Договор о успостављању блиске сарадње између Народног позоришта из Београда на чијем челу је Светислав Буле Гонцић и Ћендра мултимедијале позоришта из Приштине и директора Јетона Незирија у сврху наводне нормализације односа између две земље је буквално нож у леђа српским националним и државним интересима у јужној српској покрајини.
Приметно је упорно настојање властодржаца из Приштине за културном сарадњом која треба да буде увод у тзв. нормализацију да би потом следило признање самопроглашене републике Косово од стране Београда на чему инсистирају и амерички амбасадори Ховенијер и Хил (из Приштине и Београда). Индикативно је да директор Народног позоришта из Београда овај договор тумачи као споразум између две земље што је супротно важећем Уставу Републике Србије јер је по њему Косово и Метохија део територије Републике Србије.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ нема ништа против смиривања ситуације на релацији Београд-Приштина али да се претходно врати 250 хиљада протераних Срба па да се после тога нормализује. Да се Срби врате у све косовске градове па и српско народно позориште из Приштине у свој град па да се онда разговара о сарадњи.
Симптоматично је да после пропасти подухвата Мирдита-Добар дан који је требао да се одржи у Београду у организацији иницијативе за људска права што је тешко пало америчком амбасадору Кристоферу Хилу долази до успстављања сарадње између напред наведених чинилаца највероватније по категоричким инстуркцијама самог амбасадора. Сигурно је да директор Народног позоришта без благослова министра културе Николе Селаковића, а овај без свог шефа Александра Вучића тако нешто није могао да одради. Успут буди речено председник Србије за време више од 12 година своје владавине никада није проговорио о повратку 250 хиљада протераних Срба са својих огњишта. Да их врати ни у сну му није падало.
У Приштини у оквиру владе Аљбина Куртија формиран је институт који наводно треба да се бави злочинима које је Србија починила током 1999. године над Албанцима. Каква заблуда и која превара. Број убијених Срба и Албанаца током тих ратних година је отприлике исти, а како је број Срба био пет пута мањи онда су на терену праве жртве Срби а не Албанци. Сетимо се само 16 припадника породице Костић из Ретимња код Ораховца или судбине свих Срба из места Леочина код Србице који су завршили у тзв. жутој кући што само говори ко су праве жртве насиља током 1999. године.
Просто је невероватно како су директор Народног позоришта и министар културе сметнули са ума да се и данас над Србима чини погром и насиље. Срби се масовно хапсе због измишљених и исконструисаних ратних злочина чији је основи циљ да се никада не врате на своју дедовину, брутално се пребијају Срби пре свега на северу од стране РОСУ полиције а сам шеф и Селаковићу и Гонцићу Александар Вучић каже да је од Нове године над Србима извршено више од двеста бруталих поступака и насиља. Па како ћемо онда да се нормализујемо у сутацији док траје егзодус и погром Срба.
Фото: Никола Селаковић
Ако већ министарство културе жели да нешто учини на нацоналном плану мора да се бави последицама онога што се Србима задњих две и по деценије дешава. Срби су са простора јужне српске покрајине протерани из 427 насеља. У највећем броју тих насеља њихове куће више не постоје, а гробља су преорана и кости разбацане на плодном косовско-метохијском земљишту. Српска гробља по градовима Косова и Метохије подсећају на зону сумрака са срушеним споменицима и оскрнављеним гробовима. Карактеристичан је пример гробаља у Косовској Митровици. Српско гробље у Косовској Митровици у јужном делу града је демолирано без иједног читавог споменика док је албанско гробље у северном делу Косовске Митровице нетакнуто. И где се и дан-данас сахрањују Албанци за разлику од оног српског које више не прима умрле Србе.
Могло би министарство културе да се бави и страдањима Срба током протеклих векова управо од руке Албанаца у литератури званих љутих Арнаута или дивљих Арбанаса. Сетимо се само речи игумана манастира Дечани Саве Бараћа доцнијег српског владике који за 1840-е године каже да је то време када живи завиде мртвима. Не би било згорег да министар културе државе Србије прочита конзулска писма српских конзула са КиМ у врмеме турске империје па да схвати размере погрома, убијања и прогона Срба које се не разликује од овог данашњег. Нажалост, али тако јесте, Срби тада нису страдали од турске власти већ од Албанаца који су долазили из Албаније отимали им земљу и успут чинили злочине и насиље над њима. Неки су чак пристизали као католици, а онда прелазили у муслимане јер као муслимани у време турске власти нису морали да одговарају за злочине над Србима.
Ако су Албанци за 1999. годину могли да формирају свој институт за злочине Срба пристојно би било да министарство културе изгради музеј страдања Срба на Косову и Метохији који би обухватао период за све ове векове после сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. То је министарство дужно да уради управо због свих страдалих, убијених, прогнаних као и свих оних костију које леже на плодним косовским њивама. Нажалост, док је ова власт тешко да то можемо да доживимо што би било нормално да се изгради музеј српског страдања.
Сам сусрет позоришних радника Народног позоришта из Београда и Ћендра мултимедијале из Приштине по изјави организатора треба да буде око 29. новембра некадашњег дана Југославије. Тај 29. новембар није био празник по вољи свих Срба али је зато 28. новембар дан Албаније односно Велике Албаније које позоришни радници из Приштине треба да дочекају у Београду.
У суштини од ове власти не може се друго ни очекивати. Пошто је све предала и уступила Приштини – инстутуције, објекте, државу сада је преко Француско-немачког плана решила и да се нормализује тј. и да на делу призна самопроглашену републику Косово. Истини за вољу председник Србије каже да он то никада неће урадити. Знајући га, не можемо да му верујемо. Колико нас је пута током свих ових година слагао. А једна лаж више или мање овом српском барону Минхаузену не значи ништа.
10. јул 2024.