Пише: Слободан Самарџић
Србија за пар дана из смрзнуте позиције полицијског часа и ванредног стања ускаче у топлу струју либералног поретка јавног живота. Како другачије него политичком одлуком подупртом стручним ћутањем лекарске струке. Нема више дрила ванредног стања (иако формално још није укинуто); наводно све зависи од самосвести грађана, као у Шведској – која се иначе насукала на овај спруд. То је добро. Калимо се као челик – хладно-вруће, па опет.
Ово ипак није садизам власти. Не би они тако да нису принуђени фактором време да одрже изборе. А кад вас на нешто тера фактор време, онда је то објективна околност. Ето, избори се морају одржати „на време“. Не могу се бесконачно одлагати, како у прологу ове најновије политичке кампање у време ванредног стања и полицијског часа (25. априла) рече настојница нашег парламента.
Али, погодите ко одређује то време које се зове „на време“ – Устав, закони или неко изнад њих. За данашњу Србију то је тривијално питање; па ваљда сви знају. И стварно, неколико дана после уводних тактова пролога јавио се (на празник рада) сам композитор: избори ће бити одржани „на време“, јер нема никаквих разлога да се „померају“. Штавише, и певачица пролога и композитор наглашавају да ће све бити урађено „у законском року“, тј. по Уставу и закону.
Ово је већ музика за театар апсурда. У прошлом прилогу (вид. овде) показали смо да уставни и законски рок за довршетак изборних радњи истиче 3. маја, а за конституисање нове Народне скупштине 3. јуна. Све то из простог разлога што је председник Републике расписао опште изборе 4. марта. У међувремену се догодила пандемија короне, у Србији ванредно стање и полицијски час, али ови хоће да нас убеде да се ништа није догодило и да нетом по закључењу ванредног стања магијски увезујемо 4. март и датум којим стижемо „на време“. Ако се запитамо, шта их тера на ове вратоломије здравог разума, можда ћемо и стићи до правог одговора. Не само на питање, зашто се тако безочно крше Устав и закони, него и зашто се изненада форсира нормално стање.
Вучић и друштво око њега схватили су да ако би се избори одложили за јесен, тада не би имали онако повољну атмосферу какву имају сада и која ће трајати још кратко време. Прво, њихова очигледна изборна кампања током ванредног стања била је срачуната на непосредно дејство у погледу изборних резултата, што је могуће само ако се избори што пре одрже. Друго, исто временско ограничење има и тобоже велики економски успех мерен критеријумом релативног пада БДП, јер ће видљиви учинци општег привредног застоја наступити већ крајем лета и почетком јесени. Најзад, као треће, Вучића и друштво очекује последња фаза предаје Косова и Метохије тамошњим Албанцима управо почетком јесени будући да је, што се тиче главног хендлера (САД) и званичне Србије, све спремно за завршни чин.
Ова три фактора представљају чиниоце изненадног убрзања „нормализације“ свакодневног живота и истовремено чиниоце привидно нејасне формуле о изборном тајмингу. Бесомучно кршење Устава и закона, као и неизбежни ризик повећаног заражавања становништва услед изборне кампање, само су колатералне штете. Ни једна од ових штета није страна Вучићу и екипи. У кршењу Устава и закона одавно су огрезли, а што се тиче непоштовања правила понашања у ванредним стању, примера има на претек (Ваљево, Ниш, Нови Пазар, Чортановци…).
Пошто нема начина да било ко и било шта данашњу српску номенклатуру скрене са утврђеног пута, ова бескрупулозна манипулација режима, тежа од његове уобичајене изборне манипулације, може се зауставити само масовним бојкотом ових избора. Само на тај начин грађани могу да сачувају уставно и законско тело државе, али и своје сопствено тело, од малигног политичког заражавања.
7. мај 2020.