Протојереј Владислав Радујковић: Послушање-лудом радовање

Пише: Протојереј Владислав Радујковић
У току ове 2025. године у Србији свједочимо немилим сценама пребијања и сатанизовања српске омладине, која се усудила да дигне глас против криминала, издаје и уништавања српских институција. Тачније, против режима на власти који је толико огрезао у криминал, бахатост и лажи, да је ментално и духовно здравим људима постало немогуће слушати и гледати то зло и мирно живјети у уништеној, изданој и корумпираној Србији. А, истовремено, слушати болесна убјеђивања путем државних медија да је све у најбољем реду, да тако треба и да се то зове „прогрес“.
Међутим, борба ових младих људи и све већег броја грађана Србије није само против једне политичке странке и њеног криминалног врха. Ова борба је постала фронт против аждаје са много глава. Те главе, у „напредњачкој“ Србији, су многе паравојне, параполицијске, параполитичке и параграђанске наказне структуре, из којих палаца језик мржње, манипулације и лажи. На жалост, многи из врха СПЦ упорно се нуде да буду примљени као једна од глава те аждаје, чијем наративу и дјелима би да саобразе и Цркву Светог Саве.
Ипак, није то баш нешто сасвим ново или нешто што се у СПЦ дешава преко ноћи. Већ неколико деценија „врх“ СПЦ (читај: сабор епископа) има све мање способности да прочита знаке времена и реално сагледа свијет око себе. Избор духовно недораслих и благо ометених у развоју за кадрове који треба да воде епархије или доносе одлуке од општег интереса за СПЦ, а чија једина особина која их квалификује за функцију јесте слијепа послушност ономе ко их је изабрао – довело је до тога да је врх СПЦ састављен од два налогодавца и десетина (новопостављених) слијепих климоглава и послушника. И свих, али баш свих епископа, забринутих само за свој мир и да их нико ништа не пита. Сада, када тај мир више није могућ, када су од народа јасно и гласно приупитани за (духовно и душевно) здравље, за одговорност пред онима за које се заклињу на Јеванђеље да ће им бити духовне вође и „пастири“ – сада се показује реална слика стања у тзв. „врху“ СПЦ. Количина бесмислица и ментално и духовно нехигијенских изјава које потичу од „врха“ СПЦ показује да њихов „мир“ нема никакве везе са Божијим миром, да је њихов
„мир“ у супротности са миром о којем говори Христос у Јеванђељима, јер је тај њихов „мир“ само: пустите ме на миру, не питајте ме ништа.
Међутим, господо „немирна“, сами сте својим ничим изазваним изјавама и дјелима оголили своје душевно и духовно стање, сами сте се прозвали на одговорност и суд народа Божијег, сами сте себе препоручили за озбиљну психијстријску и психолошку анализу. Због ваших контаминираних изјава, јавних говора и написаних текстова, ваше очигледно нездраво духовно и душевно стање на које сте сами јавно указали – неће и не може вам више вратити ваш мир, поготово не у вријеме дигиталне технологије, социјалних мрежа и камера на сваком телефону и у свакој руци. Без обзира што ће се увијек наћи неки масни поп истурен да оправда што се правдати не да, да сакрије што се с`крити не да, да бијело назове црним, а црно бијелим и да покуша да држи народ на широком одстојању од вас, како би сте купили још који тренутак да вас нико и ништа не пита и не тражи ништа од вас – сами сте себе препоручили на увид и озбиљну анализу. Да бисмо ствари назвали правим именом, треба искрено рећи да није такво стање у СПЦ само откако је епископ бачки постао патријарх СПЦ и ново-изабрана гомила њему слијепих послушника. Тај проблем се вуче још из времена „оног“, иако је данас постало више него очигледно све што се деценијама гурало под тепих и закопавало у мрачне ходнике патријаршије.
Вратимо се на размеђе `80-тих и `90-тих година XX вијека, када је занимање тадашње „социјалистичке“ омладине, младих и образованих људи „оног времена“, за стару српску културу и духовност постајала авангарда, када је то интересовање расло од бунта ка елитизму. Тада СПЦ није имала да понуди готово ништа од онога за чим су вапиле те прикривене масе. Само индивидуалним трудом појединаца у Цркви и њиховим скромним могућностима, бојажљиво су се појављивале књижице о вјери и духовности. Блаженопоч. прота др Лазар Милин, био је један од ријетких примјера тог времена да у СПЦ постоји
неко храбар и спреман да било шта објави, да понуди тражитељима прве и основне кораке у вјери. А онда, почетком 90тих, умјесто да овом проблему приступи плански, радно и у складу са горућим потребама пробуђеног српског народа, „врх“ СПЦ прави двијe катастрофалнe грешке чије ће се посљедице осјећати још деценијама касније, односно припремити овај терен данас.
