Пише: Драги Ивић
Свака друштвена, па и природна појава могу бити предмет завере. Односи између нација, раса и вера, тајна друштва, ”дубоке државе”, масони, пандемије, олује…
Једно од најпогоднијих подручја за развој ових теорија јесу свакако ратови, њихови узроци и последице. Школовани историчари могу систематично, темељно и доследно да објасне због чега је избио неки ратни сукоб. То им је посао.
Међутим, овде се не бавимо научницима, њиховим знањем, свим оним што подразумева методологија истраживања друштвених појава, драгоцена научна дисиплина која указује на који начин треба приступити неком питању. Поље научног деловања је познато и дефинисано, па истраживачима остаје да се држе проверених метода и да их развијају, иначе би брзо стекли нимало ласкаву титулу шарлатана.
Шта онда остаје аматерима, лаицима, да би пласирали своје теорије? Како их уобличавају, артикулишу и исказују? И они имају своју методологију. Они узимају из научне праксе све оно што њима одговара и шта могу да искористе – али на свој начин. И они користе методе као што су претпоставка, екстраполација тренда, аналитичко-синтетички приступ проблему, позивање на изворе (који њима одговарају), најчешће на своје већ објављене текстове, фусноте, библиографију…
Све је то и њима доступно, изграђено на претпоставкама које су настале у њиховим умовима. То није неприхватљиво јер тако тезе и теорије настају и код правих научника. Шта јесте неприхватљиво?
Свако може да креира претпоставку, али она мора да прође кроз научну верификацију, да буде доказана или оспорена валидним чињеницама, а не произвољним закључцима или предрасудама, а посебно не на незнању. Разлика је веома суптилна, али и уочљива за праве познаваоце.
Подсетимо на то шта је то теорија завере. Због чега је она толико примамљива за манипулацију туђим мишљењем и креирање слика какве манипулаторима одговарају? Општи појам за теорију завере је конспирација. Реч је дошла из новолатинског и представља кованицу: conspirare – дисати заједно! То значи да би за праву заверу требало да зна веома мали број људи – само завереници.
Правно посматрано – свако дело у коме су учествовала два или више лица је завера, па се она сматра једним од најтежих кривичних дела; но, не бавимо се том, криминалном појавом. У случају класичне теорије завере довољан је и појединац да покрене неку тему која ће усталасати јавно мнење. И то може бити предмет кривичног гоњења, али то је посебно питање.
Шта теоретичару завере ”даје за право” да то ради? Они (има их и професионалаца, који од тога живе продајући уносно своје текстове и књиге; сетимо се само Деникена), сматрају да су ”богом дани” и да имају привилегован приступ посебним сазнањима или вишем нивоу размишљања, чиме се разликују од масе која верује званичним изворима и саопштењима.
На неповерењу према званичним изворима базира се највећи део таквих теорија.
Психолози (и психијатри) су већ средином XVIII века дефинисали ову појаву и ставили је на место које јој припада. Реч је о социјалној патологији која је у супротности с научним консензусом и општеприхваћеним методама.
Теоретичари завере су, у највећем броју случајева, свесни својих поступака. Има и оних који су искрено убеђени да су на исправном путу, а да сви други греше. Ако потражите завере о НЛО видећете колико људи тврди да Американци никада нису били на Месецу, да у Вашингтону и Кремљу седе саветници ванземаљци, да су Кенеди и Хитлер још увек живи, како у Кући цвећа нема никог, Садам Хусеин је имао звездану капију, итд, итд.
Заједничко за све њих је следеће:
– Уверење да је нека тајна, али моћна организација (обично политичка по мотивима, а репресивна по методама) одговорна за необјашњиви догађај.
– Начин коришћења и тумачења познатих чињеница и података, али у складу с њиховим претпоставкама или како њима одговара.
– Игнорисање доказаних истина, осим ако им не користе у поступку стварања теорије.
– Отворено одбацивање научно доказаних истина без нуђења нових доказа.
– Убеђеност у своје ставове и убедљивост у њиховом изношењу.
– Коришћење таутологије и метода цирцулус витиосус, двају основних метода манипулације.
– За неки, по њима споран, догађај само они имају логично објашњење.
Шта нам је донео интернет и OSINT?
Теорије завере биле су раније резервисане за људе с научне или социјалне маргине, ексцентрике, дакле – мале групе, безопасне саме по себи. Сада су теорије завере добиле ”право грађанства”. Захваљујући демократичности интеренета (”пиши шта желиш, само нека буде политички коректно, без вређања на било којој основи и без употребе вулгарних речи”), оне су широко распрострањене и све утицајније, па у неким земљама могу бити и преовладавајуће мишљење, поготово ако су засноване на укорењеним предрасудама. На интернету се оне најлакше пласирају преко клипова у кућној изради, на каналу You Tube, преко личних блогова, форума, итд.
