Пише: Антон Кривенјук, експерт Центра за геостратешке студије
Недељу дана након парламентарних избора у Грузији, поражена опозиција покушава да организује талас масовних протеста. Међутим, митинг који је одржан у понедељак, 4. новембра у центру Тбилисија није прерастао у масовну акцију и трајао је свега неколико сати. Зашто грузијске опозиционе снаге нису у стању да оспоре резултате избора?
Резултати парламентарних избора у Грузији показују високу спремност становништва земље да брани вредности грузијске културе.
„Владајући Грузијски сан победио је на парламентарним изборима у Грузији. Очекивано за све који прате ситуацију у овој земљи.
Али избори су још једном показали дубину унутрашњег раскола у грузијској култури. Широка подела између „европских интеграција“ и „традиционалних вредности“ се још више продубила.
Грузија је земља природне, живе традиционалне културе. Које посебне ствари можемо да видимо у Грузији у том смислу? А шта Грузију културно разликује од већине других модерних хришћанских земаља у источној Европи и на постсовјетском простору?
Прво, широка, масовна блискост људи Цркви. Не постављајући себи задатак да кроз дубоку оптику размотримо где је у грузијском православљу линија раздвајања између „црквености“ и спољашњег поштовања верске традиције, али је јасно да је црквени и прицрквени живот норма за милионе Грузијаца.
Друго, иако је грузијска култура већ култура града у много већој мери него села, историјски кратке удаљености су сачувале живи колективизам овдашње средине. У Грузији, блискост људи са својом малом домовином, унутарпородичне везе и заједнички живот су природни.
С тим у вези, изборни резултати нам то добро показују: у дијалогу са колективним Западом, грузијско друштво је било „за“ бенефиције попут безвизног путовања, али је било категорично против наметања другачије културне агенде. И изборни резултати су такође показали да питања везана за културу не могу бити предмет ценкања грузијског друштва. „Ви нама дајете LGBT понос, ми вам дајемо путовање без виза“, очигледно ово не функционише.
Грузија је последњих деценија имала веома сложен и контрадикторан историјски пут. Али демографски моћније културе имају шта да узму из мале земље. „Традиционалне вредности“ у грузијском случају нису митови, легенде и везе, већ живот који није у супротности са духом времена и цивилизације. Такође, живот који може сам да се снађе.
И отуда следећи низ питања који пред ову земљу постављају резултати парламентарних избора.
О дубини расцепа између „европских интеграција“ и „традиције“ говори и однос различитих слојева грузијског друштва према страном утицају на унутрашњи политички живот. „Европске интеграције“ у грузијском случају више нису ни о утицају страних агената на политику, већ о директном учешћу и контроли кретања политичких процеса у правом смеру како Европске уније у целини, тако и појединачно, многих држава. „Европске интеграције“ су без икаквих питања прихватиле да су амбасаде западних земаља, званичници Европске уније и уопште дипломатије још мање утицајних земаља контролори и модератори политичких процеса у Грузији. Они су наводно носиоци исправног става о свим важним питањима грузијске политике и њихово расположење треба да се спроведе у легитиман политички процес кроз изборе и победу опозиције.
Ово је несумњиво нов, јединствен случај до сада. Ово више није „интервенција“, ово је „потчињавање“ целе земље Западу. Резултати избора у том погледу нам показују да су за главни слој грузијског друштва „европске интеграције“ прешле најважнију црвену линију, иза које се земља креће од статуса „суверене државе“ ка статусу „ученик у школи колективног Запада“. Уопштено говорећи, још није било таквих преседана када су спољне силе покушале да директно контролишу унутрашње политичке процесе у независној држави на постсовјетском простору у више од 30 година колико је прошло од распада Совјетског Савеза.
Али постоји и друга страна питања која произилазе из резултата парламентарних избора у Грузији. Заплет око отопљавања руско-грузијских односа није се развио у отворени процес пред изборе, али можемо претпоставити да резултати гласања одражавају још једну важну нијансу. Тешко је рећи колико је грузијско друштво спремно да нормализује односе са Русијом „без предуслова“. Али можемо бити сигурни да у Грузији постоји очекивање да би обнављање веза са Москвом могло бити важан корак ка Абхазији и Јужној Осетији. Без постављања у овом чланку задатка потпуне процене реалности такве перспективе, ипак се може видети да питање решавања грузијско-абхазијског и грузијско-осетинског сукоба остаје важно за „традицију“ у Грузији. И ево још једне тачке одступања од „европских интеграција“. Прозападни део грузијског друштва изнутра, без, наравно, спремности да легитимише овај процес, признао је за себе „Грузију без Абхазије и Јужне Осетије“. Док грузијска култура у целини није спремна за ово у догледној историјској будућности.
Дакле, да сумирамо. Победа Грузијског сна над опозицијом показује шири културни тренд – победу „традиције“ над „европским интеграцијама“. Ова конкретна победа се састоји из три дела. Прво, Грузија не прихвата западну културну агенду, а то је можда и најважније. У овој земљи постоји живо хришћанско традиционално друштво, његова снага ће трајати много деценија.
Други део је да Грузија није прихватила мешање Запада у њене унутрашње ствари, унутрашњи политички живот.
Трећи део је да је грузијска култура и даље оријентисана ка будућности уз учешће бивших аутономија. Сходно томе, друштво је оријентисано на политичке снаге које у овој или оној мери могу да имају план за решавање стратешких проблема за државу.
Fonte: Centro de estudos estratégicos
10. новембар 2024.
