У Стратегији националне безбедности Републике Србије није поменута улога друштвених и хуманистичких наука у националној безбедности. А из самог Закона о науци и истраживањима види се да Стратегија научног и технолошког развоја Србије дефинише њено финансирање, тачније финансирање научних пројеката које се обавља преко Фонда за науку и мреже институција. Ово, наизглед, делује поштено, али Фонд се финансира из кредита Светске банке и Међународног монетарног фонда, при чему ове банке утичу и на то ко ће бити рецензент и који пројекти ће се финансирати
АУТОР: Зоран Милошевић
Допринос друштвених и хуманистичких наука безбедности људи, друштва и државе мало је проучавана тема. Подразумева се да сваки члан друштва, а посебно научници, треба да доприносе безбедности, пре свега преко усвајања адекватне безбедносне културе знања и воље (да бране државу) које поседују, што претпоставља и њихово познавање законских оквира који регулишу ово поље. За друштвене (и хуманистичке) науке поље деловања је веома широко од заштите језика, културе, морала (Подсећамо да је већина цивилизација пропала услед моралне декаденције, а не што су их друге државе освојиле. Услед тога, стање морала нације представља важан сегмент безбедности народа и државе), вредности, територијалног интегритета, обичаја. Ту спадају и борба против различитих фалсификовања и фабриковања која се потурају као научне истине, као и лажних, а политички штетних оптуживања (на пример о геноцидности српског народа), затим одбране утврђених истина итд. Другим речима, научници из друштвених и хуманистичких наука заиста имају велику одговорност када је безбедност у питању. Наравно, то није могуће, ако не постоји одговарајући правни, политички и културни оквир за деловање по овим питањима.
ПОТЧИЊАВАЊЕ ЗАПАДНИМ ЦЕНТРИМА МОЋИ
У Србији, нажалост, не постоји одговарајући системски оквир да српски научници доприносе безбедности друштва и државе и да за свој патриотизам буду награђени, већ се усвојеним законима гурају ка потчињавању западним центрима моћи, при чему се потискује и српски језик, као језик науке, али и језици савезника и пријатељских народа.
Важно је нагласити да у Стратегији националне безбедности Републике Србије „Службени гласник РС“, бр. 94 од 27. децембра 2019. године није поменута улога друштвених и хуманистичких наука у националној безбедности. А из самог Закона о науци и истраживањима (Службени гласник бр. 49 од 8. јула 2019) види се да Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије (II, 1, чл. 11) дефинише њено финансирање, тачније финансирање научних пројеката које се обавља преко Фонда за науку и мреже институција. Ово, наизглед, делује поштено, али Фонд се финансира из кредита Светске банке и Међународног монетарног фонда, при чему ове банке утичи и на то ко ће бити рецензент и који пројекти ће се финансирати. Осим тога, рецензенти пројеката су углавном странци или домаћи „научници” припадници прозападних невладиних организација. На тај начин постаје више него очигледно да је држава Србија предала своју науку и научнике непознатим центрима. То се уосталом види и по пројектима. Од 2009. године нема ниједног национално важног пројекта који финансира Фонд за науку, али се зато финансирају пројекти геј/квир агенди, радикалног феминизма и сличне деструктивне и декадентне идеологије и вредности.
Фонд за науку се хвали да је подржао 497 пројеката, 3000+ истраживача и 145 научноистраживачких организација. У области друштвених наука Фонд финансира 24 пројекта, али не тако што финансира научноистраживачке организације, него појединце из истих. Ако би хтели да те „срећнике“ опишемо (а то се лако може урадити), онда се у лицу тих „изабраних“ сусрећемо са отвореним србофобима, односно о пропагандистима евроатлантске политике, а не о научницима. Управо овакви „истраживачи” добијају пројекте у Фонду за науку. И тако можемо анализирати сваког носиоца пројекта и, гле чуда, доћи до скоро истих или сличних резултата (уз врло мало изузетака), тек да се каже да има на списку и „оних“. Стиче се, дакле, следећи утисак. Прво, Западни центри моћи на овај начин плаћају своје агенте утицаја у Србији; друго, да се друштвене науке своде само на оно што одобре западни центри моћи.
Следеће, систем пројеката који је успостављен у Србији онемогућава напредовање научника-патриота. Додела пројеката појединцу, а не институцији у функцији је онемогућавања напредовања, а не указивања на најбоље истраживаче. Наиме, да би истраживач добио највеће звање научног саветника, између осталих услова, потребно је и да буде руководилац пројекта. Члан 11. Правилника о стицању истраживачких и научних звања („Службени гласник РС“, број 159 од 30. децембра 2020) каже „Звање научни саветник може стећи кандидат који има академски назив доктора наука и објављене и рецензиране научне радове и друге научноистраживачке резултате сагласно члану 76 став 7 Закона и критеријумима прописаних овим правилником, а који је квалитетом научноистраживачког рада остварио значајан утицај на развој одговарајуће научне области“.
