Владислав Сотировић: Зашто треба поштовати Русију у међународним односима или да ли је Запад “завршио” са Русијом?

Препорођена Русија

Након распуштања СССР-а 1991 г., Русија и руске студије укључујући и руски језик, културу и повест су постали за једно дуже време не много популарне области студирања као и занимања на Западу упоређујући са временом Хладног рата (1949.−1989. г.). Разлог оваквом тренду је било дубоко веровање на Западу да је исти једноставно „завршио“ са Русијом као великом силом након рушења Берлинског зида и нестанка како СССР-а (совјетске Русије) тако и Варшавског пакта. Међутим, геополитички стратези на Западу а првенствено у НАТО пакту и Пентагону су превидели једну ствар: нестао је Совјетски Савез али не и сама Русија која је од године 2000.-те доживљавала константну војно-политичку и економско-финансијску ренесансу након катастрофалних година (деценије) власти Бориса Јељцина и његових еуроатлантских либерала. Веровало се након 1991.-г. да је утицај Русије у светској политици и међународним односима дефинитивно елиминисан па су стога на западним универзитетима укидане катедре, програми и центри за проучавање руске културе, језика и историје као практично непотребни у геополитичком смислу.      

Међутим, у реалности су сви они који су држали Русију за „ирелевантног“ фактора у светској политици и међународним односима након завршетка Хладног рата били невољно принуђени да признају да се Русија након Руско-грузијског рата августа 2008. г.[1] ипак сигурним корацима почела враћати на светску политичку сцену. Једноставно, Русија се „вратила“ и „враћаће се“ још као велика војна, политичка и економска сила  (great power) а Вашингтон и Брисел су могли само да констатују 2008. г. да су гурањем Грузије у директан ратни сукоб са Русијом само отпочели нови Хладни рат у светским размерама.[2]

Русија као земља огромних енергетских резерви, нуклеарне моћи, са образованим и талентованим житељима једноставно не може да буде игнорисана од стране других поготово након 2008. г. када је Москва отпочела као велика сила да реализује своје националне циљеве и ван сопствених државних граница. У сваком случају, постало је потпуно неодговорно да се Русија сматра бар након 2008. г. и кратког рата на Кавказу као некакав придружени члан америчком новом светском поретку (НСП) који је Вашингтон као једина светска хипер сила успоставио након Хладног рата. Препорођена Русија након 2000. г. је јасно ставила до знања да се има поштовати као велика евроазијска сила исто као и њени национални интереси у спољној политици и геополитичке аспирације у међународним односима.  

Русија као велика сила 

Познат је историјски закон да се државе и њихова моћ мењају временом па самим тим и системи међународних односа у глобалној политици. Ипак, у повести је само неколико држава доживело драматичне и велике промене у релативно кратком временском интервалу као што је то случај са савременом Русијом у последње три деценије. Русија се од 1991. г. мењала као држава, нација и војна сила што се природно одражавало и на промену њеног статуса у глобалној политици и међународним односима. Русија је успела као правна наследница СССР-а да мирним путем драстично трансформише читав економски и политички систем за око две деценије након нестанка Совјетског Савеза што је веома редак случај у повести. Када је СССР распуштен 1991. г., Русија је била једна од 15 уставних република које су прогласиле своју државну независност. Русија је у исто време морала и да реформулише своју улогу у светској политици као потенцијално велика сила која је изгубила совјетски статус једне од две глобалне суперсиле у међународним односима. Деведесете године прошлог столећа су за Русију биле болан период у светској политици када је Јељцинова Русија изгубила све атрибуте једне велике силе претворивши се скоро у политичко-економску колонију Запада што је јасно дошло до изражаја 1999. г. за време НАТО агресије на СР Југославију. Јељцинова Русија је, иначе, читав простор бивше Југославије препустила Западу још 1994. г. као формална чланица Контакт групе.[3] Ипак, захваљујући свеобухватним и брзим реформама у постјељциновском периоду, руска спољна политика је од 2008. г. поново постала самостална а Русија се постепено враћала у друштво великих светских сила што је и коначно потврдила 2014. г. за време државног удара у Украјини.[4]     

