Пише: Драгана Трифковић
Све чињенице су јасно указивале на то да садашња власт намерава да заврши амерички пројекат НАТО државе под управом нарко-терористичких структура. Да постоји могућност другачијег решења тврди и Русија, која је више пута износила примедбе да не могу да утичу на одлуке Србије, али да жели да учествују у дијалогу као гарант одбране српских интереса тј. међународног права. Власт у Србији упорно покушава да искористи Русију за обмањивање сопственог народа.
Конструкција
Сада је јасно да преурањена бриселска честитка Томиславу Николићу није била пука случајност. Многе ствари су указивале на то да избори нису донели промене, иако су грађани гласали за њих. Уместо новог политичког правца, добили смо још једну добро осмишљену превару, привидно патриотску а суштински релицитацијску, захваљујући којој је настављена поражавајућа политика Србије. САД су пронашле начин да корак по корак имплементирају Ахтисаријев план за “независност” Косова, поред тога што је он одбијен у СБ УН захваљујући подршци Русије. Иако премијер Србије (као и хор секуларних свештеника) тврди да је Косово давно изгубљено, поставља се питање о чему он “преговара” у том случају а да то није потраживање.
Свакако да су САД и ЕУ решене да Косово учине “независним” и да су до сада урадиле све што је у њиховој моћи да остваре тај циљ (а много тога је у њиховој моћи). Међутим, без пристанка Србије оне не могу да капитализују уложено време, новац и силу. И поред свега што је учињено већина земаља света међу којима су и водеће светске силе БРИКС не признају “независност” Косова. Њихов став је на позицији одбране међународног права уважавањем Резолуције 1244 СБ УН у којој се гарантује територијални интегритет Србије, укључујући и њену Аутономну Покрајину КиМ. Моћне силе су се изјасниле да немају намеру да признају сецесију Косова сем уколико то не учини Србија, јер би тиме свака окупација била кредибилнија од права. Дакле, кључ за решавање косовског питања је искључиво у рукама Србије. Једино Србија може да “легализује” противправни акт сепаратиста.
Они који су решили унапред да је губитак Косова најбољи договор, причају о томе да ништа не може да се промени и да је међународна заједница на страни Албанаца, како би направили себи алиби. Њихов појам међународне заједнице своди се стриктно на Запад, игнорисањем чињенице да је хегемонији САД дошао крај. Такође, насилно имплементирање Ахтисаријевог плана не би било могуће без пристанка Србије. Захваљујући Борису Тадићу 2010. године је под притиском усвојена Резолуција о Косову у ГС УН којом се Србија сагласила да учествује и изградњи “независног” Косова уз посредничку улогу ЕУ која је један од аутора те “независности”.
Након тога следило је даље самоурушавање Србије кроз низ неповољних договора по тачкама Ахтисаријевог плана и постепеног самоодрицања. Николић је у предизборној кампањи обећао да ће преиспитати договоре између Београда и Приштине (Стефановић-Тахири) и да ће поништити све оне који су штетни по Србију. Већина народа не подржава политику супротну државним и националним интересима, и из тог разлога су Николић Вучић и Дачић држали патриотске говоре пре избора.
Да је Николић у предизборној кампањи понудио убрзану Тадићеву политику тј. предају КиМ због светле будућности Србије у ЕУ, сигурно је да не би фигурирао на месту председника државе. Николићева обећања као и стиропор “револуција” уз штрајк глађу имали су за циљ само долазак на власт. СНС је оштро критиковала политику Бориса Тадића као издајничку, након остваривања циља, тј. доласка на власт, наставили су континуирано урушавање преговарачке позиције Србије уз прихватање свих ранијих договора као обавезујућих. Украли су Тадићеву политику (за шта их је оптужио и сам Тадић) коју су окарактерисали као издајничку, називајући је сада најбољим могућим решењем у тренутним условима.
