Преносимо са портала Preokret.info / Пише: Вук Бачановић за Преокрет
Изјава мађарског премијера Виктора Орбана да БиХ представља сигурносни изазов за ЕУ због тога што у њој живи 2 милиона муслимана изненађујућа је само оним људима који су врло наивно схватали концепт Европе и “европских вриједности”. За разлику од оних који су га добро схватали, али су се ради властите користи, свеједно правили слијепи од очију. Јасно је да је ЕУ западнохришћански и западноатеистички/културолошко хришћански клуб, који ће толерисати таман онолико муслимана колико је потребно за попуњавање јефтине радне снаге и онолико православних колико их је потребно да буду културолошки и идеолошки прекодирани и искориштени против Русије. А то је, уједно и разлог због којег ни Турска ни Русија нису примљене у ЕУ, иако су и једна и друга била вољне да јој се придруже и Унији нудиле врло повољне аранжмане.
ЕУ, у складу са својим наопаким, али легитимним интересима, једноставно не жели измјену своје демографске структуре, а поготово не тако да дозволи неограничени прилив муслиманских односно православних маса које су идентитетски и културолошки снажно утемељене у својој култури и цивилизацији, а поготово иза оних иза којих стоје многољудне државе са снажним лобистичким потенцијалима.
И у томе нема претјераних разлика између либералних и хришћанско-конзервативних и неофашистичких снага у Европи, које су у идеолошком сукобу око тобожњих права “родних мањина” или тобожње “заштите обитељи”, али европски посао обављају подједнако перфидно. Прве ће, додуше, више слиједити америчку, увелико пропалу, политику непрестаног војног притиска на Русију и у ту сврху, отворено или прикривено, подржавати антируски и генерално антисловенски шовинизам и формирање Украјине као антирусије, док ће други, попут Орбана, популарност стицати на ширењу антимуслиманске хистерије, то јест опасности муслиманског демографског преузимања Европе. Па ипак суштинска повезница и једних и других је оно што од силних хистеричних реакција на Орбанову изјаву изречену у склопу властите мађарске предизборне кампање, јавности у БиХ потпуно промакло.
Европски суд за људска права у Стразбуру, институција основана од стране Вијећа Европе, пресудила је, у случају апелације Комунистичке партије Румуније, која се жалила да су је румунски судови одбили регстровати “да државе имају право укинути политичке странке које се не дистанцирају од бивших комунистичких партија, него настављају с политичким идејама на потпуно истом трагу.” Без обзира на то што, како румунски, тако и Европски суд за људска права овом пресудом доказују да су политички судови који суде на основу лажне идеологије о “два тоталитаризма”, пресуђене забране, свакако нису плод основаног страха да би комунизам поново могао постати владајућа идеологија било у Румунији, или било гдје друго у Европи, укључујући Русију. На крају крајева, сви успјешни комунистички покрети у историји су у својим почецима били у илегали и нису много хајали за судове, осим за суд своје партије. Ради се о далеко комплекснијој идеолошкој подлости, која цјелокупним народима попут оних у бившој Југославији, а поготово у Русији, Бјелорусији и Украјини, а чији су побједнички покрети отпора против нацизма били предвођени комунистима, жели одузети достојанство побједника, а с тиме и национално достојанство у цјелини.
Српски народ је у Другом свјетском рату побиједио нацизам предвођен Комунистичком партијом Југославије, што се многим српским, а суштински и бошњачким, десничарским ревизионистима не свиђа, али тиме не постаје мање историјски утврђена чињеница, независно о томе шта неко мислио о раздобљу комунистичке владавине које се не да промишљати плошно. Европски суд за људска права својом пресудом ово доводи у питање, јер, ако су комунисти једнако тоталитарно зло као и нацисти, па треба криминализовати сваку комунистичку активност која се не ограђује од овог периода, онда су, конзектвентно, Срби, као побједнички народ у Другом свјетском рату, били исто што и нацисти.
У што их, сасвим у складу са овом пресудом, већ дуже вријеме, увјерава Милорад Додик. И то не због блискости с Русијом, како хистеришу сарајевски једнако орбановски медији, већ најприје са криптофашистичким аустријским слободарима и ставом да су то “пријатељи српског народа”, а потом, не само интересним већ и идеолошким и савезом с Виктором Орбаном чија је идеологија увођење “бескомпромисне антикомунистичке традиције у заједничку језгру еуропских вриједности” и чија је дужност “стално упозоравати оне нације у еуропској сигурној унутрашњости на постојање вањских опасности”, то јест опасност од муслиманских миграната који пријете да Европу трансформишу на начин који су “изблиза доживјеле нације у балканском сусједству на еуропском јужном и источном периметру.”
