Пише: Диогенис Валаванидис, председник одбора за верска питања Центра за геостратешке студије
Грчки сајт https://www.helleniscope.com/ је још прошле године, 1. септембра 2023. г. пренео чланак у коме открива невероватне податке о Цариградском поглавару, и пита се шта би рекао амерички протојереј Александар Карлуцос на чињеницу да наводно, Грчка годишње даје најмање 10 милиона долара у готовини, за потребе Цариградске патријаршије?
У том контексту, и borbazaveru је пренела писање грчког сајта који поставља још једно фрапантно питање, а то је, колико пута је митрополит Емануил (Адамакис) виђен са кофером пуним долара како из Украјине одлази у Швајцарску и новац полаже на личне рачуне који су у тој земљи отворени на име патријарха Вартоломеја I и протојереја Карлуцоса?
Напомињемо да је Емануил Адамакис био митрополит у Француској одакле га је Цариградска патријаршија повукла и дала му ново задужење да прати и помаже у вођењу расколничке Православне цркве Украјине.
Новинар грчког сајта поставља наредно логично питање, колико је тек новца добила Цариградска патријаршија од „дубоке државе“ и Ватикана, и да ли ико може да поверује да се патријарх Вартоломеј I упустио у рискантну авантуру у Украјини, изазивајући „шизму“ у светском Православљу, а да за то није богато награђен? Констатује се да је немогуће да му заузврат ништа није обећано, поготово што у међувремену, поглавар Цариградске патријаршије и Цариградски архиепископ у САД Елпидофорос љубе руку папи Франциску, и планирају одржавање заједничког католичко-православног Ускрса 2025. године као и потписивање Уније између Свете Столице и Константинопоља, под окриљем обележавања 1700-те годишњице од одржавања Првог васељенског сабора 325. години у Никеји.
Ако се присетимо, припреме за одржавање Критског сабора, поготово када је дневни ред у питању, трајале су неколико деценија из разлога што је главна тачка спорења била стављање питања аутокефалије на дневни ред. Веома је проблематично због чега тема аутокефалије није уврштена у дневни ред сабора на Криту, што је тражила и Српска православна црква, уз образложење да је ово питање довољно припремљено и обрађено на предсаборским конференцијама. И поред свега, овај предлог није прихваћен и тема аутокефалије се није нашла на дневном реду. Ко је избегао или ко се уплашио, да се о питању аутокефалије расправља на Критском сабору јуна 2016. године?
Овде је неопходно навести да је Цариградски патријарх Вартоломеј I, јануара 2016, само шест месеци пред почетак Критског сабора, изјавио пред настојатељима свих православних цркава да Цариградска патријаршија нема намеру да питање аутокефалије, поготово украјинске цркве, ставља на дневни ред Сабора и да се тиме бави. Тек тада се Руска православна црква сложила да се ово суштински важно питање уклони са дневног реда Критског Сабора, поверовавши у речи настојатеља Цариградске патријаршије.
Касније се испоставило да је све што је изговорио Цариградски патријарх била превара и неистина, коначно, као што се десило и приликом потписивања споразума Минск I 2014. године, између РФ, Украјине, ОЕБС-а и присуство највиших представника Немачке и Француске. И у овом случају се испоставило да је у питању превара и то на највишем нивоу, онога тренутка када је немачка канцеларка Ангела Меркел јавно признала да је споразум представљао само «замку за Москву, како би Запад и Кијев добили на времену да се наоружају». Ово само потврђује премису да живимо у времену великих превара и лажи, када је на пољу геополитичких али и еклисиолошких односа врло тешко наћи саговорника са којим би било могуће склопити иоле озбиљан и кредибилан споразум.
Тако је и Цариградски патријарх на основу етнофилетизма (тј. стања у коме државна и национална припадност не смеју, не треба да буду, и никада нису били одлучујући фактор за Цркву и њено организовање у свету), дао аутокефалност расколничкој групацији коју је назвао Православна црква Украјине. Етнофилетизам је с правом осуђен од Православне цркве не само на Цариградском сабору (1872. године), већ и на Сабору на Криту 2016. године, који је потврдио одлуке, и осудио га, цитирам, «као јерес и змијски отров који разара јединство Православне цркве». Крај цитата. Да се Црква кроз историју у својим одлукама није држала тих основа, од ње до данас не би остао ни камен на камену.
Међутим, упркос томе, Цариградски патријарх је непоштујући потписани документ, прибегао давању аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине. Изненађење је утолико веће што су управо Цариград и његови великодостојници, својим потписима потврдили одлуку великог Сабора на Криту, да би само пар година касније, на основу тог истог етнофилетизма, који су осудили као јерес – дали аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине, чиме су озбиљно угрозили и довели у питање јединство православља. Другим речима, Цариградски патријарх није спровео у дело оно што је потписао на Критском Сабору.
Рад „Свеправославног сабора“ на Криту је био све, само не Свеправославни, првенствено због одсуства четири аутокефалне цркве, и то: Антиохијске, Грузијске, Бугарске и најмногољудније – Руске.
Ове Цркве су се раније обратиле Константинопољској патријаршији са молбом да се одржавање сабора одложи. Као што је пренео сајт „Цариград ТВ“ (http://tsargrad.tv), молба Руске Православне Цркве о померању датума је игнорисана. Треба напоменути да је свештеник Америчке архиепископије о. Александар Карлуцос био члан организационог комитета „Свеправославног сабора“.
