Пише: Петар Акопов
Хиперзвучна балистичка ракета средњег домета Орешник лансирана као одговор на нападе англосаксонског оружја дугог домета на Русију подигла је сукоб између Русије и Запада на нови ниво. Владимир Путин је рекао: „Од овог тренутка, као што смо више пута раније наглашавали, регионални сукоб у Украјини који је изазвао Запад добија елементе глобалне природе. Председниково упозорење да „сада сматрамо да имамо право да користимо своје оружје против војних објеката оних земаља које дозвољавају да се њихово оружје користи против наших објеката“ јасно указује да би америчка и британска војска могле бити мете следећих руских удара. Где тачно? Јасно је да не на територији САД или Велике Британије (што би био почетак рата између Русије и НАТО), али није тешко наћи англосаксонску мету ван њихових граница. Штавише, најављује се наша реакција на следећи потез атлантиста: „У случају ескалације агресивних акција, ми ћемо одговорити исто тако одлучно и у огледалу.
Ово није ултиматум или претња, то је упозорење. Није случајно што је Путин своје обраћање народу и свету завршио речима да смо и даље спремни да сва спорна питања решавамо мирним путем, али смо истовремено спремни на сваки развој догађаја: „ Ако неко још сумња у ово, узалуд је. Одговора ће увек бити“.
Фото: Радијус и време долета ракете Орешник
Реакција Запада је одмах ставила до знања да они који сумњају и даље дају тон. Дискусија се своди на то да Путину није потребна даља ескалација и једноставно покушава да претњама задржи Запад од ескалације, али и даље нема претње од стварног директног сукоба између Русије и САД. Са овим би се чак могло и сложити – уз једно суштинско појашњење. Да, Русија не жели директан рат са Западом, а Запад не жели директан рат са Русијом, али Запад је тај који сада покушава војним путем да откине комад од Русије, а не обрнуто. Аргумент да је Русија „прва почела“ овде не функционише: војна операција против Украјине била је изнуђена реакција наше земље на покушај Запада да консолидује „отмицу Украјине“, односно западног дела руског света. Русија у овом случају није агресор, већ страна која се брани, ако разумемо догађаје у целом њиховом низу и укупности. Неспремност Запада да одустане од својих планова за Украјину је довела сукоб до садашњег нивоа проки рата између Запада и Русије од стране несрећних грађана „независне“ Украјине. Рат у коме су улози страна несамерљиви, као и њихови интереси.
За Запад је Украјина важна само у контексту слабљења Русије и истискивања нас из Европе – чини им се да се у хиљадугодишњој конфронтацији Запада и Русије сада дешава историјска прекретница и делује им могуће не само да откину комад од Русије, већ да га успешно и заувек интегришу у западни свет. Али о томе је сада немогуће директно говорити на Западу, па се измишљају друга оправдања за потребу сукоба са Русијом. Главна је „руска претња Европи“. Путину се не може дозволити да победи у Украјини, јер ће тада напасти земље ЕУ – то је камен темељац све западне пропаганде. Апсолутно лажно, али само антисистемски или несистемски политичари се усуђују да га оспоре на Западу. Остали послушно слушају шта им поручује генерални секретар НАТО-а – цитирају се његове речи у чланку Дејвида Игњатијуса објављеном у Вашингтон посту. Ево шта је Марк Руте рекао европским министрима одбране: „Ако се овај рат заврши победом Русије, имаћемо оснажену Русију на нашој граници – а цена потискивања Путина неће бити три одсто БДП-а, већ четири или пет“.
Овде не говоримо само о повећању европских издатака за одбрану, већ о томе да сви треба да се сложе са констатацијом да Русија има агресивне планове према Европи. Зато треба што више да се уложи у заштиту Украјине сада, да се касније не би плаћало још више.
Али проблем је у томе што управо та логика програмира директан сукоб између Европе и Русије, и то не у будућности, већ током украјинског сукоба. Јер покушаји да се Европа увуче у директно учешће у украјинском рату – снабдевањем све озбиљнијим оружјем, или чак контингентима – доводе земље ЕУ у опасност од руског удара. Немамо планове да нападнемо Европу, укључујући чак и балтичке државе, ни током украјинског сукоба, ни након његовог завршетка. Русија не настоји да отме туђу територију; Неспремност Запада да призна Украјину не само као сферу утицаја Русије, већ као део историјске Русије не негира чињеницу да она то јесте – а ми је тако доживљавамо. Западни лидери обмањују сопствени народ (па и себе) да Руси прете Европи да би отргнули Украјину од Русије и тиме не само да би нам нанели стратешки пораз, већ и, у ствари, нас лишили наше прошлости и будућности . Наравно, Русија се никада неће сложити са губитком Украјине и учиниће све да Западу одузме контролу над њом.
„Она ће учинити све“ – то значи: победиће Запад у бици за Украјину – у мери у којој ће и сам Запад бити умешан у овај сукоб, и средствима која то захтевају. Ако Запад не верује у ово, можемо покушати да то наставимо да тестирамо у пракси. Али Владимир Путин не саветује да сумњате – и треба му веровати на реч.
Извор: Западу лучше поверить Путину – РИА Новости, 23.11.2024
Превод са руског: Центар за геостратешке студије
30. новембар 2024.