Но, ни то није најгоре. На друштвеним мрежама неочекивано лако се откривају такви аутори, јер они, између осталог, сматрају да је интернет право место за њих и да их он може заштити од демаскирања. При том озбиљно рачунају да ће увек бити више оних који им верују. Горе од тога је што права опасност вреба и од професионалаца. Писали смо већ о рату на интернету и рату против интернета. Многе теорије завере (вешто дозиране и срочене у тимовима експерата) пажљиво су креиране у службама којима је то посао. И теорије завере јесу једно од легитимних оружја. Против таквих морају да се боре и они којима је то посао – контраобавештајци. И тако – укруг.
Да ли је борба против теорија завере узалудан посао? Да ли борити против њих и како? Да, треба се борити, јер се од безазленог, погрешно информисаног ”стада” брзо може створити чопор. Видели смо то већ више пута у историји. Борба против теорија завере претпоставља постојање отвореног друштва и стално побољшавање аналитичког мишљења најшире јавности. У овој борби не важи правило да ”паметнији попушта”. При том треба имати у виду да је посао борбе против таквих теоретичара отежан јер, иако малобројне, постоје истинске теорије завере (”Watergate”, Споразум Молотов-Рибентроп, итд), али оне су знатно другачија прича од ових којима се овде бавимо. Да би озбиљни научници раскринкали неку теорију завере морају да покрену значајан механизам прикупљања података, истраживања, аналитике, а већини њих су доступни само OSINT подаци…за које нико не гарантује да су тачни. Али, зато креатори теорија умеју и те како добро да њима манипулишу.
Теорије завере везане за СВО у Украјини
Још пре почетка СВО систематски је стварано плодно тле за разне манипулације, како професионалне, тако и аматерске, лаичке. Најпре на нивоу дефинисања сукоба Русије и Украјине, односно у лингвистичкој равни: оно што Руси зову ”уједињење Крима с Русијом” засновано на референдуму (другом за 23 године с истоветним резултатом), западни део света зове анексијом, знајући при том колико је велика и пресудна разлика та два поступка; бомбардовање самопроглашених република Доњецка и Луганска звало се АТО, односно специјална антитерористичка операција.
Када су Руси започели СВО, специјалну војну операцију, западне земље (укључујући и нека наша средства информисања) то су назвали агресијом, окупацијом, ратом, итд.
Шта је потом уследило и набујало? СВО и оно што је њој претходило изродили су невероватан број аналитичара, теоретичара, зналаца опште праксе Њима су се ’’по службеној дужности’’ придружили некомпетентни медијатори, дежурни водитељи програма који равноправно расправљају о јутрашњим ценама на пијаци и о покретима трупа у истој емисији; ту су и дежурни коментатори, колумнисти, итд.
У свеопштој ларми заснованој у значајној мери на идеолошкој подели и незнању, тешко је чути истинске гласове разума и допрети до истине, а њих има и она, свакако, постоји. Без обзира на изреку да ”у рату прво страда истина”, сви знамо да она може да настрада али не може да нестане.
Нећемо на овом месту спомињати имена и перјанице ове новокомпоноване аналитике и таласа теорија завере јер они то не заслужују; нећемо с њима полемисати, мада су у побројаним примерима цитирани аутори који имају име и презиме. Нема сврхе јер то њима не вреди говорити. Навешћемо неке основне тезе од којих велики број њих полази. Наше читалиште, сходно свом знању, проницљивости, па и способности сумње, нека само процени шта је од тога и колико истина, а шта ”теорија завере”.
Напомена:
Наведене су само најпопуларније тезе. Ниједна од њих није плод произвољности или претпоставки аутора овог текста. Све оне су већ објављиване у много ширем обиму и уз бројна образложења, табеле, графиконе, итд, итд. И свака од њих само личи на озбиљно промишљање. Када се мало загребе по површини, лако се види колико је у њима заступљен манипулативни моменат, површност и арогантно незнање. Извесно је да неке од ових теза имају утемељење у актуелној политици и да се неке од њих могу бранити. Проблем је то што су и такве теорије често израз произвољности па и ”маштовитости” њихових аутора.
Са Запада стижу теорије завере по овом шаблону:
– Русија и Белорусија су извршиле инвазију на Украјину. Највећа сила света, САД, натерала је Руску Федерацију и њеног ”корисног идиота” Белорусију, да нападну Украјину.