Елементи за квалитативну оцену научног доприноса кандидата (који су саставни део Правилника) 1.5. Руковођење пројектима, потпројектима и пројектним задацима стоји: „У пројекте се квалификују пре свега пројекти финансирани од стране Министарства, Фонда за науку, Фонда за иновациону делатност, билатералне сарадње Министарства и САНУ, пројекти ЕУ, покрајински и регионални пројекти, пројекти значајних међународних агенција и пројекти са привредним субјектима који превазилазе годишњу вредност потребну за финансирање бар три истраживача на годину дана.“ У новом предлогу Правилника додати су и пројекти које финансира НАТО и ни једна друга војна организација.
Пројекти са Руском Федерацијом или Кином се не спомињу, што се може тумачити и да се не вреднују, као и са осталим државама ван ЕУ. Такође пројекти „значајних међународних агенција“ су из Европске уније и САД. На тај начин истраживач који хоће највише звање мора да се потчини евроатлантској идеологији и постане пропагандиста евроинтеграција и НАТО-а, али и да свесно буде и издајник своје државе. Истина у овај зачарани круг увукла га је „држава“ тачније политичари који су или због новца или ко зна због чега и пристали да се усвоје адекватни закони и Правилници који ово омогућавају.
ПРЕПИСИВАЊЕ СА ЗАПАДА
Није тајна да је образовни и научни систем у Србији после 2000. године и обојене револуције коју је финансирао и извео колективни Запад, преузет, тачније у буквалном смислу преписан. То је именовано као улазак у „Болоњски процес“. Стога погледајмо какав је то систем.
У последњих пола века на Западу су образовање (свих нивоа), као и наука, доведени у веома тежак положај. Последице су биле бројне, укључујући и невероватну људску деградацију модерних западних елита и њихових саветника и аналитичара у односу на буквално све процесе у свету.
Међутим, сам проблем је и шири и дубљи. „Криза западног образовања“ назив је књиге традиционалистичког римокатоличког историчара Кристофера Досона, објављене давне 1961. године. Та књига је буквално на драматичан начин указала на урушавање религиозно-метафизичке основе образовања. Сада, када је наука на Западу замењена „родним студијама“, „ЛГБТ културом“, „критичком расном теоријом“, када су велики филозофи, песници и владари прошлих векова избрисани из основног универзитетског наставног плана и програма на универзитетима у САД и Европи, можемо се осврнути уназад. Шта се десило са системом образовања и науке на Западу? Зашто је запала у стање колапса и деменције у последњих 50-80 година? Зар су све те мане и недостаци западне науке и образовања продрле су, и/или су пренете, и у Србију?
„Трагедија је у томе што се катастрофа западног образовања и науке само делимично може приписати свесном деловању конвенционалних ‘завереника’ (попут Франкфуртске школе, Аустријске школе, неопозитивиста, ЛГБТ лобија, али никако само њих). Углавном, ово је веома дуг и природан процес деградације, који својим снажним током носи све низводно и више се не може зауставити. Може се спасити само уколико се против струје, што друштву нимало неће помоћи, јер је култура, према Досону, широка мрежа личних утицаја и укрштања.“ Западна наука и образовање су уништавани преко „Франкфуртске школе“, позитивне дискриминације, права хомосексуалаца, заштите животне средине и сродних покрета и школа у науци.
Хомосексуалност, феминизам, расни дискурс, „еманципација“ по Сартру и Фукоу, Адорну и Хоркхајмеру, постмодерно одбацивање „великих наратива“ као извора „потискивања појединца“, „историја у фрагментима“ (културолошке ситнице без социологије) – све су то појединачни симптоми. Треба пронаћи универзалну дијагнозу, а она почиње чињеницом да је од средине 20. века у западној науци и образовању дошло до потпуног одбацивања концепта истине и узрочности као нечег схватљивог. Питања истине су замењена субјективним укусом, онтологија конструктивизмом итд. Тврдити нешто битно о нечему постаје „нетолерантно“, а судови о могућности претварања некога у било кога, неограничена промена идентитета, препознају се као либерални.
Убиство образовног система и науке, био је још један пример директне и чврсте везе између идеолошког и друштвеног – везе тако строге као у политичкој теологији Њу ејџа (Новог доба), где апсолутизам суверена одговара моћи хришћанског Творца, чин ванредне ситуације – чуду, а конституционализам и правни позитивизам – механичком деизму и просветитељском порицању чуда. На исти начин, либерално порицање хијерархије, ауторитета и истине, лепоте и доброте који су свима заједнички, на прелазу из 20. у 21. век коначно је уништило образовање и науку, устоличивши огољени индивидуализам и субјективизам, „алтернативне“ концепте менталног здравља, физичку лепоту и морал, замењујући у друштвено-хуманитарним наукама, онтологију са епистемологијом.
