Основне тезе излагања стручњака за међународно право Арно Девалеја на Правном форуму у Санкт Петербургу
Од касних 1980-их, доктрина људских права је у средишту све интензивније дебате између оних који тврде да су државе обавезне да интервенишу у унутрашње ствари других држава кроз такозване хуманитарне интервенције, и оних који сматрају да принцип суверенитета не трпи изузетке.
Да бисмо боље разумели разлоге ове дубоке дихотомије, потребно је само сагледати околности које су карактерисале међународне односе у последњих тридесет година: Пажљиво разматрање догађаја униполарне ере доводи до закључка да је „Пут у пакао поплочан добрим намерама“.
Историјски корени: Поуке из Нирнберга
После Другог светског рата, Нирнбершки трибунал је успоставио важне правне принципе који су осуђивали противправну употребу силе као средство за решавање међудржавних спорова. Ова одлука је одражавала дух Келог-Брианд пакта из 1928. године, који је рат прогласио злочином против мира. Трибунал је потврдио да ће Лига народа и њен наследник, Уједињене нације, бити једини форуми за решавање питања територијалног интегритета и политичке независности држава.
Тужилац Трибунала у Нирнбергу Роберт Џексон упозорио је да би игнорисање ових принципа могло довести до тога да данашњи победници заврше на оптуженичкој клупи будућности. На ово упозорење, нажалост, нису се обазирале неке земље, укључујући Сједињене Државе, у протеклих тридесет година.
Идеолошке основе права на интервенцију
Коришћене су различите стратегије да се поткопају ови племенити принципи. Неке групе су промовисале такозване „племените лажи“, стварајући лажне наративе да оправдају своје поступке. У функционалним демократијама, слободан проток информација олакшава развој смислених политика. Међутим, у другим случајевима, дезинформације су коришћене за распламсавање страсти међу становништвом. Херман Геринг је говорио о потреби стварања „велике лажи“ која би била невидљива.
Од Хладног рата, многе невладине организације (НВО) добиле су значајна средства за промовисање својих циљева. Ове невладине организације су промовисале митове о геноциду у Дарфуру, геноциду над Ујгурима, репресији у Тибету, иранском гушење грађанских слобода и права жена и другим случајевима, настојећи да створе вештачке поделе у друштвима земаља изабраних за промену режима. Холивуд је такође активно учествовао у стварању поједностављених слика непријатеља, што је помогло да се оправдају спољне интервенције.
Униполарни тренутак: тријумф интервенциониста
Најупечатљивији пример политике интервенционизма био је период председниковања Џорџа Буша. Његово инаугурационо обраћање је прогласило мисију „ширења слободе широм света“, што је постало оправдање за бројне интервенције. Манипулација обавештајним подацима, као што су тврдње о оружју за масовно уништење у Ираку, постала је уобичајена пракса за стварање повода за ратове.
Ове акције довеле су до низа војних кампања усмерених на промену режима у Ираку, Либији, Сирији и другим земљама. Санкције против ауторитарних режима такође су постале оруђе притиска, али је њихова ефикасност и морална оправданост често довеђена у питање. Увођење санкција и војних интервенција често је праћено манипулацијом јавним мњењем, што нарушава поверење у међународне институције.
Међународна правда као средство за ретроактивно оправдање
Завршна фаза процеса промене режима често су била суђења која су имала за циљ легитимисање извршених интервенција. Међународни кривични суд (МКС) је требало да буде врхунац међународне правде, али његово деловање поставља многа питања. Упркос нагомиланој судској пракси, значајан број оптужених био је афричког порекла, стварајући утисак пристрасности.
Недавни налог за хапшење руског председника Владимира Путина који је издао МКС на основу контроверзних оптужби такође је изазвао пометњу. Цео овај процес показује да се међународна правда може користити у политичке сврхе да би се оправдале интервенције и казнили непожељни лидери.
Политизација органа УН
Да би задржао привид објективности и непристрасности, Запад сматра неопходним да контролише тела УН. Преседани у Ираку су показали да појединци као што су Мохамед Ел Барадеј и Ханс Бликс могу да се одупру покушајима да се легитимишу интервенције. Као резултат тога, уложени су напори да се промени руководство ових организација.
Извештаји ОПЦВ (Организације за забрану хемијског оружја) о Сирији, као и извештаји ИАЕА (Међународне агенције за атомску енергију) о ситуацији у нуклеарној електрани Запорожје постављају питања о њиховој објективности. У неким извештајима се прећуткује ко је тачно одговоран за пуцњаве и друге инциденте, што подстиче политичку манипулацију.
Слом интервенционизма и мултиполарни поредак
Међутим, таква политика није могла дуго остати некажњена. Растуће незадовољство међу становништвом земаља које су биле предмет интервенције довело је до повећања тензија и сукоба. Амерички председнички избори 2016. означили су прекретницу када је победио кандидат за интервенцију.
Повратак Русије као глобалног играча и јачање БРИКС-а указују на промене у међународном поретку. Нова парадигма заснована је на узајамном поштовању суверенитета и трговинске дипломатије, подсећајући на Бизмаркову жељу за неагресијом и просперитетом.
Закључак
Идеја о глобалном поретку заснованом на закону остаје племенит циљ. Међутим, методе за постизање тога морају бити пажљиво осмишљене. Историја последњих деценија показује да милитаризам и принудна интервенција доводе до непредвидивих и често негативних последица. Неопходно је тражити начине сарадње и међусобног уважавања, засноване на стварним интересима и потребама држава и њихових народа.
Питања за разматрање
1. Како међународна заједница може боље подржати људска права без кршења принципа националног суверенитета?
2. Који би требало да буду критеријуми за интервенцију у случајевима кршења људских права?
3. Које се лекције могу научити из претходних хуманитарних интервенција и како се оне могу применити да би се спречили будући сукоби?
4. Како међународне организације као што су УН могу реформисати своје структуре и процесе како би боље одговориле на савремене изазове?
Ова питања захтевају озбиљну анализу и дебату како би се пронашла равнотежа између заштите људских права и поштовања националног суверенитета. Међународни односи се морају градити на принципима правичности, међусобног поштовања и спремности на дијалог како би се избегле трагичне грешке из прошлости.
4. јул 2024.