1. Никоме у СПЦ, на почетку `90-тих година није пало на памет да сагледа вријеме и тренутак у којем се налази и поразмисли о будућности мјеста Цркве у том друштву. СПЦ се правдала неспремношћу да из једног система, у којем је ућуткивана, пређе у други у којем се очекује да преузме духовно вођство. Потрошене су деценије иза тога, а да СПЦ није учинила готово ништа да стварне духовне потребе све већег броја Срба који јој се обраћају задовољи неким конкретним планом, програмом, литературом или кадром школованим у областима проучавања организације рада и стварања стратегије, агенде, плана. Али, у том
времену се итекако реновирају епархијски дворови, граде куле и чардаци за епископе и ту није недостајало ни плана ни средстава! Видљиво је само понеко индивидуално издвајање оних који својом личном харизмом, уз помоћ штапа и канапа, дају потребитима онолико колико су способни да дају по питању духовности. Али не и српске културе. Питање српске културе званично остаје ван граница интересовања СПЦ до данас. Шта мислите зашто?
2. У оквиру СПЦ, тих раних `90-тих година, било је тек неколико појединаца који су препознали насушну потребу све већег броја људи за литературом из које могу да сазнају оно што им је било забрањено да знају. Настају први дјечији кораци по питању популарног издаваштва у оквиру СПЦ. Међутим, те на брзину склепане издавачке куће преводе и
штампају монашку литературу и пласирају је у народ гладан и жедан основних ствари о православној вјери, српској култури и духовности и тиме праве непоправљиву духовну штету! Стварајући један неразумљив облик духовности, створили су значајну групу Срба који су заувијек окренули леђа сваком новом покушају да икада више са СПЦ дођу у контакт. Тешка, сувопарна, несварљива монашка литература, намјењена најјачим духовницима, пустињацима и аскетама високог духовног нивоа, дата у руке онима који једва знају да се прекрсте и који су већ деценијама учени да је „религија опијум за народ“, да су „у цркви само залуђеници“ итд. – изазвала је сасвим супротан ефекат и у главама многих атеизираних људи само потврдила да тако треба и да остане. Овај пут, СПЦ је од себе одгурнула један дио народа, који је деценијама био одгуриван од СПЦ силом безбожне комунистичке власти и идеологијом противној хришћанској православној вјери.
А управо та и таква популација сада шири руке „представницима“ Цркве који подржавају политичку партију на власти, јер увиђају да је „врх“ СПЦ у љубави са њиховим политичким и идеолошким вођама. И онда се, као, чудимо откуда толики „професионални ботови“ на друштваним мрежама, који Цркву „бране“ највулгарнијим ријечима, најбруталнијим лажима и невиђеном мржњом према неистомишљеницима? Чудимо се откуда толики „ботови“ који ће сваку добронамјерну критику и жељу да се Црква Христова очисти од дневно-политичких манипулација и некомпетентних „духовника“ назвати
„нападом на Цркву“, на Бога, на Светосавље, „црквени ред и поредак“ итд. И засути салвом најогавнијих увреда, псовки и клевета!
А на све то, од када је уведена вјеронаука у школе Србије и план и програм за тај предмет дошао у сферу одговорности оних који дјецу и омладину виђају само на телевизији и филмовима, почела је нова ера слуђивања већ ионако слуђеног народа. Временом, хвала Богу, искаче све више појединаца, што међу свештеницима, што мећу Теолозима мирјанима, који опет, уз помоћ штапа и канапа, дају потребитима онолико колико су способни да дају по питању духовности. Али и даље СПЦ нема плана, нема средстава, нема идеје како и куда даље, нема визије будућности. А нема ни српске културе. Питање српске културе званично остаје ван граница интересовања СПЦ до данас. И тако до почетка ове 2025. године.
Шта се промијенило? Шта је сада другачије? Другачије је, господо српски „духовници“, јер се пробудила једна нова генерација
младих људи која не „једе све што лети“, која је довољно образована, свјесна и организована да им нико више не може продавати маглу, манипулисати њиховим духовним потребама и мазати им очи поповима нахушканим на њих. Они јасно виде вашу бахатост и менталну неспособност да сакријете свој немир, они одлично знају како изгледају златни кавези у
којима ви смишљате хвалоспјеве режиму и клепате стихове, јер паметнијег посла свакако немате. Они су свјесни да сте потпуно неспособни да водите двије овце, а камо ли да некога приведете Царству Небеском, иако сте још јуче од тих истих оваца отргнути и угурани у златне кавезе и блиндиране таљиге.