У директном преносу састанка под насловом „Руски Атон“, који је био емитован на ТВ „Цариград“, атонски старци су позвали представнике Руске Православне Цркве да не учествују на Сабору. Старац Гаврило, коме се обратио дописник „ТВ Цариграда“, је изјавио: „Свеправославни сабор је нелегитиман. Руски архијереји нису добро информисани“. Остаје недоумица због чега је организациони комитет „Свеправославног сабора“ остао категоричан у одбијању да промени датум одржавања сабора, о коме неки утицајни атонски старци говоре скоро као о „сабору Антихриста“?
Међутим, уколико пажљиво размотримо ко су све били чланови организационог комитета „Свеправославног сабора“, многе ствари постају јасније. Довољно је указати на присуство америчког протојереја Александра Карлуцоса, кога је утицајни грчки лист „То Вима“ назвао „очима“ константинопољског патријарха који ужива његово „безгранично поверење“. Исти лист наводи да је протојереј Александар носилац Ордена Архоната (орден Андреја Првозваног) Константинопољске патријаршије, и налази се у затвореном клубу Leadership 100 и обавља дужност извршног саветника фонда Faith: An Endowment for Orthodoxy and Hellenism. Овај фонд је званично задужен за финансирање Грчке православне архиепископије у Америци, док је незванично спроводилац америчког утицаја у Грчкој.
И сада долазимо до најинтересантнијих детаља, а то је да је о. Карлуцос дубоко интегрисан у глобалистичку елиту, чији је задатак успостављање Новог светског поретка, што се тешко може сматрати циљем свеколиког Православља. Испоставља се, такође, да он има добре односе са Џозефом Бајденом и Хилари Клинтон (преко блиског пријатеља мултимилионера Џона Кациматидиса).
Популарни грчки лист „Прото Тема“, описује Карлуцоса као човека који има добре контакте са Белом кућом и америчким естаблишментом. Наводи се да у његовој парохији постоји специјална школа, центар за културу и центар за младе са буџетом од око 15 милиона долара, што сведочи не само о издашности грчког лобија у САД, већ и о благонаклоности глобалиста према Карлуцосу и његовим пројектима.
„Прото Тема“ открива да је реч о сивој еминенцији константинопољског патријарха који је одиграо кључну улогу у свргавању енергичног и утицајног предстојатеља Америчке архиепископије Јакова, који је у периоду 1995-1996. године покушавао да своју архиепископију изведе из јурисдикције Константинопољске патријаршије, бојеће се, још тада, екуменистичких и глобалистичких иницијатива Фанара.
Међутим, лист „Епикера“ констатује да је о. Карлуцос на време обавестио Вартоломеја I о припреманом изласку архиепископије из јурисдикције Фанара, због чега је архиепископ Јаков својевремено био медијски дискредитован, а Вартоломеј I сачувао важан извор финансирања и утицаја – Америчку архиепископију. У сваком случају, о. Карлуцос остаје сива еминенција Цариградске патријаршије и чврста везивна карика између америког естаблишмента и Константинопољске патријаршије.
Наравно, такве приче се на територији САД, чије власти посебну пажњу посвећују верској политици, не дешавају без директног учешћа специјалних служби.
Занимљиво је да је сива еминенција такође имао учешће и у повезивању грчких милијардера и политичара са америчким политичким елитама. На пример, он је повезао бившег грчког председника владе Константина Мицотакиса (1990-1993) са породицом Буш.
Значајну улогу је имао и у успостављању Ципрасових контаката у САД. Иако је у почетку Алексис Ципрас наступао као опонент САД, и организовао антиамеричке протесте, на крају је пристао на промену своје политичке оријентације у замену за обећане инвестиције.
Грчки народ је скоро једнодушно подржао Ципраса на референдуму, рекавши чврсто „Не“ диктатури „Тројке“, али је потом, под утицајем америчке агентуре, Ципрас кренуо на уступке, издавши, глас народа.
Турска штампа наводи да о. Карлуцос добро познаје и Фетулаха Гулена, лидера турске исламистичке секте, који живи у САД и ради за америчке специјалне службе. Другим речима то значи, да две скоро отворено непријатељске земље – Турска и Грчка – у сфери верске политике, су тајно контролисане из једног центра – САД. Као што видимо, православне Грке, потчињене Фанару, надгледа Карлуцос, а турске исламисте – Гулен.
Све наведене чињенице из биографије једног од водећих чланова организационог комитета „Васељенског сабора“, наводе на основане претпоставке да иза критског сабора стоје одређене америчке политичке и геополитичке силе, док је о. Александар Карлуцос у тој шеми – преко Константинопољске патријаршије – проводник и лобиста интереса САД.
Страховања многих стараца, међу којима су и дубоко поштовани у православном свету старци Свете Горе Атонске, нису била случајна. Проповедници црквене ортодоксије, знајући за либерално-новотарску позицију знатног дела клира Константинопољске патријаршије, оправдано су сматрали да би сабор на Криту могао да постане аналог римокатоличког Другог ватиканског концила, који је Римокатоличку „цркву“ реформисао у либералном духу овог века. Главна страховања су проистицала из могућности да би на критском сабору били усвојени документи који би садржали екуменистичке поставке, према којима би Православна Црква требала да тежи компромисном зближавању с јеретичким заједницама.
Потоњи развој догађаја нас је уверио у исправност одлуке четири православне аутокефалне цркве о неприсуствовању таквом „Свеправославном сабору“, поготово после писма које је украјински парламент упутио константинопољском патријарху о ревизији Томоса из друге половине 17. века, по коме су правослане епархије на територији савремене Украјине потчињене Московској Патријаршији.
Циљ ове иницијативе је био да се продуби црквени раскол у Украјини и на њеној територији створи тзв. нова аутокефална Помесна Црква, односно, националистичка секта, која ће своју русофобну политичку активност прикривати иза православних обреда.
3. август 2024.