– Највећу корист од СВО има САД. Она је подстакла инвазију да би постигла два циља: прво, хтела је да примора Европу, посебно Немачку, да повећа своје расходе за одбрану. Ти захтеви су годинама стављани на дневни ред, али су то Немачка и друге земље ЕУ снажно одбијале. Друго, желела је да прекине европску зависност од руског изобиља енергијом, што из стратешких, што из економских разлога.
– Руска инвазија помогла је Американцима да постигну оба циља. Врло ретко се дешава у политици да један инструмент (инвазија) испуни оба коначна циља.
– Највећа сила света има само једну мисију: да остане највећа сила на свету јер је лакше попети се на врх него остати на њему дуже време.
– Православни Словени су пагани и њих треба привести западним вредностима.
– САД ће Кину у будућности користити за испуњење ових циљева.
– САД су подстакле и охрабривале Русију да изврши инвазију, убеђујући их да ништа неће учинити да је спрече. – Американци су тражили починиоца и жртву и сматрали су да је за притисак и дисциплиновање ЕУ најповољније да ”проспу бензин”, а онда Русији гурну у руке кутију шибица.
– Украјина је била идеалан медијум за извођење ове америчке стратешке игре јер није чланица ни НАТО ни УН, што би отежало цео подухват.
– Русија је била савршен починилац у притиску на ЕУ. Кина би била алтернатива, али је предалеко од Европе и самим тим исувише ризична.
– Кина је засебно питање, али су се САД побринуле да овај сукоб помогне остваривање њхових циљева у сукобу с Кином.
– Руси су имали искуство с окупацијом Крима па их је било лако наговорити да буду ”корисни идиоти” у служби америчке политике.
– За решавање сукоба у Украјини биће потребна дипломатска финоћа. Европа ће се у тој дипломатској игри најмање питати.
– Русија је била неодлучна у интервенцији у Донбасу и понашала се као у Сирији. Тек кад су САД 16. фебруара 2022. године дале дозволу и ставиле до знања Русима да неће улазити у сукоб с њима, Руси су напали. Руси су извршили инвазију коју су планирале и најавиле САД.
– САД желе да све земље остану мале (економске) силе. СВО је златна прилика да САД угуше руску економију.
– СВО је порука Кини шта би се догодило с њеном економијом ако би се усудила да нападне Тајван.
– Инвазије нису заразне. То ће рећи, САД не желе да охрабре Кину да нападне Тајван.
– Једини економски победник СВО су САД.
– Све земље су принуђене да бирају страну. Јапан има и даље отворена питања с Русијом, а Индија зависи од Русије због војне опреме.
– Кина је највећи губитник СВО.
– Турска је у најтежем положају јер жели да задржи добросуседске односе и да не поквари свој статус у НАТО.
– Првих десет дана СВО протекло је по плановима САД и оба њена циља су постигнута.
Ова медаља има и другу страну. Онако како теоретичари завере приписују разне намере и доктрине Западу, тако се то ради и с Русима и код Руса. Руски шаблон теорија завере је сличан, али су тезе другачије.
– Главна, оквирна теорија је хиљадугодишњи рат између Русије и Запада који има стотине лица и манифестација.
– Руски блицкриг је покушај да се одбрани од пузајућих пипака НАТО који има намеру да је најпре пацификује, затим раскомада и уништи.
– На Западу је русофобија званични део државне политике.
– Западне елите поричу не само национални суверенитет и међународно право, већ се њихова хегемонија очитава у тоталиразму, деспотизму и апартхејду. Они бахато деле свет на своје вазале, на тзв. цивилизоване земље и све остале дивљачко-варварске творевине.
– Западни ИТ гиганти шире лажи и негативну слику о Русији. На то су до сада потрошли једну и по милијарду долара.
– Русија не ратује с Украјином, већ с колективним Западом.
– Приказ Украјине као оруђа, деперсонализација народа и руководства који се увек и само назива ”кијевски режим” имају за циљ понижење целог народа и минимизирање улоге самих Украјинаца у војничким успесима.
Ово је само део онога што свакодневно можемо чути или прочитати. На евентуалне критике аутори одговарају паушално или делимично, само у деловима у којима то њима одговара и не остављају могућност дијалога. Једном ухваћени у импровизацијама и спекулацијама, тешко се могу касније представити као саговорници од кредибилитета. Реч је о веома талентованим манипулаторима или непоправљивим медиокритетима. Они рачунају с ”кратким памћењем”, да нека вест траје 24 сата и да је потом потисне следећа. Ако буду ухваћени у раскораку, они ће се вешто измигољити, позивајући се на неку нову ситуацију.
При том треба имати на уму: главни проблем теорија завере је у томе што се оне не могу доказати претпоставкама или сумњама, већ искључиво чињеницама. А њих у таквим теоријама најмање има.
8. август 2023.
Извор: oruzjeonline.com