Напредњаци су постали далеко прагматичнији и од демократа, па је “дијалог” подигнут на виши ниво, док су медији почели да извештавају о договору два “премијера”. Томислав Николић је претходно критиковао Тадићево руковање са Тачијем, али га то није спречило да се и сам рукује са њим уз образложење да на тај начин подржава преговоре између Београда и Приштине. Све чињенице су јасно указивале на то да садашња власт намерава да заврши амерички пројекат НАТО-државе под управом нарко-терористичких структура (1).
Да постоји могућност другачијег решења тврди и Русија, која је више пута износила примедбе да не могу да утичу на одлуке Србије, али да жели да учествују у дијалогу као гарант одбране српских интереса тј. међународног права (9). Власт у Србији упорно покушава да искористи Русију за обмањивање сопственог народа. Уместо прихватања подршке за решавање питања КиМ, Николић је отишао у Москву да изјави љубав Русији што је крајње непримерено за државничку позицију. Србија је морала да прихвати помоћ Русије у борби за неоспорно право да сачува свој интегритет, уместо патетике коју је понудила. Сарадња две државе је доказ међусобног пријатељства (од које власт у Србији бежи) док изјава љубави (8) служи за скупљање јефтиних политичких поена на штету угледа земље (ако је од њега још нешто остало). Уз подршку великих сила Србија је могла да врати преговоре о КиМ у УН без посредништва ЕУ која отворено подржава Албанце. Руски званичници су предложили Србији да предузме такве кораке. О томе је говорио и Томислав Николић, али је све остало на празним речима, као и сва предизборна обећања. Како се уопште може веровати речима председника и премијера који не поштује заклетву да ће заступати интересе народа, и за које је Устав мртво слово на папиру. Приликом последњег сусрета са Владимиром Путином, Дачић је руском председнику објаснио да би сада било некоректно (према “пријатељима” из ЕУ ) да инсистирамо на враћању решавања косовског питања у УН, без обзира што је то приоритетни државни интерес Србије (12).
Не постоји ни једна држава која води више рачуна о коректности према другима (и то онима који раде на комадању наше земље) него о себи. Ако изузмемо ДСС као једину парламентарну странку која заступа интересе Србије, читава политичка сцена је до те мере сервилна Западу да се међусобно такмиче ко ће бити бољи у тој дисциплини. Таква поставка није случајна, већ представља резултат пројектоване политичке сцене Србије од стране Запада.
Инспирација
Власт је дуго припремала јавност на противдржавни удар, што доказује да је такав сценарио већ раније прихватила (исто као и претходна што је обелодањено у Викиликсу). О томе сведоче изјаве званичника у претходном периоду: “Морамо да прихватимо реалност”, “Србију чекају болни уступци”, “Наћи ћемо трајно решење за Косово” и слично. С друге стране су говорили о неопходности уласка у ЕУ на такав начин да су превазишли демократе у својој еврофанатичности: “Без ЕУ не бисмо преживели (10)”, “Не можемо опстати као изолована држава” , “Неопходне су нам инвестиције са Запада” и сличне флоскуле.
После пробе јавности (одбијањем договора након девете рунде преговора) дошао је моменат да власт испуни преузете обавезе. Коначно је 19. априла Ивица Дачић парафирао споразум са самопрокламованим премијером кршећи Устав и законе Србије, које је претходно прогласио нереалним. Након тога је уследила припремљена подршка Владе као и скупштинске већине. У постојећом околностима, када већина политичких фигура спроводи интересе Запада а не интересе српског народа, усвајање аката који су у супротности са националним интересима је поједностављено. Све полуге власти су под контролом Запада, па тако не постоји чак ни јавна расправа о озбиљним питањима државе.
Иако је већина грађана Србије против уласка земље у ЕУ, што потврђују сва истраживања и анкете, отуђена власт по сваку цену уз претњу силом наставља да спроводи оно за шта нема подршку. Криза ЕУ се све озбиљније шири и продубљује. Радикални еврофанатици (посебно Вучић) (3) се не обазиру на прогнозе, већ нас воде у европско благостање и просперитет. Сигурно је да они знају шта се дешава у Шпанији, Ирској, Грчкој, Италији, Португалији, Словенији, на Кипру, као и колика је презадуженост и незапосленост у ЕУ. Још гротескнија је подршка земаља ЕУ које знају да Србија никада неће постати чланица, или рецимо подршка Велике Британије која жели да изађе из ЕУ (што је не спречава да подржава Србију). Њихова позиција је јасна. Они ће подржавати Србију у свему што је за њу штетно и уцењивати докле год је то могуће, као што су то чинили кроз историју.