Данашња омладина је културно освјешћена и довољно образована да вас јасно препозна као скупину некултурних, уских, малих људи који немају духовну нити менталну способност да схвате духовност која је требала да вас уздигне изнад ваших ниских страсти. Да ли заиста вјерујете да неко ментално здрав може себи да дозволи да духовно слиједи некога ко је уваљан у среброљубље, властољубље и себељубље?! И кога, при том, називате усташама, сатанистима и каквим све називима, да пријетите судовима или избацивањима из Цркве свакога ко вас је прозрео и ваш нерад, бахатост и духовно сиромаштво јасно
прочитао из ваших погледа, говора тијела и невербалне комуникације? Данашња омладина је довољно школована и образована да не мора да слуша ваше сеоске приче препричаване испред локалне продавнице са млаким пивом у рукама, као нпр.
да Срби у данашњој Сјеверној Македонији никад нису имали нешто своје, па то што је тамо треба дати ономе чије је увијек било, а то нису Срби. Учили су данашњи Срби, господо епископи, неке озбиљне школе, проучавали су неку озбиљну литературу у којима наука и чињенице зборе о српској култури и духовности Старе Србије, па неће више никада себи дозволити да им неки полуписмени и духовно заостали мислиоц говори како треба да мисле или да их подводи содомитима на власти, у име вјере у Бога! Дошло је вријеме, господо српски епископи, да сте виђени очима много чистијих, културнијих и образованијих људи од вас, који (замислите!) вјерују у Бога и којима нисте ви потребни да би познали Христа. И очима свих других који се ослободише страха да падају пред вама ничице и слијепо слушају о „послушању“ некоме ко не само да не заслужује поштовање и послушање, него заслужује подсмјех, гађење и окретање главе од духовног смрада на мјесту гдје је требао да буде извор чистоте. А нарочито некоме ко се, под лажним именом службе Богу и своме роду, неморално предаје у руке режимским безбожницима за шаку сребрењака и за свакога ко слободно и без страха иде ка Христу виче: „Распни га, распни!!!“. Када би ваша ментална неразвијеност, тјелесне мане и недостаци или ваша слијепа послушност без коришћења интелекта била ваш једини проблем – то би сам Господ покрио својом благодаћу. Није једном Господ уздигао на највише духовне висине некога ко интелектом или образовањем није био способан и дорастао улози да организује и води друге људе за собом. Међутим, да би се то десило, да би вас Господ препознао као своје и уздигао својом благодаћу, а људи покрили ваше недостатке својом љубављу, од вас се очекивало, најмање, двије ствари: 1. да имате вјере у Бога колико и зрно горушице и 2. да будете вијерни својој Цркви и онима који ту Цркву чине.
Али, авај! Умјесто Христу, ви се додворавате криминалцима и содомитима на власти, утркујући се ко од вас ће више да пљуне по онима који се истином боре против лажљивих политичара на власти, постајући апологети режимске агенде и проповједници идеологије „напредњака“. Ваше срце, вјера и повјерење нису окренути Христовом Јеванђељу, него ономе у чијим рукама је извор финансија и буџет из којег се финансира ваша оданост, тј. оданост ономе ко вам политички и материјално обезбијеђује ваше златне кавезе и отклон од обичног свијета. Свијета којем је, by the way, требало да служите, како вам је Господ
заповиједио и како сте се заклели на Јеванђеље, а којег ви називате усташама, сатанистима итд. Захваљујући процесу који неминовно води ка паду тренутног политичког режима с власти у Србији, а чији сте свјесним и личним избором постали органски дио – остаћете записани у српској историји, у реду са свим издајницима рода српског и вјере православне.
Питате ли се бар некада: Шта ћете ви када тај режим падне с власти? Како и на који начин намјеравате да служите Цркви у којој је ваша духовна паства скинула с власти оне због којих сте станизовали и пљували и као слуге власти политички прогонили ту своју паству као неистомишљенике!? Шта ћете ви, који сте затварали храмове и порте онима који су се бунили и скинули с власти непријатеље народа, називали их дрогиранима, сатанизованима, усташама, плаћеницима, прогонили и рашчињавали свештенике који вас нису слиједили у слугарању политичкој власти која више не влада територијом на којој сте ви остали да
живите? А то може да буде већ за који мјесец! Неће вас, политички острашћене и напредњачкој власти одане „духовнике“ и
те(ле)ологе српски народ препустити забораву – не брините се за то. Остаћете именом и презименом (и чином) запамћени за будућа поколења, као што су запамћени сви који су покушавали да српски народ подводе некоме туђем и буду слуге било коме осим Троједином Богу!

Fonte: Centro de estudos estratégicos

Насловна фотографија: Студентски протести, март 2025. (Драгана Трифковић)

13. јун 2025.