Важност утицаја Русије на светску политику и међународне односе данас се лако може објаснити фундаменталном чињеницом да је Русија постала након 2008. г. један од најјачих међународних фактора који одређују глобалну политичку агенду. Другим речима, након прве две деценије постхладноратовског светског поретка који је искључиво диктирао Вашингтон, Москва је успела да се врати у друштво великих светских сила, тј. као држава која заузима место међу најмоћнијим светским силама у хијерархијском систему утицајних држава на светску политику.[5]

Савремена Русија задовољава данас све формалне критеријума који дефинишу једну велику силу у међународним односима:

1. Велика сила је међу првима у низу оних држава које повлаче храбре и хазардске потезе у међународним односима ризикујући и избијање рата већих размера.
2. Велика сила је војнополитички способна да брани своју сопствену независност, територијални интегритет и националну сигурност и да у исто време утиче на друге државе како да се понашају на међународној сцени.
3. Велика сила је економски моћна. Овај економски услов није довољан сам по себи али јесте неопходан у дефинисању велике силе. Другим речима, све велике силе морају да буду економски моћне али нису све економски моћне државе аутоматски и велике силе на међународној политичкој сцени (нпр., Немачка и Јапан).
4. Велика сила своје националне интересе и њихову заштиту пројектује не само на регионалном већ и светском плану.
5. Велика сила у спољној политици примењује „напред“ или „гурај“ принцип у остваривању својих националних циљева. Сходно томе, велика сила има реалних а не само потенцијалних утицаја на светску политику и међународне односе.[6]
6. Велика сила је држава која, бар на основу концепта из 18-ог столећа, не може бити освојена од стране друге државе нити од коалиције других великих сила.[7]

Русија данас сигурно припада блоку великих глобалних сила поседујући моћно нуклеарно оружје, растућу економију као и перспективне економске ресурсе и индустријске капацитете. Ипак, оно што је најбитније и што веома разликује Русију од других великих сила је чињеница да Русија као највећа држава на свету поседује скоро неисцрпне природне ресурсе од којих су многи вероватно још и неоткривени. Са чисто геополитичке стране, Русија заузима круцијални сегмент тзв. Heartland-а – централног геополитичког дела света.[8] Русија са својом богатом прошлошћу и националном традицијом је у последње две деценије у процесу проналажења своје нове улоге у међународним односима савремене светске политике. Руска спољна политика у савременом свету се заснива на свеобухватној геополитичкој стратегији заснованој на чврстој визији савремених међународних односа поготово између великих сила и одбрани руских националних интереса у тренутном светском поретку.[9]

Шест фактора препородне политике Русије

Савремена повесница Русије почиње након Горбачовљевог распуштања СССР-а на основу билатералног споразума са Роналдом Реганом на самиту у Рејкјавику 11.−12. октобра 1986. г.[10] који је у исто време директно утицао на политичка и економска превирања у Русији за време Бориса Јељциња и његових евроатлански оријентисаних либерала који су изгубили компас руских националних интереса а МИП Русије свели на агентуру САД и НАТО пакта. Ипак, Русија се постепено извлачила из оваквог стања нестабилности напуштајући улогу марионете западних глобалиста након изнуђене оставке Б. Јељцина 31. децембра 1999. г. захваљујући шест добро комбинованих фактора препородне политике новог председника Русије Владимира В. Путина који је умео да их искористи у пуном обиму:  

1. Енормне минералне резерве, нарочито природног гаса и нафте.
2. Значајна војна снага која је базирана на основама друге у свету нуклеарне силе из периода Хладног рата.
3. Релативно квалитетно образовани сегмент производног дела популације Русије.
4. Високо квалитетна научна и технолошка база која је опстала након СССР-а у руској индустрији.
5. Перманентно чланство Русије у Савету безбедности ОУН, Г8 и Г20.
6. Значајан политички и економски утицај Русије на области бившег СССР-а које се у геополитичким концепцијама савремене Русије третирају као области „блиског суседства“.

