Пише: Вања Радић
Нико не може спорити да је феминизам као покрет пуно учинио за социоекономску равноправност жена и да нам је и даље потребан. Но, када говоримо о било ком покрету за равноправност, корисно је проматрати је у паралели са индивидуалним развојем (онтогенезом). Да би било која обесправљена група дошла до индивидуације, она мора, као и појединац, проћи кроз стадијум адолесценције, познатији као пубертет. Основно својство овог периода, многим родитељима добро познато, јесте бунтовништво и доследно контрашење. Отац десничар, син левичар. Еволуционизам и дифузионизам. Есенцијализам и конструктивизам. Знамо да је истина негде у средини, а доследности и крајности су нешто за шта морамо имати њуха и слуха. Једну од тих крајности видимо на примеру језичког феминизма.
Свака парадигма има свој језик, тачније своју лексику (црквена, комунистичка, грађанска). Али први пут у историји човечанства се сусрећемо с парадигмом која је у свом доследном контрашењу у незнању (надамо се) почела да се игра језиком чак и изван лексичког нивоа, дирајући у језичку структуру. Ево како. Када направите нову реч то је лексичка интервенција, а када силите граматички женски род тамо где је пол потпуно неважан (грађанка / антрополошкиња), то је сасвим друга ствар. Ви тада апстрактној мисли утерујете пол, и тиме је деапстрахујете, док саму професију депрофесионализујете, делујући супротно од прокламоване намере – подстичући неједнакост. У складу с доследним контрашењем, језички феминизам иде још даље: парадигма подржана новим законом инсистира да се не може користити мушки граматички род као кишобран, односно као појам, већ да се доследно мора инсистирати на женском роду, чак и када вам је лице непознато. Већ смо се навикли да нам се телевизије свакодневно обраћају као „грађанима и грађанкама”. Ово није богаћење лексике од стране нове парадигме, већ пипање у језичке структуре, које су много старије од речи. У свим „родно сензитивним” језицима мушки род стоји за мушки и женски пол, свуда налазимо појмове „студент”, „радник”, „грађанин” и сл. Ми заправо овде и не мислимо о полу, јер оперишемо појмом – оним што је одвојено од физичког те и неосетљиво на полност. Осим када имамо лични контакт с особом чија је професија од значаја за интеракцију, када спонтано настаје „женски” облик (нпр. професорка, докторка, касирка, па и водичица).
Било како било, мала мањина истомишљеника успела је да склопи савез са законодавним редовима и новим законом припрети свима који друкчије кажу. Ни мање ни више него фашизам на делу под паролом равноправности. Ропство зарад слободе. Неједнакост зарад једнакости. Нећете више моћи да кажете „по занимању сам професор” ако сте жена, а нарочито се чувајте ако бисте неком другом да налепите тај или неки сличан појам као кишобран за мушко и женско. Имали смо више прилика да искусимо који степен послушности добијемо ако људима кажемо да неким понашањем брину о туђим осећањима, па ваљда нико не жели неког да повреди?
Оно што је потпуно промакло заговорницима насилно доследне феминизације језика јесте то да професија губи на професионалности када кокетира с полом. Уколико се жена министар представи као „министарка”, шаље се порука да је њен пол постао важан за професионалну, а титула за личну интеракцију. Очекујемо да се министар културе обраћа јавности из позиције министра, не из позиције мушкарца или жене.
Још важније од питања професионалности јесте питање једнакости као равноправности. Како ћемо говорити о најбољем хирургу, инжењеру, о раднику квартала? Ако имамо најбољу хируршкињу и хирурга, ко бисте више волели да вас оперише, имате ли преференције? Радница месеца је, јелте, онда најбољи од свих женских радника? А међу мушкарцима се бира радник? Примећујете ли како вам трокира мисао? Једна ствар је дозволити бесмислицу „радник/радница квартала”, а друга наметнути је као обавезну уз забрану употребе речи „радник” као појма у значењу „запослено лицe”, независно од пола. О којој једнакости причамо ако се не може изгласати министар или председник независно од пола? Једнакост се управо огледа у постојању истог назива, исте титуле, истог назива позиције, за који је предвиђена иста плата. А шта ћемо са станарима, возачима? Треба ли жена да плати казну ако није спецификован њен пол? (ето јединог могућег бенефита овог закона). Је ли пол заиста релевантан у овом случају? Можемо ли „возачицама” да дамо неки попуст (опростите, лични интерес)? Или смо одлучили да укинемо „возача” као појам у значењу „лице које управља возилом”, што је, иако мање очигледна, најразорнија последица устројства које нам се намеће. А шта ћемо с „лицем”, и њега би ваљало прилагодити актуелним трендовима, какав је то нетранспарентан говор без спецификације пола, ко ће више да издржи толику неизвесност и толики изостанак полних органа са слике?!
Развојној психологији је познато да деца на формалном стадијуму мишљења имају потешкоћа са разумевањем појма: нпр. за децу ће „човек” искључиво бити „мушкарац”, никако и жена (дететов свет почиње са полним дихотомијама мама/тата, бата/сека, бака/дека). Немогућност да се појам одвоји од пола често је здружена са преокупацијом полним органима у том периоду, која се да видети и на дечијим цртежима. Виши облици мишљења оперишу у свету појмова, одвојених од полности и физичког света. Тада се може сабирати без прстића. Апстрактној мисли не треба физикалност. Наша асоцијативна меморија оперише појмовима. Опозиције као што су човек – животиња, учитељ – ученик, висе о појму. Како ћемо користити ове функције и колико ће нам сама differentia specifica појма бити доступна ако нам закон забрањује да појмовно мислимо?
Хоће ли грађани седети скрштених руку док ступају на снагу закони који намећу мишљење својствено нижем развојном стадијуму и облицима менталне ретардације као што је афазија? Нажалост, све што не утиче на нас овде и сада, са очигледним последицама, као што је зграда која нам се гради уз прозор, чини се да није вредно наше енергије. Уз слоган „све је ствар навике” почиње игра инжењера људске мисли, неуких програмера који би по сваку цену да измене једну линију кода, а не знају где је почетак, а ни где крај те скрипте. Осим ако се појави error, онда ће барем знати где је крај.
Aнтрополог
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
19. јул 2021.