Циљ српске друштвене (и хуманистичке) науке не би требао да буде преображај у НАТО послушника или идеологију која подржава западни колонијализам, него да брани научну истину, да буде објективна и да негује и штити проверене вредности, национални идентитет (у том смислу и све националне истине, културу, етику и језик) и да ствара нову националну идеологију…, а код нас се то не догађа. Ево шта кажу Л. Г. Лаптев и О. А. Бељков: „Улога и значај образовања (и науке) у систему националне безбедности такође је одређена чињеницом да је средство и механизам очувања, репродукције националног (грађанског и етничког) идентитета друштва, његових конститутивних појединаца и група. У Стратегији за националну безбедност Руске Федерације до 2020. наводи се да се национални интереси Русије у духовној сфери састоје у очувању и јачању моралне вредности друштва, традиције хуманизма и патриотизма. Претње друштву на овим просторима су девалвација духовних вредности и пад духовног и моралног потенцијала друштва. Доктрина информационе безбедности Руске Федерације, даље, наводи одређене претње као удар на безбедност, а то су дезорганизација и деструкција система акумулације и очувања културних вредности“. Ово се управо догађа у Србији, али на то нико не обраћа пажњу.
ПРИВАТИЗАЦИЈА НАУКЕ УДАР НА НАЦИОНАЛНУ БЕЗБЕДНОСТ
Суштински приватизација науке и научних установа и институција, онакву какву су осмислили у САД, а потом наметнули широм света, представља „оружје за наношење тоталног пораза“. Наиме, у Русији се појавио отпор приватизацији науке, а потписници (иначе академици) овог протеста тврде „да се приватизацијом науке у суштини она предаје западним приватним компанијама и институцијама које потом монополизују и спречавају друге да дођу у посед тог знања“. Цео систем приватизације је тако осмишљен да научни ресурси, као и кадрови, постају плен приватних западних компанија, при чему се онемогућава даљи приступ већ стеченом научном знању. Поред тога, овим системом изградње науке нестаје и национални језик на којем су научници стварали, јер се искључиво препоручује коришћење енглеског језика. Примера ради, Србија је успоставила системе за базе података е-Наука и репозиторијум за све радове научника, засноване на систему Dublin Core. У репозиторијум научноистраживачких организација без обзира на ком су језику објављени радови, они се морају пребацити на латиницу. Такође и систем индексирања и праћења научних часописа Центра за евалуацију у образовању и науци искључиво тражи да се радови објављују само на два језика: српском и енглеском.
Државе које спроводе политику приватизације научних ресурса по правилу, тврди академик Борис Трофимов, на ову политику бивају намамљени лажном статистиком западних различитих „истраживачких агенција“ о већој успешности науке у приватном власништву у односу на ону у државном. Ипак, монопол на знање заправо представља анахронизам и незаконитост, јер је наука општечовечанско добро.
Треба нагласити да се и на самом Западу догађа приватизација знања у оквирима затворених олигархијских структура. Другим речима, знање све више постаје привилегија богатих. Интересантно је да све има и економски аспект, јер су цене приватизованих научних часописа значајно порасле. У периоду 1990–2000. године цена научних часописа на Западу је порасла за 127 посто (иако су трошкови везани за њихово објављивање порасли само 38 посто). Цена научних часописа је поново порасла у периоду 2001–2006. године за 74 посто (реални трошкови објављивања су порасли само за 15 посто). Следеће питање је наплата објављивања чланака, посебно у тзв. високорангираним часописима (за српске научнике то је од 1.000 и више евра, у зависности од категорије часописа).
Осим тога у овим часописима постоји криза рецензирања научних радова, односно увођење идеолошких критеријума за објаву чланка. Наиме, када рецензент утврди да је аутор из Русије или Србије по правилу следи питање да ли аутор сматра да је Крим руски, односно украјински, односно да ли је Космет независна држава или део Србије. У зависности од одговора зависи и став рецензента. А пошто се у Правилнику о стицању истраживачких и научних звања истраживачи принуђени да објављују у часописима који излазе на Западу, то долази до врло проблематичних ситуација, посебно за научнике из сектора безбедности (војске и полиције), који су, гле чуда, такође приморани да уколико желе да напредују у науци, објављују у овим часописима. Додајмо да је Чешка ово правилно решила, не инсистира да припадници војске и полиције објављују у оваквим часописима, него да само имају одређен број радова, тј. бодова.
(Крај у наредном броју)
ИЗВОР: Печат, бр. 823, од 30. августа 2024./ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ И НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ (1.део) – Наука и култура (naukaikultura.com)