Дакле, када Милорад Додик говори о хоџи који “арлауче”, или људима из Сарајева који се морају купати прије него што дођу у Бањалуку јер имају специфичан мирис, онда он никако не преноси поруке Русије чији предсједник јавно заступа да цртање карикатура посланика Мухамеда није слобода изражавања, већ је мегафон митлеуропских прикривених и отворених расистичких политичара који су цјелокупну Унију претворили у зону окружену бодљикавом жицом и која мање народе, а поготово балканске, жели користити као послушне псе чуваре од опасности коју доноси “неевропскост”. Једнако као што се недавна иницијатива да се у Новом Саду подигне споменик “жртвама комунистичког режима”, а заправо мађарским ратним злочинцима Кирáлyи Хонвéдсéг-а (Краљевског домобранства) одговорним за новосадску рацију 1942. у којој је убијено 4000 Срба и Јевреја, није на трагу угледања на руску националну културну политику која не само да је криминализовала изједначавање СССР-а и нацистичке Њемачке, већ било какву релативизацију Великог отаџбинског рата против Хитлера.
Ствари стоје сасвим обрнуто, јер се Орбану услуге морају враћати: суштаствено вестернофилни српски политичари програмирају самоуништење националног достојанства продајући га ситан ћар идеолошкој дјеци џелата властитих предака. Џелата у чијим очима нису били довољни Европљани (шта год то да значило) да би имали живот достојанственији од непрестаног ропства и страдања, на исти начин на који то данас у мрачним пројекцијама сљедбеника “еуропских вриједности” нису босански муслимани. Али који се од такве политике нису у стању бранити. Не због тога што је то немогуће и што се на том путу не би могли наћи савезници, већ због тога што је бошњачка и грађанска политичка и интелектуална тзв. елита заражена идентичним вирусом аутоколонијалног вестернофилства као и српска.
Јер на шта се свео сарајевски одговор Орбану? С једне стране биједничко подилажење у стилу реисул-улеме Хусеина Кавазовића, да су Европа, Европљани, Мађарска и Мађари, ето, олако заборавили заслуге Бошњака за ту исту Европу и Мађарску, нарочито у њеним најсрамнијим епизодама Првог и Другог свјетског рата, од којих је Новосадска рација чак, у смислу броја убијених један од мањих покоља над, конкретно, Србима. Уз доминантно кмечање, ту и тамо су смо могли прочитати и посве расистичке коментаре о Мађарима као Азијатима на које се не вриједи ни освртати, да би све кулминирало драматичним наступима двојице љевичара, Нерзука Ћурка и Асима Мујкића, од којих би човјек очекивао нешто комплексније разумијевање ситуације. Али га не добија. Први је написао пјесмицу у којој између осталог стоје сљедећи стихови: “Европски муслимани, нови су Јевреји Европе, Прво ћемо их политички десубјективизирати, дио побити, дио раселити, дио интегрирати.” Занимљиво је да Ћурак у овим мрачним пројекцијама врло вјероватне будућности европског континента за поређење користи Јевреје којима у Другом свјетском рату није било могућности опстанка ни кроз интеграцију, ни кроз расељавање, већ су били искључиво предодређени за биолошко истрјебљење у гасним коморама, а не Србе који су у склопу ондашњих европских вриједности имали нешто “бољи” третман у смислу дисциплиновања и уништавања Европи туђих духова. Колико год Додиков орбанизам био језиво понижавање других и српско самопонижење и самоотуђење, толико је очигледно гађење Ћурка и њему сличне, доминантне сарајевске памети да и Србе узме у обзир као симбол страдања и људске патње, то исто, само у огледалу, тенденција да се кроз подложништво западном монополу на хуманост, понизи први комшија “отпадник”.