Може се предсказати да ће Русија у будућности остати један од главних и војнополитички најснажнијих фактора у светској политици заједно са САД, ЕУ, Кином, Индијом и Великом Британијом али и растућим по снази и утицају неколико исламских земаља поготово Ирана и Турске. Засигурно је да природни ресурси и на њима засноване војнополитичке могућности ће омогућити Русији наставак курса независне спољне политике и реализацију националних и безбедносних интереса како на простору бившег Совјетског Савеза тако и у неколико кључних светских зона као што су Источна Европа, Централна Азија и Блиски Исток. Ипак, може се предвидети и то да ће се национални интереси Русије сигурно сукобити са националним и геополитичким интересима других великих сила а пре свега САД и ЕУ поготово на простору Источне Европе.

Засигурно је да ће систем међународних односа и светског поретка и даље функционисати сходно клишеу теорије светског система (World Systems Theory): варијанте структурализма која концептуалише светски поредак и међународне односе сходно подели свих држава/нација у три групе: 1. богата и постиндустријски развијена група земаља која чини центар (Г20), 2. група сиромашних и недовољно развијених нација на периферији (Африка и делови Азије) и 3. нације које се налазе између ове две основне групе заузимајући полупериферијалну позицију али знатно нагињујући ка првој групи услед свог убрзаног индустријског развитка (земље бившег СССР-а, Латинска Америка). Русија ће побољшати свој положај у првој групацији која обухвата уједно и све нације са статусом велике силе које би могле да регулишу систем међународних односа и светске политике по принципу равнотеже моћи (balance of power). Овај принцип функционише по систему механизма сарадње великих сила у решавању међусобних и других светских проблема како би се у реализацији њихових националних интереса избегли директни сукоби великих размера (светски ратови) али и спречила доминација једне хегемонистичке силе у светској политици.

Четири разлога за поштовање Русије у међународним односима

Постоји најмање четири (најбитнија) разлога за проучавање битности Русије у светској политици и поштовање Русије у међународним односима данас:

1. Географски положај и величина државне територије: Русија је највећа држава света која се простире на 17 милиона квадратних километара површине покривајући 11 временских зона. Русија се граничи са Балтичким морем на западу, Црним и Каспијским морем на југу, Арктичким океаном на северу и Тихим океаном на истоку. Русија је и европска и азијска земља која заузима кључни геополитички простор на свету – круцијалне делове Heartland–а. Русија се копнено граничи са пет држава чланица НАТО пакта (Пољска, Норвешка, Литванија, Летонија и Естонија), са шестом (Турска) преко Црног мора а од седме (САД) је географски одвојена само Беринговим пролазом (мореузом) ширине 85,30 км. Русија има заједничку државну границу са 16 међународно признатих земаља што је уједно и највећи број суседа које има било која држава на свету. Битност Русије као геополитичког фактора се може укратко схватити ако знамо да све што се дешава на простору Евроазије од Централне Европе до Јапана утиче и на понашање Русије на међународном плану обзиром да Москва на такве догађаје мора да реагује на овај или онај начин.[11]
2. Регионална сила: Русија је неоспорно регионална сила на простору Heartland–а на коме Русија настоји да реализује своје сопствене националне, економске, политичке и безбедносне интересе. Русија је након 2000. г. успела да развије своју независну политику према другим државама укључујући и чланице НАТО пакта и ЕУ. “Проблеми” са Русијом у светској политици и међународним односима почињу 2008. г. обзиром да спољна политика Москве није у многим сегментима одговарала стратешким интересима САД и њеним европским и другим клијентима у оквиру НАТО пакта и ЕУ. На потпуно незадовољство и Вашингтона и Брисела, Москва је наставила да одржава добре односе са два највећа званично прокламована непријатеља САД – Северном Корејом и Ираном. Ипак, “најпроблематичнија” тачка регионалне спољне политике Русије за Вашингтон јесу континуирани и успешни напори Москве да изгради политичке коалиције са суседним земљама а пре свега са моћном Кином као и Ираном и Индијом као растућим светским економијама. Треба се подсетити да су Русија, Кина, и Индија већ чланице специјалног међународног економског блока земаља растућих економија у светским оквирима – БРИКС – (the BRICS) заједно са Бразилом и Јужноафричком Републиком.[12] Запад је коначно, мада невољно, признао Русији 2008. г. право на “посебне интересе” на геополитичком простору бившег Совјетског Савеза изузимајући оне (балтичке) државе које су већ до тада (2004. г.) постале чланице НАТО и ЕУ (Естонија, Летонија и Литванија).[13]   
3. Војна моћ: Упркос тоталном незадовољству Пентагона, Русија је поново након Бориса Јељцина постала велика војна сила чија се у најмању руку нуклеарна моћ и потенцијали морају поштовати у светској политици што су на својој кожи кривицом Запада осетили за сада Грузија 2008. г., Украјина 2014. г. и учесници казахстанске обојене револуције 2022. г. Сасвим је разумљиво да је Москва након Хладног рата,[14] када је на међународној сцени дивљао огољени амерички империјализам бар све до 2008. г., настојала да промовише своју безбедносну политику која би заштитила сопствене националне циљеве. Та политика је била заснована нарочито од почетка текућег миленијума на приоритету развијања и унапређивања војне моћи Русије у сврху пацификације империјалне међународне политике западних глобалиста укључујући и агресивне потезе према самој Русији. Са повесне тачке гледишта, за руске државнике и политичаре било је јасно да након оснивања НАТО пакта 1949. г. опстанак Русије (тада СССР), њена независност и сувереност су зависили искључиво од њене војне моћи а посебно нуклеарне.[15] Русија (у то време СССР) је почела да производи нуклеарно оружје 1949. г. када су САД формирале свој сопствени империјални војнополитички NATO савез. Русија је успела да успостави нуклеарни паритет са САД почетком 1970.-их (који није имала нпр. 1962. г. за време Кубанске кризе). Данас, Русија поседује нуклеарни арсенал и ракетне системе који не заостају за америчким.[16] Нажалост, захваљујући америчкој отвореној политици гангстеризма у међународним односима након завршетка Хладног рата, такозване западне либералне демократије (ЕУ и НАТО) су још увек непријатељи не само Русије већ и глобалној безбедности. Сходно томе, најбитнији задатак у најскоријој будућности за одржавање мира у светској политици јесте формирање нове врсте политике међународне безбедности засноване на правди, демократији и пријатељским међународним односима.  
4. Економска моћ: Русија и даље остаје да буде глобална економска снага са растућим економским индексом из године у годину који је већи од многих земаља западне економије. Русија са популацијом од 142 милиона житеља је међу 10 најнасељенијих земаља света. Њен годишњи БДП (the GDP) сврстава Русију међу 10 најразвијенијих економија света. Године 2007. приватни сектор са 5 милиона компанија учествовао је са 65% у руском БДП. Без обзира на могућност економског успоравања руске привреде, Русија ће највероватније да настави са растом своје привреде у наредном периоду. Главни извор прихода Русије (80%) су природни ресурси иза којих долази широка лепеза производа различитих индустријских грана. Најбитнији извоз Русије од природних ресурса су природни гас, нафта, дрво и метали. Не треба заборавити на чињеницу да Русија поседује 23% пошумљених површина на свету[17] као и да Русија заузима осмо место на свету по питању залиха нафте (прва је Венецуела). Након 2000. г., Русија је поново постала један од највећих светских извозника енергената и оружја (међу првих 3). Потенцијална економска моћ Русије је заснована на чињеници да земља поседује енормне резерве природних ресурса у светским оквирима, као на пример, 30% природног гаса. Русија је такође веома близу природном гасу и нафтним резервама на Арктику које још увек нису довољно испитане али су засигурно велике. Постоји велика могућност да управо Русија организује експлоатацију ових резерви за које је геоенергетска трка између ње и САД већ отпочела. Није тешко тврдити да ће у скоријој будућности енергетски извори постати главни разлог конфликата у међународним односима.         

