзир какву штету наносе угледу Србије и посебно српско-руским односима таквим деловањем. Они раде на потпуном дезинформисању јавности, вешто манипулишући медијима које држе под контролом. У томе предњаче службени гласник СНС –Информер, као и Митровићев Пинк, који су ријалитизовали целу Србију. Својом политиком Српска напредна странка је у Србији завела владавину анархије, прожету примитивизмом.
„Хладни рат“ који је трајао од завршетка Другог светског рата до распада СССР-а и Варшавског пакта, може се описати као период међусобног неповерења две велике силе, САД са једне стране и СССР-а са друге стране. Ово неповерење у међународним односима је утицало на стварање војно-политичких савеза који су довели до поларизације света. Током периода хладног рата трајала је трка у наоружању две супротстављене силе и постојала је стална напетост и страх од избијања нуклеарног рата. Овај период историје, завршен је 25. децембра 1991. године, када је председник Совјетског Савеза дао оставку, којом је озваничио распад СССР-а. Од тог момента САД постају једина водећа светска сила, а НАТО алијанса се од одбрамбеног савеза претвара у агресорски савез. Западни званичници су уверавали Русију да се НАТО неће ширити на исток, међутим ове гаранције су дате само у усменој форми. Недуго после обећања, НАТО је кренуо у поход на исток, а САД истовремено у обрачун са неистомишљеницима кроз НАТО, у коме имају водећу и одлучујућу улогу. Од Заливског рата, преко ратова на простору бивше Југославије, Ирака, Авганистана, Либије, Сирије и Украјине, многобројни започети сукоби још увек трају или се налазе у замрзнутој фази.
Српски језик 
English 
Русский 
العربية 
Español 
Português 
Deutsch 
Français 
Italiano 
简体中文