Ради се о истом Ћурку који је НАТО улизивачки проглашавао “даром с неба” и закључио да “улазак у НАТО подразумијева и својеврсну едукацију цивилног друштва, а не само законодавне и извршне власти, јер цивилно друштво ствара услове за промјену друштвености која прати званичну политику. Ови процеси произвешће културу рада, за разлику од постојеће културе смрти, која води култури насиља, култури херојства, која у суштини ствара културу нерада.” Дакле, Ћурку који је сам учествовао у дехуманизацији властите културе и цивилизације, у смислу њеног баналног свођења на љеност и насиље, те обесмишљавао култ херојства као темељ националног достојанства сваког народа, нудио нам западњачке колонијалне “Арбеит мацхт фреи” флоскуле као рјешење за све проблеме и темељеито идиотизовао сваку врсту опозиционе мисли, сада запомаже како га чега судбина Јевреја, иако му није сметало да цупка уз америчку и НАТО чизму док колонијално понижавала и у смрт одвела милионе муслиманских живота, од Афганистана до Либије. Али да, то је вјероватно због тога што нису имали културу рада, већ културу смрти, насиља, херојства… све оно што Нерзук и разни сарајевски лајт орбановци више или мање транспарентно приписују Србима.
У том смислу Асим Мујкић маши цијели фудбал када пише да је Орбан “у вриједносном смислу на супротној страни од онога што су традиционално босанскохерцеговачке плуралистичке вриједности.” и то не само због тога што су то биле југословенске вриједности, оне које у БиХ нису постојале ни у вријеме Босанског вилајета ни Аустроугарске, већ искључиво у вријеме Југославије, која је као наша, а не туђа држава, у БиХ систематски укидала дух сектаријанског насиља скопчан са европејским расизмима, а који су потицале колонијалне силе. Већ и због тога што “вриједности плурализма” као суштински антиколонијално дјеловање не може инспирисати ни повести отуђена група универзитетских бирократа и компрадорских политичара која, под кринком тих вриједности живи, и животари од промоције истог тог колонијализма.
На крају крајева, врло је очигледно да се и Срби и Бошњаци као народи који културолошки много више припадају Блиском истоку него Западној Европи јако тешко сналазе петљајући се у трице и кучине колонијалног прилагођавања и додворавања овом или оном концепту који их окреће једне против других и на различите, врло перфидне, начине дехуманизује, тако да и од себе, а и од оног другог “мало другачијег” креирају понизне ријалити кловнове и карикатуре, односно европско и мађарско цвијеће зла. Због тога се треба вратити на старе лекције заборављеног марксистичког филозофа Франтза Омара Фанона, борца за деколонизацију Африке и хероја Алжирског рата за независност, који за разлику од миљеника сарајевске тзв. интелектуалне елите Анрија Левија није блебетао о исламофашизму, или попут Орбана негирао могућност да хришћани и муслимани живе заједно као што је то случај у Русији, већ правилно детектовао проблем:
“Нација није само стање културе, њена плодоносност, њено непрестано обнављање и продубљивање. Она је исто тако и нужност. Борба за национално постојање је та која покреће културу и отвара јој врата стварања. Касније ће пак нација бити та која ће обезбедити услове и оквир неопходан за културу. Нација прикупља различите незаменљиве елементе неопходне за стварање једне културе, елементе који сами по себи могу да јој обезбеде кредибилитет, валидност, живот и стваралачку моћ. На исти начин национални карактер дотичну културу начиниће отвореном за друге културе и омогућиће јој да утиче и прожме друге културе. Од непостојеће културе се тешко може очекивати да има значење за стварност или да утиче на стварност. Прва нужност је да се поново успостави нација како би се улио живот националној култури у строго биолошком смислу те речи.”
Наше културе су након ратова деведесетих заиста непостојеће и због тога су једино у стању да генеришу кловновске антинације као што су то данас српска и бошњачка, а што ће се промијенити једину у тренутку када поново размислимо о Фаноновим ријечима које деценијама нису изгубиле на својој прецизности и тачности: “Оставите ову Европу у којој никада не престају да причају о човјеку, али убијају људе свуда гдје их нађу, на углу сваке њихове улице, у свим крајевима свијета. Они су вијековима гушили скоро цијело човјечанство у име такозваног духовног искуства. Погледајте их данас како се њишу између атомске и духовне дезинтеграције.” Темељне антирасистичке вриједности хришћанства и ислама не само да нису у супротности, већ су потпуно комплементарне са вриједностима наше антифашистичке борбе из Другог свјетског рата које Европа, било лијево либерална, било конзервативна и неофашистичка, жели да понизи и изједначи с нацизмом како бисмо једни другима копали очи до тренутка када више ништа нећемо бити у стању да видимо. С тим путоказима и паметним промишљањем свега што нас је снашло, морамо поново, заједно, пронаћи свој пут.
4. јануар 2022.