Евроазија и modus vivendi са Западом

Питања природе политичког и економског система Русије у последње две деценије су кључна за разумевање њене позиције како у Евроазији тако и на светској сцени као и улоге Русије у разрешавању проблема регионалне и глобалне безбедности.[18] Креатори западних војнополитичких потеза су коначно схватили ову истину тек након дефинитивног повратка Русије на светску политичку сцену августа 2008. г. војном интервенцијом на Кавказу када је Москва јасно ставила Западу до знања да више неће толерисати процес инкорпорације у западне структуре (НАТО и ЕУ) геополитичког простора у најближем суседству Русије (бивши СССР) за који сматра да је виталан за одбрану њене сопствене безбедности као и за реализацију националних циљева. Запад је такође схватио да је ова војна интервенција Москве на Кавказу (Руско-грузијски рат августа 2008. г.) такође изведена и као реванш за једнострано проглашење независности „Републике Косова“ фебруара исте године под јасним окриљем Запада који је исту ускоро дипломатски верификовао као валидну.

Русија је постала један од водећих светских лидера са јаком економијом и војном моћи, богати произвођач и извозник енергената, екстремно важан актер у светској политици, који још увек изграђује своју позицију у међународним односима. Русија ће сигурно за дужи период у скоријој будућности бити један од круцијалних фактора и актера светске политике који доноси најбитније геополитичке одлуке на светском нивоу. У фебруару 2022. г. дипломатска активност Русије је дефинитивно доказала да је Русија не само равноправан партнер Западу у међународним односима већ чак шта више супериорнији партнер код кога на преговоре у Москву долазе западни лидери и министри један за другим у колони и враћају се кућама погнуте главе необављеног посла уједно показујући елементарно непознавање светске географије и политике. Ипак, Русија је свесна да након завршетка Хладног рата своје геополитичке претензије мора да некако усклади са пре свега политиком НАТО пакта како би се пронашао заједнички modus vivendi у политици светске безбедности.[19]

Од времена нестанка Совјетског Савеза па до другог председничког мандата Владимира В. Путина, Русија је била потпуно маргинализована од стране Запада у светској политици и међународним односима а за време Бориса Јељцина понижавана и исмејавана на међународној сцени. Све до 2008. г. светска политика је доминантно била у рукама САД и њених западних марионета али тада долази до почетка круцијалног преокрета када препорођена Русија показује Западу зубе на Кавказу и ставља до знања западним глобалистима да ће се чврсто борити за реализацију свог сопственог геополитичког програма званог Евроазија. Западу је од тада постало јасно да пред собом више нема послушну Јељцинову Русију већ Русију која преко идеологије руског евроазијатизма и геополитике Евроазије изграђује модерну демократску руску империју на геополитичком простору Heartland-а.[20] 

Од средине друге деценије 21.-ог столећа Русија се поново појавила на међународној сцени као велика светска сила и стога њена спољна политика као и руске студије уопште поново привлаче пажњу истраживача који покушавају да предскажу у ком правцу ће се развијати утицај Русије на светску политику. Историјски посматрано, кад год је Русија била поштована као држава, народ, нација и култура од стране Запада њени односи са Западом у светској политици су били кооперативни па чак и пријатељски. Међутим, кад год је Запад ниподиштавао Русију покушавајући од ње да направи своју колонију за експлоатацију радне снаге и природних ресурса Русија је показивала своје непријатељске зубе бранећи свој сопствени идентитет и националне интересе. Нажалост, ову повесну лекцију данашњи западни глобалисти очито да нису научили што може имати катастрофалне последице по светску сигурност у најскоријој будућности.[21]

Dr Vladislav B. Sotirović

Vilnius, Lituânia

Сарадник Центра за геостратешке студије

Београд-Москва

Изворник: Global Politics

22.02.2022.

Instruções:

[1] О овом рату, бар са западне тачке гледичта, видети у [Roger E. Kanet (ed.), Russian Foreign Policy in the 21st Century, New York: Palgrave Macmillan, 2011, 101−178].

[2] Edward Lucas, The New Cold War: Putin’s Russia and the Threat to the West, London‒New York: Palgrave Macmillan, 2008.