Већи проблем представља незнаница докле ће Србија пристајати на уцене. Добровољним отуђивањем дела своје територије Србија не решава агонију у којој се налази (како то представља власт), већ сама покреће следећи припремљени пројекат о назависности. Ако томе додамо и порицање Устава (дакле и државе) можемо да закључимо да Николић, Вучић и Дачић инспиришу и охрабрују сепаратисте. Још једна од неистина коју бесрамно износе је да су “преговорима” са терористима приступили због српског народа на КиМ. Као велики државници они су донели судбоносну одлуку да укину државу Србију, а српски народ предају у руке трговцима људских органа уз гаранције НАТО-а.
Сва дешавања на КиМ од 1999. године одвијала су се уз гаранције НАТО-а. Од инсценираног Рачка који им је послужио као повод за бомбардовање до окупације и протеривања са вековних огњишта, једина гаранција су прогони, злочини и убиства Срба. Разлог због кога Николић, Вучић и Дачић врше злочин над сопственим народом није његова заштита, већ власт. Вероватно је да осим личних интереса постоје и други фактори који их мотивишу да изврше злочин. У неком наредном Викиликсовом издању имаћемо прилике да прочитамо све разлоге и мотиве. Како су Западне силе добро бирале своје представнике, по њиховим склоностима односно слабостима, увек имају аргументе за уцену од имовинског стања до разних других афера у које су укључени представници власти.
Релативизација
Укидање државе Србије на КиМ власт у Београду је прогласила за своју велику победу, најбољи договор у интересу Срба. Хашим Тачи је постигнути споразум представио као коначно победу независног Косова, САД И ЕУ су поздравиле сарадњу две државе док је руска државна агенција објавила да је Србија признала Косово. СПЦ је осудила издају државних и националних интереса, као и Срби са КиМ за које је договор неважећи и неприхватљив (14). Иако сви сем власти у Београду (која то неће да призна) бриселски договор виде као одустајање Србије од својих права и своје територије (6)(7), Николић, Вучић и Дачић желе силом да га спроведу. Потпуном заменом теза власт манипулише истином, користећи се свим могућим средствима (5).
У том циљу Вучићеви портпароли пишу претње да ће свако ко не жели да пристане на укидање Србије бити суочен са безбедносним службама. У свом памфлету Памет у главу (или метак у чело?) један од њих отворено прети “малој скупини прљавих српских капиталиста” који желе да искомпликују ситуацију у земљи док споразум о нормализацији односа виде као прилику за то. Мењајући свој лични опис за релативизацију народа, овакви корисни идиоти представљају тек назнаку лицемерја и бахатости власти. Док Уставни суд “мудро” ћути и одбија да бави оним због чега постоји (13), Вучић саопштава: “Влада може пасти, али не и Бриселски споразум” (2). За представнике власти у Србији је споразум са Тачијем важнији од уставног поредка земље, па у складу са тим највећу опасност виде, не у терористима и сепаратистима, већ у народу који одбија капитулацију. Сви који су се успротивили укидању Србије постали су државни непријатељи. Таква поставка јесте у складу са реалношћу. У нормалним државама које немају инсталирану и узурпирану власт, непријатељ је свако ко ради против државе, у случају када власт издаје државне и националне интересе она види непријатељем свакога ко се бори за опстанак државе. Због тога је Николићу, Вучићу и Дачићу, Тачи бољи саговорник од Срба са КиМ, СПЦ, српске дијаспоре, које желе да ућуткају(4).
Споразум из Брисела се неће применити јер је противуставан и зато што после толико година агресије над Србима, има још увек оних који се не боје претњи ни много већих силника него што су то београдске марионете. Влада може да падне или да опстане, али споразум неће бити спроведен. Српски народ је умео да преузме одговорност у многим тешким тренуцима које су га кроз историју снашле. Ти тренуци су некада трајали вековима. Често је народ био далеко озбиљнији и одговорнији од оних који су владали. Тако је и сада.