[3] О геополитичком положају и изазовима Балканског полуострва видети у [Славољуб Б. Шушић, Геополитички кошмар Балкана, Београд: Војноиздавачки завод, 2004].

[4] О историјату односа Русије са Западом видети у [Andrei P. Tsygankov, Russia and the West from Alexander to Putin: Honor in International Relations, New York: Cambridge University Press, 2012].

[5] Andrew Heywood, Global Politics, New York: Palgrave Macmillan, 2011, 7.

[6] О светској политици видети у [Jeffrey Haynes, et al, World Politics, New York: Routledge, 2013].

[7] Richard W. Mansbach, Karsten L. Taylor, Introduction to Global Politics, Second Edition, London−New York: Routledge, 2012, 578.

[8] О утицају географије на историјске процесе видети у [Halford John Mackinder, “The Geographical Pivot of History”, The Geographical Journal, 23, 1904, 421−437; Pascal Venier, „The Geographical Pivot of History and Early 20th Century Geopolitical Culture“, Geographical Journal, 170 (4), 2004, 330−336].

[9] О војној доктрини и концепцији националне безбедности Руске Федерације након завршетка Хладног рата до почетка 21.-ог века видети у [Тодор Мирковић, Стратегије и ратне доктрине суперсила и блокова, Београд: Војноиздавачки завод, 2003, 221−223].

[10] О односима Р. Регана са М. Горбачовом видети у [Jack F. Matlock Jr., Reagan and Gorbachev: How the Cold War Ended, New York: Random House, 2005].

[11] О Евроазији и великим силама видети у [Roger E. Kanet, Maria Raquel Freire (eds.), Key Players and Regional Dynamics in Eurasia: The Return of the Great Game, Basingstoke, UK: Palgrave Macmillan, 2010].

[12] БРИКС је акроним састављен од почетних слова назива држава овог блока. Први пут је коришћен 2003. г. од стране инвестиционе компаније Goldman Sachs као БРИК (the BRIC), тј. без Јужноафричке Републике. Узимајући у обзир рапидни економски развитак ових земаља, компанија Goldman Sachs је предвидела да ће БРИК земље бити године 2050.-те богатије од економски најразвијенијих земаља данашњице.  

[13] О спољној политици Русије у 21. столећу са перспективе Запада видети у [Robert Legvold (ed.), Russian Foreign Policy in the 21st Century and the Shadow of the Past, New York: Columbia University Press, 2007; Roger E. Kanet (ed.), Russian Foreign Policy in the 21st Century, New York: Palgrave Macmillan, 2011].

[14] О коренима Хладног рата видети у [Martin McCauley, Origins of the Cold War, 1941‒1949, Fifth Edition, London‒New York: Routledge, Taylor & Francis Group, 2021].

[15] О овом питању видети више у [Richard Pipes, Survival is not Enough: Soviet Realities and America’s Future, New York: Simon & Schuster, 1984].

[16] Robert Legvold, “The Russian File: How to Move Toward a Strategic Partnership”, Foreign Affairs, July/August 2009, 78−93.

[17] World Resource Institute: www.globalforestwatch.org/english/russia (2009).

[18] О структури руске власти, политичког система и политике видети у [Eric Shiraev, Russian Government and Politics: Comparative Government and Politics, New York: Palgrave MacMillan, 2010].

[19] О геополитичким амбицијама Русије након Хладног рата видети у [Срђан Перишић, Нова геополитика Русије, Београд: Медија центар „Одбрана“, 2015]. О новом Хладном рату видети у [Robert Legvold, Return to Cold War, Cambridge, UK−Malden, MA: Polity Press, 2016].

[20] О руском евроазијском геополитичком пројекту видети опширније у [Marlène Laruelle, Russian Eurasianis: An Ideology of Empire, Baltimore‒Washington, D.C.: The Johns Hopkins University Press‒Woodrow Wilson Center Press, 2008].

[21] О општој повесници Русије и руских земаља видети у [Nicholas V. Riasanovsky, Mark D. Steinberg, A History of Russia, Seventh Edition, New York‒Oxford: Oxford University Press, 2005].