Срби на КиМ су захваљујући својој снази опстали у немогућим околностима. Сигурно је да београдски салонски политичари са купљеним дипломама и нашминканим биографијама, којима је политика прво и једино запослење (добијено преко партијске књижице), не могу да разумеју шта значи страдање. Увек су ишли линијом мањег отпора. Ратовали су и из фотеља и кафана, борили се за границу Карловац-Огулин-Карлобаг-Вировитица све док нису схватили да је много лакше зарадити на европским интеграцијама, и уместо бесмисленог мита о Косову створили мит о београдском кругу двојке.
Бивше патриоте ћуте због власти, радног места или опчињености ликом и делом београдских великаша. Не схватају да ће Косово врло брзо доћи у Београд, да ће Војводину радо предати за још једно обећање о датуму или Рашку због стратешког партнерства са Турцима. Образац се неће променити на КиМ, после тога он је припремљен за Републику Српску, Војводину, Рашку, “Прешевску долину”, све док Србија не буде довољно мала. О судбини Србије одлучујемо сами, као и Срби са КиМ који су схватили да нема ко други. Уколико пристанемо да нашу судбуну решавају најгори међу нама, опет ће то бити наша одлука. Јасно је да ништа не може да се промени преко ноћи, као што је очигледно да време империјалистичког Запада и утицаја САД на Балкан пролази. Они и сада имају све мање разумевања за своје послушнике које немилосрдно експлоатишу.
Понижавању Србије мора да се стане на пут. Нико нема право да приноси народ као жртву због опстанка на власти, и да поклања српску територију због које су гинуле генерације Срба. Николић, Вучић и Дачић ће остати запамћени као најсрамнија страница српске историје. Србима је неопходна одлучност и стрпљење, али и свест о заједничком интересу који се зове опстанак Србије. Он мора бити изнад свих страначких интереса за сваког појединца. За почетак треба сви да станемо уз храбре Србе са КиМ и да подржимо њихову борбу. Они организују протест у Београду, 10. маја у 12:44 на Тргу Републике, под слоганом: “Остајемо у Србији”. Ако и сада останемо равнодушни, већ сутра можемо и ми бити у истој позицији.
9. мај 2013.
Напомене:
(1) http://www.standard.rs/dragana-trifkovic-vreme-konsternacije.html
(2) http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/vucic:-vlada-moze-pasti-ali-ne-i-briselski-sporazum_387911.html
(3) http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/vucic:-eu-da-nagradi-srbiju-gradjani-su-to-zasluzili_388200.html
(4) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/308365/Dijaspora-da-nam-ne-drzi-lekcije
(5) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/308364/Kukavicki-je-sporazum-nazvati-izdajom
(6) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/cega-nema-u-sporazumu-iz-brisela.html
(7) http://www.fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/sporazum-iz-brisela-krsi-ustav-i-rezoluciju-1244-i-priznaje-republiku-kosovo
(8) http://www.24sata.info/vijesti/regija/111922-Nikolic-Rusiju-volim-jedino-sto-volim-vise-Rusije-Srbija.html
(9) http://serbian.ruvr.ru/2013_03_29/Da-li-Srbija-stvarno-nema-na-koga-da-se-osloni-ili-samo-to-ne-zheli/
(10) http://www.alo.rs/vesti/politika/vucic-bez-eu-ne-bismo-preziveli/5501
(11) http://www.slobodanjovanovic.org/2012/02/09/dragana-trifkovic-srbijom-vladaju-strani-ambasadori/
(12) http://www.nadlanu.com/pocetna/info/politika/Dacic-S-Putinom-sam-sagledao-realno-situaciju-u-vezi-Kosova.a-176168.291.html
(13) http://srb.fondsk.ru/news/2013/03/29/iaksic-ustavni-sud-ignorise-srbe-sa-kosova.html
(14) http://srbin.info/2013/04/srbi-sa-kim-briselski-sporazum-je-neprihvatljiv-u-njemu-